Autor: Domaći
Godina izdanja: ostalo
ISBN: ostalo
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski

Књига Аргументација код православних Словена у средњем веку, Јаниса
Каркидиса, спаја два појма која до сада у науци не само што нико није спојио, већ се и сматрало да их је немогуће спојити. Разлог томе је чињеница што аргументација своју основу налази у Аристотеловој логици, док су православни Словени у средњем веку, своја учења базирали на хришћанским аскетским списима, дакле на вери. Однос према логици у средњем веку значио је уједно и однос према хеленском наслеђу, према којему су се црквени оци различито одређивали. Неки су античко наслеђе потпуно искључивали, док су га други видели као припрему за хришћанство. И док је схоластика свесно користила логику (дијалектику) у развијању, како дедуктивних, тако и индуктивних доказа о постојању Бога, Византија, под чијим су утицајем били списи средњовековних
Словена, била је више заинтересована за хеленску метафизику него за дијалектику. Притом, православни Словени су се углавном бавили преводима аскетске литературе, не упуштајући се превише у теоријске расправе, што је још више искључивало потребу за аргументацијом. Наравно, то не значи да у средњем веку није било жеље и потребе за теоријским расправама и логичким аргументацијама. Како се жар хришћанства (вере) појачавао, тако је и дијалектички жар у одбрани вере достизао свој зенит. Логичка аргументација је била присутна још у раном средњем веку код апологета који су бранили хришћанство, како пред римским властима, тако и пред јеретицама. На Васељенским саборима такође је било нужно користити снажне аргументе у формулисању основних
принципа хришћанске мисли, догме, учења итд. Па ипак, та врста расправе прилично је заобишла православне Словене на чијем су се језику тек касније преводили списи који су били углавном намењени ширењу вере. Православни Словени су се са вером упознавали, пре свега, из списа који су се тицали аскетског живота, док у логичким расправама нису проналазили неку особену вредност. Дијалектика је у аскетским списима третирана као нешто страно вери, јер је она захтевала боравак у „уму“, а не у срцу, које је центар духовног живота. То су била уобичајена мишљења научника који су се бавили овим периодом и овом проблематиком.