ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2013
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Satjam Šivam Sundaram – N. Kasturi: 412 str. 2570 din.
Prof. N. Kasturi
SATJAM ŠIVAM SUNDARAM
(ISTINA-DOBROTA-LEPOTA)
Autor: Prof. N. Kasturi
Izvorno delo: Satyam-Shivam-Sundaram
Prevod: Valmiki Devara
PREDGOVOR
O Satja Sai Babi napisane su mnoge knjige. O
njegovim čudima svedočili su mnogi ljudi, a među
njima i mnogi naučnici. Ovo je njegova prva
biografija koju je napisao prof. Kasturi. To je priča
o božanstvu u ljudskom obliku, o njemu koji je
rekao o sebi: “Nisam ni čovek ni bog, ni anđeo niti
arhanđeo, znajte me kao učitelja istine, dobrote i
lepote. Znajte da sam satjam Šivam sundaram.
Rođen sam u zabačenom selu u severnom
Travankoreu, samo dve i po godine i nekoliko
dana pre isteka IXX veka. Školu sam učio u
Kočinu, gde je upravnik bio veliki učitelj koji je
svojevremeno sreo Svamija Vivekanandu, pa je
znao da zapali naše male svetiljke plamenom
molitve i skrušenosti. Upisao sam se na koledž u
Trivandrumu. Po svršetku studiranja, koje je
uključivalo pravo, dobio sam mesto profesora
istorije na koledžu u Misuriu.
Jedva da sam tada znao nešto “udaljenije od
Misuria` i da postoji mesto po imenu Putaparti.
Nekoliko stotina milja severnije nalazilo se mesto
koje će mi pružiti zaklon od morskih bura i oluja,
mesto gde ću naći svog učitelja, kakvog sam želeo,
u vreme kad se završi moja karijera
univerzitetskog profesora i rektora.
Yogi Sudhananda Bharati, slavni tamilski mistični
pesnik, kazao je aprila 1959 na Adhjatmičkom
skupu u Venkatagiriju kome je predsedavao Satja
Sai Baba:
“Više od pedeset godina bavim se Yogom; odžao
sam zavjet neprekidnog ćutanja više od dvadeset
godina; stupao sam u kontakt sa Šri Širdi Babom,
Šri Ramanom Maharšjem, Šri Aurobindom, Šri
Meher Babom i drugima, a sada, kao plod cele te
sadhane, sreo sam Satja Sai Babu...”
U Ramakrišninoj Misiji u Misuriu bio sam
sekretar više od sedamnaest godina. Susretao sam
se sa Šri Sidharudom svamijem, Šri Ramanom
Maharšjem, Šri Meher Babom i Šri Naragana
guruom; Mahapurušđiem, neposredni učenik Šri
Ramakrišne Paramahanse i peredsednik Misije
uveo me u đapu, pa sam sada uveren da je
posledica svega toga bila što sam 1948 godine seo
kraj Babinih nogu.
Kad sam napustio univerzitet u Misuriu i povukao
se u penziju, mogao sam do mile volje da uživam u
Babinom prisustvu, izuzev kratkotrajnog boravka
na Sveindijskom radiju u svojstvu producenta.
Imao sam sreću da srećem mnoge Babine
sledbenike koji su ga poznavali i mnogo bolje od
mene. Kad god bih dobio priliku prisustvovao sam
njegovim mahimama i slušao njegova predavanja.
Ovu knjigu sam dugo pisao. Srećan sam što je
konačno mogu ponuditi čitaocima. Baba
neumorno naglašava da je lično iskustvo najbolji
način da ga upoznamo, za razliku od knjižkog
iskustva. To je, uglavnom, bio jedini razlog
odlaganja izdavanja ove knjige.
Međutim, ma koliko bila nepotpuna, ova knjiga bi
mogla pokoristiti
čitaocima tako što bi im otkrila razloge za izuzetn
duboku odanost koja mene veže, kao i druge iz
Avatara. Sam Baba je otvorena knjiga, bez pompe,
bez tajni i nejasnoća i svako sme da mu mu se
približi i zadobije njegovu milost.
Babini sledbenici možda ovu knjigu smatraju
suvišnom, zato što veći deo njenog sadržaja već
znaju, a i mnogo više od toga. Uz to, mogli bi mi
prebaciti prilično hladan ton pripovedanja, što je
neizbežno kad se o Babi govori štampanom rečju.
Mogli bi, takođe, zameriti što sam prilično umeren
u izrražavanju i da sam propustio da opišem tolike
druge mahime koje su po njihovom mišljenju
značajnije od onih za koje sam se ja opredelio.
Skrušeno ih molim da mi oproste.
