ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2004,2008
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spavanje kao stanje svesti u advaita vedanti - Arvind Sharma: 188 str. 1335 din.
Arvind Sharma
SPAVANJE KAO STANJE SVESTI U ADVAITA VEDANTI
PREDGOVOR
Advaita Vedanta je dobro poznat filozofski sistem iz
Indije. Jedno od dobro znanih učenja povezanih sa
Advaita Vedantom je avasthatraya, ili tri stanja svesti;
budno (jagrad), sanjanje (svapna), i duboko spavanje
(susupti). Od ova tri stanja iz svakodnevnog iskustva,
Advaita Vedanta često crpi iz stanja dubokog spavanja da
bi dokazala neki argumenat ili sadrţaj, stvar morala, ili
čak da bi ukrasila priču.
Bez obzira na ovo silno oslanjanje na pojavu dubokog
spavanja u Advaita Vedanti, nikakvo obimno izučavanje
toga izgleda da nije preduzeto sa advaitske tačke gledišta.
(Ako je takvo istraţivanje ikada zaista bilo preduzeto, ja
nisam obavešten o njemu). Ova monografija je jedan
pokušaj takve analize. Pošto ona pokušava da spoji
nekoliko gledišta pod jednim omotom, to je takoĎe jedan
pokušaj stvaranja sinteze.
Postoje, ja verujem, dobri razlozi za poduhvat ovog
delovanja. To moţe da interesuje one koji rade unutar
Advaita Vedante. Moţe takoĎe da interesuje one koji rade
još šire u polju Vedante. Učenje avasthatraya i s ovim
spojeno catusopada učenje, premda vaţna za advaitsku
misao, nisu ograničena na njega. Monografija moţe
takoĎe interesovati one koji uopšteno još više rade u
polju Hindu filozofije, jer se neke razlike meĎu ovim
školama javljaju na njihovim analizama dubokog
spavanja. Sistem Yoge, na primer, govori o spavanju
(nidra) kao o jednom od pet cittavrttia ili kognitivnih ili saznavajućih mentalnih stanja. Sem toga tema koju
koristi za pokazivanje neke forme neprekidne svesti je
takoĎe slična onoj korišćenoj u Avaiti.
2 MeĎutim, dok u
Advaiti diskusija na kraju pokazuje realnost atmana (ili
preciznije atmana kao saksia), koji je na kraju „bez
semena,“ u Yogi on ukazuje na realnost purusa, kojih ima
mnogo.
Značaj rada takvog kao što je ovaj o Advaita Vedanti
moţe čak da se produţi izvan granica Hindu filozofije,
do granica indijske filozofije. Očevidno obustavljanje
svesnosti u spavanju sluţi da ilustruje buddhističke ideje
o prekinutom ali povezanom toku svesti, dok u isto
vreme to pokazuje izvestan suprotan pravac u Advaiti.
Prosvetljujuće je da neki buddhisti čak smatraju ovu
razliku neznatnom greškom (alpaparadha) od strane
advaitista, očevidno nešto što nije iznova vredno
gubljenja spavanja.
Izvan indijske filozofije, ovo iskustvo moţe da interesuje
one koji rade u filozofiji uopšteno, a takoĎe i one koji ne
rade unutar nje ali nameravaju to da čine. Jer to uzdiţe
razmatranje odnosa izmeĎu filozofije i psihologije. Neko
moţe da pretpostavi, na primer, rizikujući da zvuči
umanjujuće, da svi, ili većina, filozofskih spakulacija ima
psihološku osnovu, da filozofiranje o smrti jeste
zasnovano na strahu od smrti; da je žeđ za znanjem samo
filozofski izraz prihološke pobude, ili da je koncept
bespredmetne svesti samo filozofirana verzija spavanja.
Alternativno, čovek moţe da okrene iznete predloge i
zastupa nalik na advaitistu, da je fenomen spavanja samo psihološko jemstvo metafizičke realnosti. Nakon svega,
empirijski čovek ne moţe da se nada za apsolutnim
obznanama, već samo nagoveštajima Apsoluta.
