ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2001.
Autor: Domaći
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski

Надгробно слово великом Василију уз митолошка тумачења Аве Нона - Григорије Богослов
из Гласа Српске Академије наука и уметности књига 18
од 129 стране - 195.

Пријатељство двојице највећих богослова Цркве, Василија Великог и Григорија Богослова, настало је под прилично необичним околностима.
​
Њихово прво познанство догодило се у зидовима школе у ​​Кесарији Кападокијској. Већ овдје је свети Григорије за свог будућег пријатеља примијетио да је „учење веће од година, а чврстина расположења већа од учења“. Потом су се њихови путеви на неко вријеме разишли: Василије је отишао да на школовање у Цариград, а Григорије је отишао у тадашње „пребивалиште наука“ - Атинску академију, коју је основао сам Платон 390. прије Христа. Али по доласку у древни град, свети Григорије је постао жртва чудног обреда који је пролазио сваки новопридошлица на академији. Оставио је детаљан опис тога.
​
По доласку у Атину, ученик је живио у соби са својим пријатељем, рођаком или земљаком. Атинска студентска омладина имала је необичан обичај окупљања и прихватања придошлица у своје друштво, обичај који у својој основи има одређени степен сличности са нашим школским животом. Наиме, мноштво студената појурило је к њему и почело да га исмијава и „штипа“ како би, како пише свети Григорије, „скратило високоумље оних који долазе“. Истовремено, избор шала регулисан је на одређени начин: „Неке шале су смјеле, док су друге духовитије; ово је због грубости или образовања дошљака “.
Након тога, обесхрабрени дошљак је изведен на трг и свечано одведен до локалног купалишта. Прилазећи јој, гомила ученика се зауставила и почела гласно да виче, избезумљено плеше, а онда су младићи развалили врата, што је на крају несрећног ученика бацило у ужас и гурнули га унутра. Након што је онај опрани напустио купку, поздравили су га као свог, „као њима равну особу ... и ово тренутно ослобађање од туге и престанак ових у целом обреду иницијације је нешто најпријатније“.

Свети Григорије Богослов у „Надгробно слово Василију Великом“
„Због тога, чим се појави неки нови млади човјек, и падне (хотимично или не својом вољом) у шаке оних који на њега полажу право, код њих постоји један такав атички закон, по којем се са збиљом мијеша и шала. Новодошавши се на становање прима код неког његовог друга, или рођака, или земљака, или код некога ко се истиче у софистици и доноси добит учитељима, због чега му ови указују посебну пажњу, зато што за њих награду представља већ и то што добијају нове приврженике. Затим новајлија трпи увреде и смицалице од свих који то желе да раде. А тај је обичај, мислим, уведен код њих да би скратио високоумље оних који долазе и да би их од самог почетка привезали за своје руке. Шале једних бивају дрске, а других оштроумније, то се усклађује са грубошћу или образованошћу самог бруцоша. Такво понашање ономе који не зна за тај обичај се чини страшно чудним и немилосрдним, а ономе који унапријед зна шта га чека оно изгледа чак и забавно и снисходљиво, зато што оно што изгледа страшно углавном је само наизглед такво, а не и у стварности. Затим новајлију у свечаној поворци преко трга одводе у бању. И то иде овако: постројивши се у колону по двоје и на међусобном растојању иду испред младића до саме бање. А када јој приђу, почну страшно да урлају и да плешу као помахнитали; њихова вриска значи да не могу да иду даље и да морају да се зауставе, јер их бања не прима. А у исто вријеме, проваливши врата, и праском плашећи бруцоша, напокон му пуштају пролаз, да би му потом, кад овај изађе из бање, даровали слободу, као човјеку са њима равним и укљученим у њихово сабратство; то представља моментално ослобођење од свих увреда, прекраћивање тих смицалица представља најпријатнију ствар у читавом том обреду посвећења“. А ја сам свога великог Василија не само сам примио са уважавањем, зато што сам у њему прозрео чврстину карактера и зрелост у разумијевању, него сам на то да се на исти такав начин понашају према њему убиједио и друге младиће који још нису имали прилику да га упознају, мада су га многи уважавали на основу онога што су о њему раније слушали. Он је скоро једини новајлија који је избјегао општи закон за дочек бруцоша, и удостојен је највиших почасти, које у принципу нису намијењене новопридошлима. И то је био почетак наше дружбе. Одатле прва искра нашег савеза. Тако смо ми ранили љубављу један другога.

poludd