Godina izdanja: ostalo
ISBN: ostalo
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Arhimandrit Emilijan

Strana: 415
Povez: meki
Pismo: ćirilica
Format: 23 cm

Predgovor Teodora Jangua, profesora Teološkog fakulteta u Solunu:

Starac Emilijan Simonopetritski, u tekstovima koji se nalaze u ovoj knjizi, vraća se kroz Svetootačku misao i duh učenju Svetih Otaca i onome kako je Crkva kroz mnoge vekove živela u Vizantiji.

On tumači Kanone koji se odnose na život monahâ, takozvana Pravila podvižničkog života, najosetljivijim teološkim i duhovnim čulom.

Poštovani Starac kreće se dinamično i u perspektivi Eshatona, kako bi veoma upečatljivo prikazao da ono što su u obliku Kano­na izložili učitelji monaštva sadrži istine i uglavnom određuje gde su granice duhovnog života. U ovom slučaju Kanoni su „lestvica“, podobna onoj Svetog Jovana Lestvičnika, kojom se monah uspinje ka Bogu; do­volj­no je samo da monahov pogled bude stalno uperen ka svetlosti bogopoznanja. Bilo koja druga prelest, nastala eventualno usled samodiv­ljenja ili zadovoljstva zbog strogog čuvanja Kanona („i vi kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo dužni učiniti“) ili nekog drugog razlo­ga, svakako predstavlja stranputicu koja sobom povlači kva­renje duha, što Starac prikazuje u svojim tumačenjima kanonskog zakonodavstva Otaca monaštva.

Kad bi neko ocenjivao Starčeve tekstove, mogao bi da primeti, bez preterivanja, da oni imaju jednaku vrednost kao i svetootačka literatura. Na stranicama ove knjige čo­vek se može sam uveriti u veliku teološku vrednost Mona­ških pravila. Istovremeno se uverava u to koliko je poš­tovani Starac poznavao u srž monaške ustanove, a i sam se na sistematičan način učio na velikom broju svetootačkih spisa koji se odnose na organizaciju monaštva, i to zaista u jednom vremenu kada je sve to bilo potpuno nepoznato. Starac je prvi istraživao i protumačio ove tekstove. To, uostalom, može posvedočiti i Tipik Sveštenoblagoveš­tenjske obitelji u Ormiliji, u ko­jem je na autentičan način oživljen duh zapisan u vizantij­skim monaškim Tipicima.

Starcu, čoveku sa crkvenom svešću, nisu smetale pro­tivrečnosti istorijske i filološke prirode u vezi sa autentičnošću monaških pravila koje tumači. Njemu su teme poznate, on sa svojim monasima razgovara o njima, ali ne ostaje „zarobljen“ naučnom formom, jer ono što njega zanima jeste da pokaže duhovni sadržaj i bogoslovski smisao Pravila. Uostalom, i samo predanje ga je naučilo da Crkva nije oklevala da prihvati tekstove problematičnog autor­stva ili nepoznatih pisaca, bilo je dovoljno da oni ne sadr­že jeretičko učenje Karakterističan primer su takozva­na Apostolska Pravila. Crkva je vrlo slobodno i svesno prihvatila tekstove različitih tradicijâ (koji nisu vređa­li, kako rekosmo, dogmu), bez podizanja ograda predrasuda. Tako čini i poštovani Starac kroz svoj izbor u ovoj knjizi, kao i u nizu drugih svojih objavljenih ili neobjavljenih pouka.

Karakteristična je činjenica da je on dao komentare na Monaška pravila Svetih Otaca sa Istoka, onih koji su nam poznatiji (kao što je to Sv. Antonije, Sv. Pahomije), zatim Ota­ca iz Severne Afrike, kao što je Sv. Avgustin, i ostalih Otaca iz zapadnih provincija, kao što su ava Makarije i četvorica Otaca koji se vezuju za Manastir Lerin.