Veţba moţe takoĎe da ne bude bez povezanosti za
komparativnim izučavanjem religije. Izvesno istraţivanje
prirode spavanja, i ili dubokog besanog spavanja u
Advaita Vedanti moţe takoĎe da osvetli preovladavajuće
zapadne pretpostavke o svesnom stanju i „realnosti.“ Za
naš „zdrav razum,“ izgleda apsurdno da se dokazuje da
spavanje otkriva istinsku prirodu stvari dok je budnost u
osnovi obmanljiva. Za advaitiste, meĎutim ipak,
zamagljenost unutrašnje („psihičke“) pojave i spoljašnje
(„fizičke“) pojave u sanjanju (i potpuno opadanje i
gubljenje takvih razlika u spavanju) otkriva osnovnu
istinu (ne-dualnost), a ne oslabljeno i umanjeno shvatanje
realnosti.
Sa različitog „zdravog razuma,“ snovi nagoveštavaju
„realnost“ koja je (uzeta da je spoljašnji fizički svet)
samo mentalna kreacija. Kao što sanjari veruju da su
njihovi snovi stvarni (a ne samo njihove mentalne
tvorevine), mi sada verujemo da je budnost stvarna, a ne
takve tvorevine. Iz budnog stanja mi „znamo“ da snovi
nisu stvarni; na isti način, jednom kada postanemo
brahman, znaćemo da budno stanje nije stvarno. Prema
tome, čovek ne treba da teţi kritici samosvesti od strane
budnosti, nego za „buĎenjem“ iz „sna“ (ili noćne more!)
dnevne nestalnosti.
Konačno, veţba moţe čak da bude značajna u izučavanju
psihologije, pošto nudi drugu perspektivu u „izmenjenim
stanjima svesti.“ Nakon svega, spavanje je `stanje
izmenjene svesti“ koje zauzima trećinu čovekovog
ţivota!
Bez sumnje, dovoljno je rečeno. Ovo je duh u kome je
monografija ponuĎena, i nadam se da će biti dobrodošla
kao takva.
UVOD
I
Ova monografija se bavi s pitanjem spavanja u Advaita
Vedanti. Inače tema pretpostavlja da je fenomen spavanja
jedna vrsta neke objave za Advaita Vedantu posebno, ili
indijsku filozofiju uopšteno. Za čitaoca koji ne deli ovu
pretpostavku, takva pitanja kao što je sledeće prirodno će
se pojaviti: `Zašto bi se filozofi bavili spavanjem kao
epistemološkim ili religijskim pitanjem? Zašto se indijski
filozofi bave s time? Zašto Advaita Vedanta posmatra
spavanje kao vaţnu filozofsku dilemu, i zašto oni gube
san kroz to?
II
Pitanje kao što je zašto filozofi uopšte treba da se
interesuju za pojavu spavanja, moţe da se odgovori na
dva načina, jedan reduktivni a drugi ne-reduktivni.
Prema reduktivnom gledištu nadradnja misli koju su
podigli filozofi ima fiziološke osnove, i čovek ne moţe
da izbegne ovo sporno pitanje otstupanjem u
intelektualnu oholost i tvrdeći da su naše moći
razumevanja imune na takve uticaje. Da se ovim
reduktivnom kanalom mišljenja i zaključivanja gonilo
dalje, to bi vodilo do nagoveštaja da filozofska ideja
nedualne realnosti moţe biti ukorenjena u fiziološkoj
pojavi dubokog spavanja, u kome ljudska bića zapravo takvu nedualnost stvarno doţivljavaju. Drugi
nereduktivni pristup će takoĎe osluškivati istu stvar ali
ovoga puta se upotreba pojave spavanja neće koristiti za
tvrdnju nedualne realnosti, nego kao jedna svakodnevna
ilustracija koja moţe osnaţiti filozofsku verodostojnost.
III