ISBN: Ostalo
Godina izdanja: ddd
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Svetitelji ruskih katakombi - Serafim Rouz,Ivan Andrejev
2012g
Banja Luka
792 strane
ilustrovana

ODLIČNO očuvana

У књизи се први пут код нас говори о ономе о чему се иначе и у свету мало зна - о Истинитој Православној Катакомбној Цркви Русије. Истинитој - у смислу верности аутентичном јеванђелском духу и оданости до мучеништва за Истину Христову. Будући да су је прогони отерали у илегалност, то јест у својеврсне катакомбе нашег доба, она је по њима и добила име.

Преузето из књиге :

РУСКА КАТАКОМБНА ЦРКВА

Страдања православних хришћана у Русији после револуције 1917. године упоредива су са страдањима првих хришћана. Ради очувања чистоте Православља, део Руске Цркве тада се повукао из јавности. И уместо да тиме нестане из видокруга совјетске власти, она постаје предмет суровог гоњења. У акцији искорењења религије милитантни атеизам се свом силином обрушио на Катакомбну Православну Цркву, истовремено поричући и на Истоку и на Западу њено постојање. Речи апостола Павла да ће `сви који хоће да живе у Христу Исусу (макар то било скривено од очију других) бити гоњени`, дословно су се испуниле на Катакомбној Цркви.

Међутим, да је све време комунистичког `раја на земљи` руска душа била жива сведочили су многи емигранти на Западу. Они су говорили о тајним богослужењима по фабрикама, бироима и другим местима, које су верници били увежбани да за тили час претворе из обичних световних просторија у цркве, и обратно.

У тим амбијентима деловало је тзв. `бело монаштво`, тј. тајни монаси који су се, радећи по фабрикама и совјетским институцијама, држали својих монашких завета. Прича се о фантастичној бројци од око 70 хиљада таквих људи расејаних по целој Русији. Поменут је и неки генерал коме су, спремајући га за сахрану, испод униформе нашли монашку схиму. Исто тако пронела се вест `о цркви које нема и граду кога нема`, односно да је познати инжењер у једном од комсомолских `невидљивих` градова – војних база (необележених на картама, насељених искључиво комунистичком младежи), у којима, јасно, није могло бити ни помена о постојању храма, као верујући човек био удостојен да види епископа, свештенике и мноштво верника у подрумима града над којим се шепурила петокрака.

Од 1917. године прогон вере и верника био је отворен, па се то, наравно, дешавало и у концентрационим логорима. Тамо су свештеници били шишани и бријани и забрањено им је да носе мантије и крстове. Разумљиво да није могло бити помена о богослужењу, а мошти светих отаца биле су изложене порузи у антирелигиозним музејима.

Монаси који су остали на Соловкама као стручњаци за поједине послове био је забрањен сваки контакт са затвореницима, под претњом смртне казне. Посебно је тешко било пред велике празнике, јер је било немогуће окупљање, чак ни по двоје. Нико нигде није био пуштан без специјалне дозволе, обиласци ноћних патрола били су чешћи, а страже удвостручене. Да би се богослужило морало се стално бити спреман на мученичку смрт.