ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2005
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Izabrana dela - Adi Šankara: 140 str. 1070 din.

DRAGULJ RAZLIKOVANJA
Vivekaćudamani
Predgovor
Vivekaćudamani ili Dragulj razlikovanja jedno je od
vaţnijih dela Šri Adi Šankaraćarje (dodatak aćarja znaĉi uĉen ĉovek,
adi znaĉi prvi, to jest prvi Šankara). On u ovom delu vrlo
pronicljivo izlaţe znanje o celovitom ţivotu, znanje o jedinstvu
svega postojećeg na nivou svesti brahmana, znanje vedante.
Šri Šankara se pojavljuje u Indiji u vreme kada su se uvid i
razumevanje o osnovi ţivota izgubili iz svakidašnje upotrebe. On
je ponovo izneo poruku ispunjenja pomoću izraţavanja doţivljaja
transcendentalne svesti, osnovnog nivoa ljudske svesti. Uĉenje Šri
Šankaraćarje je blagoslov punine umnog i ĉulnog razvitka koje
kulminiše u stanju prosvetljenja, a poĉinje prvim iskustvom
transcendentalne, ĉiste svesti. Na nivou kosmiĉke svesti srce se
preliva u talasima blaţenstva, ljubavi i predanosti Bogu, a um je
toliko proĉišćen da potpuno obuhvata sve izraze boţanskog u
ĉoveku i prirodi. Šri Šankarin ţivot bio je primer spontanog
izraţavanja najvišeg ostvarenja ljudskog razvoja. Njegovo srce je
izraţavalo vrhunsku transcendentalnu predanost Bogu (para
bhakti) dok je njegov um izraţavao transcendentalnu odeljenost
Sopstva od polja delovanja (đnana). Ţiveo je na idealnom nivou
znanja (đnana) zajedno sa istovremenom predanošću (bhakti).
Spontani izrazi Šankarinog uma i srca bili su stoletni izvor
nadahnuća za sve ljude. Njegov govor je bio izraz blaţenstva
predanosti (bhakti) ali istovremeno bridak i jasan u znanju i istini
o prirodi boţanskog i svetovnog ţivota.
Šri Šankaraćarja je osnovao ĉetiri sedišta uĉenja (mahta) u
ĉetiri dela Indije da bi se uĉenje uspešno odrţalo i neiskrivljeno
predavalo sledećim generacijama.
Ali vremenom je Šankarino uĉenje doţivelo iste gubitke
kao i uĉenje drugih velikih preporoditelja i prosvetitelja. To je
izgleda neizbeţna tragedija znanja, jer znanje dolazi od uĉitelja
koji se nalazi na najvišem nivou svesti, a prima ga uĉenik koji je
na niţem. Na tom putu znanje se razbija o tvrde stene neznanja.
„Ako stanovnici kuće zaborave na temelje, to se događa
zato što su temelji skriveni ispod zemlje. Nije ĉudo što se bitak
izgubio iz vida, jer on leţi u transcendentalnom polju ţivota.”
„Stanje stvarnosti, kao što su ga opisivali prosvetljeni, ne
moţe postati put za tragaoca, kao što opis nekog odredišta ne
moţe zameniti put koji k njemu vodi. Kad se sakrila istina da
bitak stvara osnovu prosvetljenja, Šankarine izjave o prirodi cilja
su bile shvaćene kao put do prosvetljenja.”
Lepota Šankarinih izraza je toliko potpuna, tako da kada se
gledaju s nivoa obiĉne svesti izgledaju kao dva odvojena puta do
prosvetljenja: put znanja (đnana) i put predanosti (bhakti). Zbog
pustinjaĉkog ţivota ĉuvara Šankarinog uĉenja poĉeo je
preovladavati put znanja u njegovom uĉenju, dok je put
predanosti postupno gubio znaĉaj i ostao je prisutan samo u
predanju. Kako je uĉenje postajalo jednostrano i gubilo svoju
celinu, na njega je poĉelo da se gleda kao na filozofiju maye
(iluzije), kao na mayavadu, a na sledbenike kao na mayavadine.
Prema toj nepotpunoj filozofiji svet je privid i za ostvarenje
prosvetljenja potreban je odvojen naĉin ţivota. Ţivot pustinjaka
poĉeo se smatrati bitnim preduslovom za samoostvarenje.
