ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1930...?? nema godina
Autor: Domaći
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski

Српска слава: Мистично-симболичка Студија, Манојло П. Медаковић
Традиција Крсне Славе- Значај Крсне Славе у Светосавској Цркви- Студија
`Ко Крсно Име слави нјему и помаже`..Писац
Manojlo P.Medaković autor:Piščevo predratno izdanje iz 30tih godina XX.veka
Штампарија` ЂУРА ЈАКШИЋ` Београд...30.-тих год ина 20.бека
Повез меки картон накнадно,ћирилица,76.страна, илустрована цб.фото, формат: 23,5 *15,5 цм, тежина 125.грама
станје: врло добро очувана-има благо графитном оловком на десетину места са стране ван текста обележени пасуси-Корице накнадно ојачане испоб картоном и перфорирано чело импрегнираном платненом траком
из садржаја: поглавлја
1* ПРЕНОШЕНЈЕ ТРАДИЦИЈЕ КРСНЕ СЛАВЕ :
* Најстарији елементи Крсне Славе и крсни колач **три голготе Српскога Народа-***Утицај Крсне Славе на развој Српског херојско хришћанства преко Срба Светителја и народбних Вођа и Учителја- ****Крсна Слава у светлу хилјадугодишнјег царства Христова
2* ЗНАЧАЈ КРСНЕ СЛАВЕ као Догме у Светосавској цркви :
-* Којим путем је откривена тајна Боговаплођенја у Симболима Српске Славе ?, ** 70.симбола у Српској Слави који утврђују тајну Боговаплођенја.- *** Српска Слава у светлу Хришћанских догми о другом доласку Христа и васкрсенју мртвих. -**** Српска Слава у месијанској улози Српског народа
3* Студија је илустрована са 36. разних светителјских слика
* * *

Слава: Крсна Слава
Слава, позната још и као крсна слава, крсно име, свети, је српски народно-црквени обичај и после Васкрса и Божића, трећи најважнији породични празник, увек повезан са даном одређеног хришћанског светитеља. Она је толико карактеристична за Србе да представља знак њиховог препознавања и идентификације. Ова јединствена форма породичне традиције код Срба је присутна из периода пре христијанизације када је била везана за култ предака породице.
Слава се налази у Националном регистру Нематеријалног културног наслеђа Србије, а 2014. године је уписана и на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човеченства.
Најстарији помен славе у нашим крајевима потиче из 1018. године.
Најчешће славе су Свети Никола — Никољдан (19. децембар), Архангел Михаил — Аранђеловдан (21. новембар), Свети Георгије — Ђурђевдан (6. мај), Свети Јован Крститељ — Јовањдан (20. јануар), Свети Димитрије Солунски — Митровдан (8. новембар) и Свети Сава — Савиндан (27. јануар).
Прехришћанско порекло обичаја
Највише присталица има веровање да је слава христијанизовани облик старог словенског (или шире, индоевропског) празника посвећеног митском претку породице, односно породичним прецима уопште. Слава потиче из култа предака, једног од најважнијих прасловенских култова. Наиме, стари Словени су, Срби посебно, веома држали до породице и односа према прецима. Слава је тада (а и данас) управо одржавала везу са прецима и пореклом. Слављењем, породице су преносиле културно наслеђе са покољења на покољење и чувале свест о сопственом пореклу.
Постоје и аутори који верују да су Срби усвојили ову традицију у време покрштавања, негде крајем 9. века. Неки верују да се сам дан масовног крштења узимао као дан свеца заштитника, други тврде да је свако племе усвојило свог заједничког заштитника, док остали и даље тврде да слава само представља свеца који је заменио претходног паганског бога-заштитника (види ниже). Понекад би се десило да се нова слава усвоји када постоји веровање да се неки светац залагао за неку врсту спасења. Нови светац би био усвојен на месту старог, чији дан би се и даље обележавао паљењем свеће, али са много мање славља.
Слава у православних Срба
Стари Словени су своје богове сматрали својим прецима и тако су се према њима и односили. И религија паганских Срба била је аутентична и снажно уткана у човеку. Зато је овај значајни народни обичај код Срба имао велику важност и зато се и одржао хиљадама година. После примања хришћанства цркве су ревносно приступиле искорењавању овог паганског, многобожачког обичаја.
Како је пагански народни обичај било немогуће искоренити и код раних христијанизованих Срба, српски архиепископ Сава је у 13. веку канонизовао старе народне обичаје и упутио свештенство да их насилно и узалудно не прогоне, него да им дају хришћанско обележје. Слично су поступиле и друге цркве и једнобожачке религије. Тако слава стиже у хришћанско-православне обичаје. Данашњу форму славе је коначно уобличио митрополит беогрдски Михаило 1862. године.
Значај славе
Поред огромног духовног значења за цели српски народ, слава има и своју ненадокнадиву прагматичну вредност. Захваљујући континуираном преношењу са предака на потомке, она непогрешиво идентификује сродничке односе и везе. Срби су често, из разних разлога и околности, мењали своја презимена, али не и своју славу. Тако је слава, пресудно, спречавала и надокнађивала дисконтинуитет у праћењу и одређивању порекла и сродничких веза.
Обичаји
Слава је у вези са бројним обичајима, мање или више присутним у традицији појединих места и породица. Окосницу тих обичаја чине припрема славског колача и жита.