S druge strane, oni koji nisu svesni Babe mogli bi
me optužiti da sam sulud i uvrnut, ili kao neko još
gori. Takve potpuno razumem, jer sam se i ja sam
sumnjao, opirao se i odbijao da verujem, braneći se sarkazmom i satirom u svim dramama,
romanima i ogledima koje sam pisao i objavljivao
na kanarskom jeziku. I ja sam tokom mnogih
godina, u svojoj budalastoj oholosti, propustio
mnoge prilike da mu se približim.
Sada pozivam sve da dođu i podele sa mnom
njegovu milost i karunu, i da svjedoče, poput
mene, o božanskoj moći koju on utelovljuje. Neka
ova knjiga bude svima putokaz za nov život1
.
Na dan njegovog rođenja
23. XI 1961
N. Kasturi
Prvi deo `Satjam-Šivam-Sundaram` (1926-1960)
prvi put je objavljen 1961.
U narednim godinama napisani su i objavljeni
drugi, treći i
četvrti deo, što nam izlažu Bhagavanovu životnu
priču do 1975.
Peti deo je posvećen je kasnijim godinama, i biće
takođe objavljen. Ovaj, prvi deo, objavljuje se u
obliku u kome se pojavio 1961 godine.
Prašanti Niljam
23. XI 1982.
N. Kasturi
Onaj ko razume značenje mog božanskog rođenja i
mojih božanskih dela pobediće krug rađanja i
umiranja i dostići će me.
(Bhagavad Gita, IV-9)
U LJUDSKOM OBLIČJU
Ovo je priča o Gospodu Bogu koji je došao u
ljudskom liku. Sišao je u telo u mirnom selu po
imenu Putaparti, pre trideset i pet godina.
Putaparti ima svoj oltar u srcu svakog zbog
legendi koje su posvećene sjećanju i istorijii što
nadahnjuje naraštaje. Ime mu potiče od riječi
“puta” što znači mravinjak u kome boravi zmija, i
od reči “parti”, nešto izmenjenom obliku od
`vardhini` ili množitelj. Radoznalom čitaocu
Pokušaću da objasnim radoznalom čitaocu poreklo
ovoga imena služeći se jednom uzbudljivom
legendom.
Nekad, u drevnim vremenima, seoce se zvalo
Golapali, što znači dom pastira, prožeto lilama Šri
Krišne i ehom njegove frule. Bilo je to boravište
imućnih stočara, a stoka iz tog kraja je imala
meku i sjajnu dlaku, sva jedra i ugojena da je bilo
milina pogledati je. Krave su obilno davale mleko,
tako gusto i slatko da mu ni jedno mleko nije bilo
ravno. U svakoj kući pravio se buter i ghi,
pročišćeni maslac. Jednog dana neki pastir je
primetio da se njegova najdraža krava vraća s
pašnjaka na brdu praznog vimena. Sledio je
njezino kretanje i vladanje, i zapanjio se kad je
video šta se dešava. Ona bi se išunjala iz štale
ostavivši svoje telence da se gura oko vimena
njezinih sestara, dok je sama odlazila do mravinjaka na kraju sela. Sledeći je do tog mesta,
pastir je ugledao još čudniji prizor. Iz mravinjaka
je ispuzala zvečarka, uzdignula se na sopstvenom
repu i nežno stavivši usne na kravlje vime,
radosno posisala mleko! Razjaren gubitkom koju
mu je pričinilo ovo podmuklo lukavstvo, seljak
dograbi kamen, nanišani i pogodi zvečarku.
Previjajući se u mukama, zmija gnevno prokune
sve pastire sela, a poslednje joj reči bejahu da će
ovo mesto ubrzo izrovati veliki mravinjaci koji će
se neprekidno umnožavati. Uskoro se to i dogodi.
Broj stoke poče da se smanjuje i ne bejaše tako
zdrava kao ranije. U Golapaliju se više nisu mogla
videti nekadašnja ugojena stada. Mravinjaci se
razmnožiše uzduž i popreko, zbog čega selu
nadenuše ime Valmikipura, jer valmika na
sanskrtu znači mravinjak, seljački rečeno,
Putaparti. Naravno, to ime je donekle godilo
seoskim starešinama, budući da Valmiki nije niko
drugi nego besmrtni svetac koji je opevao život Šri
Rame i pokazao čovječanstvu put ka savršenstvu.
Kao dokaz da je ova sumorna legenda istinita,
seljaci još uvek pokazuju onaj isti kamen, krupan i
okrugao, s plitkim urezom na jednoj strani, kojim
je besni pastir zgnječio čudnu zmiju. Podazuju
dužu srvenkastu srtu u kamenu, kao na znak
prolivene zmijine krvi. Zapravo, tom kamenu se
klanjaju kao Gopalasvamiju, Gospodaru pastira,
po svoj prilici trudeći da odvrate od sebe kletvu i
pomognu svojim kravama da budu bujne i muzne.