Tako su se putevi predanosti i znanja sve više razdvajali
dok se među njima nije potpuno izgubila veza. Ta zamisao je
zadala poslednji udarac Šankarinom uĉenju jer se tako izgubio pun
razvoj srca i uma jednim postupkom.
„Pošto su ĉuvari Šankarine mudrosti izgubili spoznaju da
predanost i znanje izviru iz transcendentalne svesti, ulaz u
podruĉje celovitog ţivota bio je zatvoren. Tragaoci za Bogom su
ostali na suvom, a oboţavaoci Boga su plakali za njim, ne nalazeći
ga.”
Pošto je predanost ostala na nivou mišljenja i postala cilj
stvaranja razpoloţenja, zbog nedostatka iskustva transcendentalne
svesti, i znanje je doţivelo sliĉnu sudbinu. Ako ĉovek nema
iskustvo transcendentalne svesti i rast iskustva odvojenosti
boţanskog od svetovnog, a kasnije proţetosti svetovnog
boţanskim, za takvog ĉoveka misao o transcendentalnom,
boţanskom, o svesti jedinstva, nema praktiĉne koristi. Tek na
plodnom tlu svesti koja ujedinjuje sve delatnosti ostalih nivoa
svesti znanje (đnana) i predanost (bhakti) nalaze svoje ispunjenje.
To neznanje se, na nesreću, generacijama predavalo pod imenom
Šankarine tradicije.
Za potpun razvoj uma i srca prvo je potrebno iskustvo
ĉiste svesti veţbom meditacije. Oni koji je veţbaju lako će ra-
zumeti izlaganje Šankare.
UVOD
Bhagavana Šri Ramane Maharšija
(U izdanju ĉasopisa Vizija objavljen je sledeći zapis koji je
preveo G. S. Krishna. To je uvod koji je napisao Šri Ramana
Maharši za svoj prevod Šri Šankarinog Viveka Chudamani ili
Dragulj razlikovanja.)
Svako biće na svetu ţudi da uvek bude srećno, bez ikakve
primese patnje; i ţeli da se oslobodi telesnih tegoba koje nisu u
njegovoj istinskoj prirodi. Dalje, svako neguje najveću ljubav za
sebe samog - a ova ljubav nije moguća bez sreće. U dubokom
snu, iako je lišen svega, ĉovek doţivljava iskustvo sreće. Ipak,
zbog neznanja o stvarnoj prirodi svog bića, koja je sreća sâma,
ljudi posrću u prostranom okeanu materijalnog postojanja, i
deluju prema pogrešnom uverenju da se put do sreće sastoji u
sticanju zadovoljstava ovog i drugog sveta.
SIGURAN VODIĈ: Ali, avaj! Sreća koja je bez primese
patnje se ne spoznaje. Upravo iz tog razloga, da bi ukazao na
pravi put do sreće, Gospod Šiva je uzeo obliĉje Šri Šankaraĉarje,
napisao komentare Trojstva ustanova (Prasthana Traya) Vedante,
koje veliĉaju savršenstvo ovog blaţenstva, i prikazao ga liĉnim
primerom u svom ţivotu. Ovi komentari su, međutim, od male
koristi za one strasne tragaĉe koji su se namerili na spoznaju
blaţenstva oslobođenja, a ne poseduju uĉenost kako bi ih
prouĉavali.
Za takve je Šri Šankara otkrio suštinu komentara u ovoj
kratkoj raspravi, Dragulju razlikovanja, objašnjavajući do u detalje
ono što moraju znati tragaĉi za oslobođenjem, usmeravajući ih pri
tome na istinski i direktan put.
UĈENOST NEĆE POMOĆI: Šri Šankara otvara temu
zapaţanjem kako je odista teško postići ljudsko rođenje, i da
ĉovek, kada ga je već postigao, treba da se bori za spoznaju
blaţenstva oslobođenja, koje je istinska priroda njegovog bića.
Ovo blaţenstvo se spoznaje samo đnanom, odnosno, spoznajom, a
đnana se postiţe samo kroz viĉaru, ili postojano ispitivanje. Da bi
nauĉio metod ovog ispitivanja, kaţe Šankara, ĉovek treba da traţi
milost gurua, i zatim nastavlja opisom osobina gurua i njegovog
uĉenika (sišye), i kako uĉenik treba da pristupi svom uĉitelju i sluţi
ga. On dalje naglašava da je ĉovekov sopstveni, individualni
napor suštinski ĉinilac za spoznaju blaţenstva oslobođenja. Puko
knjiško znanje neće nikada uroditi ovim blaţenstvom. Ono se
moţe spoznati samo putem ispitivanja ili viĉare, koja se sastoji od
sravane ili predane paţnje poukama gurua, manane ili duboke
kontemplacije, i nididhyasane ili negovanja postojanog drţanja u
Sopstvu.
TRI PUTA: Tri tela - fiziĉko, astralno i kauzalno - su ne-
Sopstvo i nestvarna su. Sopstvo ili Ja je potpuno razliĉito od njih.
Kada se ono što nije Sopstvo nameće na Sopstvo, nastaje
neznanje, i to je uistinu ropstvo. Pošto iz neznanja nastaje
ropstvo, iz Znanja (đnane) nastaje oslobođenje. Saznati ovo
Znanje od gurua je sravana.
Odbaciti ova tri tela koja se sastoje od pet omotaĉa
(fiziĉki, vitalni, mentalni, spoznajni i omotaĉ blaţenstva) kao ne-Ja
i suptilnim ispitivanjem ’Ko sam ja?’ izvući - kao što se središnja
vlat trave neţno izvlaĉi iz svog pršljena - ono što je razliĉito od
sva tri tela, i postoji kao ono jedno i univerzalno u srcu kao aham
ili Ja, a oznaĉava se reĉju tvam (u iskazu tat tvam asi - To si ti). Ovaj
proces suptilnog ispitivanja je manana ili duboka kontemplacija.
BLAŢENSTVO: Svet imena i obliĉja je samo dodatak
Biću ili brahmanu, i pošto nije od njega razliĉit, odbacuje se kao
takav i potvrđuje se kao ništa drugo do brahman. Uputstvo gurua
uĉeniku, izreka Tat tvam asi, koja proglašava identitet Sopstva i
Vrhunskog, je upadeša. Uĉeniku se tada nalaţe da ostane u blaţenstvu aham-brahman - Ja i apsoluta. Ipak, stare teţnje uma
naviru, zbijene i jake, i ĉine prepreku tom stanju blaţenstva. Ove
teţnje su trojake, a egoizam, koji je njihov koren, buja u svesti
koja je okrenuta van, u svet razlika, koja je uzrokovana snagama
vikšepe ili rasipanja (zbog rađasa) i avarane ili prekrivanja (zbog
tamasa).
POTAPANJE UMA: Ĉvrsto utvrditi um u srcu dok se
ove snage ne unište, i neprekidnom budnom paţnjom probuditi
istinitu i jendorodnu teţnju, koja je osobina atmana i izraţena je
izrekom aham brahmasmi (Ja sam brahman) brahmaivaham (Samo
brahman sam ja), naziva se nididhyasana ili atmanusandhana, tj.
stalnost u Sopstvu. Ovo se inaĉe naziva bhakti, yoga i dhyana.
Atmanusandhana se poredi sa bućkanjem jogurta da bi se
dobio maslac. Um se poredi sa sa motkom za bućkanje, srce sa
jogurtom, a veţba stalnosti u Sopstvu sa procesom bućkanja. Isto
kao što se bućkanjem jogurta izvlaĉi maslac, a trenjem pali vatra,
tako se neprekidnom postojanošću u Sopstvu, neprekidnom kao
gusti mlaz ulja, stvara prirodno nepromenljivo stanje nirvikalpa
samadhija koji spremno i spontano dobavlja ono direktno,
neposredno, nesputano i univerzalno opaţanje brahmana, koje je
istovremeno Znanje i Iskustvo, i koje prevazilazi vreme i prostor.
BEZGRANIĈNO BLAŢENSTVO: To je samospoznaja;
i pri tom se preseca hridayagranthi, odnosno ĉvor srca. Laţne
obmanutosti neznanjem, drevne zlehude teţnje uma, koje ĉine
ĉvor srca, su uništene. Sve sumnje su odagnane i ropstvo u karmi
je raskinuto.
Tako je Šri Šankara opisao samadhi u svom Dragulju
razlikovanja, odnosno transcendentalnu svest, koji je bezgraniĉno
blaţenstvo oslobođenja, iznad sumnje i dualnosti, i istovremeno
ukazao na sredstva za njegovo postizanje. Spoznati stanje
oslobođenja od dvojnosti je jedini smisao ţivota. I samo onaj ko
ga je postigao je đivanmukta (onaj ko je oslobođen za ţivota), a ne
onaj ko poseduje samo teoretsko razumevanje o tome šta je cilj
ljudskog ţivota.