ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2000
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Samkhya sutre – Kapila: 228 str.
KAPILA
SÂMKHYA-SÛTRÂ
Predgovor
Pred nama je jedno od najvaţnijih dela klasiĉne indijske
filosofije. Puno ime mu je Sâmkhya-pravaćana-sûtrâni, ali je
poznatije kao Sâmkhya-sûtrâ. Nastalo je u ĉetrnaestom veku i
predstavlja vrhunac razvoja sistema zvanog sâmkhya. On je
uvršten u jedan od šest ortodoksnih skolastiĉkih sistema ili
daršana. Ostali su: nyâya, vaišešika, yoga, pûrva-mimâmsâ i
vedânta. Oni su do nas dospeli preko tradicije sûtri nastalih u
prvim vekovima nove ere. To je praksa zapisivanja uĉenja u
aforizme koji su kratki, jezgroviti, bez suvišnih dodataka i
ikakvih nedostataka. Takvi su morali biti jer su se oslanjali na
pamćenje i usmenu tradiciju, koja je hiljadama godina
prethodila njihovom zapisivanju. Gledišta su razraĊivana kroz
mnoge generacije još pre no što su saţeta u sûtrâma. Ona nisu
delo jednog mislioca ili jednog doba, već delo niza mislilaca
kroz mnoge generacije. Stoga je teško odrediti njihovo poreklo.
Ĉesto autori sûtri nisu osnivaĉi niti zaĉetnici sistema, već samo
njihovi prikupljaĉi i stilizatori, kao što je, na primer, PatanjĊali
(Yoga-sûtre). Sûtre su tako jezgrovite da se ne mogu razumeti
bez komentara (kaţe se da je `gramatiĉar srećan kad uštedi
polovinu kratkog samoglasnika isto kao kad mu se rodi sin`);
zato je u Indiji praksa pisanja komentara postala bogatija od
izvornih dela. Tako i ovde imamo komentare koji se mogu
smatrati sastavnim delom Sâmkhya-sûtri.
Sluĉaj sa sâmkhyom je karakteristiĉan. Iako se smatra
srednjovekovnim skolastiĉkim sistemom, pojmovi na kojima se ona zasniva mnogo su stariji i nalaze se u osnovi uĉenja Veda,
koja su zapisana oko 600. god. pre n.e., a dotle su se od 1500.
god. pre n.e. prenosila usmenim putem. U njima je zaĉetnik
sâmkhye, Kapila, već legendaran, i on se pominje kao
`prvoroĊeni mudrac` (rši). Stoga moramo imati na umu da je
ovo što je do nas dospelo kao sâmkhya, samo ostatak
najstarijeg indijskog sistema spoznaje. Po svemu sudeći on
svoje korene ima u predvedskom dobu i nije arijevskog
porekla, kao ni yoga koja je proistekla iz sâmkhye. Već su
mnogi uoĉili da tekst Sâmkhya-sûtri nije koherentan, da su neki
njegovi delovi mnogo stariji i da verovatno pripadaju samom
Kapili, dok su drugi, koji ĉine većinu, pridodati znatno kasnije,
verovatno do ĉetrnaestog veka kada je delo zaokruţeno kao
celina. Ove naknadno dodate aforizme lako je prepoznati jer se
uglavnom bave raspravama sa drugim filosofskim sistemima iz
toga doba.
Pored Sâmkhya-sûtri treba spomenuti još neka dela koja
predstavljaju ovaj sistem. Najstarije zapisano delo o sâmkhyi
jeste Sâmkhya-kârikâ od Išvarakršne, nastalo je u trećem veku
n.e. Zatim po znaĉaju treba istaći delo Sâmkhyatattvakaumudi
od Vaćaspatija i komentar na Sâmkhya-sûtre od ViĊnana
Bhikšua, Sâmkhyapravaćanabhašya, nastao u šesnaestom veku.
Kao izvori za ovaj prevod posluţile su dve knjige: The
wisdom of sankhya, koju je priredio K.P. Bahadur (Sterling
Publishers, PVT. LTD. New Delhi), i starije delo The Sankhya
Aphorisms of Kapila, translated by J.R. Ballantyne, London,
Trübner, 1885, (reprint izdanje 1995. Parimal Publications,
Delhi). Ovo drugo delo sadrţi i klasiĉne komentare od ViĊnana
Bhikšua, Aniruddhe, Nageše i Vedanti Mahadeva. Oni se
nalaze i u ovom prevodu, u komentarima aforizama, ali u
saţetijem i savremenijem izrazu.
Nije preterano reći da se cela indijska filosofija zasniva
na pojmovima koji se nalaze u sâmkhyi, samo što se u ostalim uĉenjima naglašavaju ovi ili oni njihovi aspekti. Sâmkhya je u
osnovi celokupne (ne samo) indijske duhovnosti zato što se
zasniva na fundamentalnom razlikovanju puruše i prakrti. To
su dva osnovna pojma sâmkhye. Ovo razlikovanje je osnova za
spoznaju bivstvovanja kakvo jeste i, samim tim, za ĉovekovu
samospoznaju.
Sâmkhya je predstavljana kao dualistiĉki sistem zato što
se zasniva na tumaĉenju ova dva pojma, puruša i prakrti, i
razjašnjavanju njihovog odnosa, ali to, kao što ćemo videti, nije
sasvim opravdano.
Prakrti je univerzalno polje iz koga nastaje sve što biva
kao priroda ili univerzum. Reĉ prakrti znaĉi `pra osnova` ili `pra
tvar`. Iz nje nastaju sve `materijalne` kao i psihološke pojave
kakve su nam poznate, a i one koje nisu. Unutar nje se odigrava
relativna spoznaja subjekta (ega) naspram objektivnog sveta.
Subjekat i svet objekata su samo kategorije unutar prakrti,
kojih ima 23. Prakrti sadrţi ne samo fiziĉki univerzum, već i
njegove više, suptilnije, energetske dimenzije koje su u drugim
tradicijama poznate i kao astralni ili `nebeski svetovi` u koje
duše odlaze posle smrti, gde `ţive bogovi` ali i demoni. Dakle,
sve što jedan religijski um moţe da zamisli. Prema tome, već
sama prakrti sadrţi u sebi sve postojeće, sve moguće
suprotnosti i dualistiĉke odnose.
Puruša stoji naspram prakrti kao duh neuslovljenosti
koji je omogućava. On je ona sloboda koja omogućava da biće
postoji, a da nije tek ništa. On nije tvorac prakrti, posebno ne u
mitološkom judeo-hrišćanskom shvatanju stvaranja, nego ĉista
neuslovljenost koja omogućava samo postojanje kao takvo. On
ne omogućava postojanje nekim delanjem u tom cilju, već
samim svojim prisustvom. On je transcendentni Bitak. U tekstu
se njegova uloga poredi sa magnetom koji samim prisustvom
privlaĉi opiljke gvoţĊa. Tako puruša privlaĉi celokupno
zbivanje prirode ka njenom ishodu; sve što se zbiva u celoj prirodi zbiva se s ciljem `osloboĊenja puruše`, odnosno, da se u
ĉoveku prosvetli smisao samog postojanja. Ovo prosvetljenje
se dogaĊa jedino u ĉoveku, u biću gde je priroda do savršenstva
dovela sva svoja psihofiziĉka iskustva. Kada ĉovek prepozna
bivstvovanje kakvo jeste, on prepoznaje duh koji ga
omogućava i potpuno nadilazi (transcendira) i to kao svoju
apsolutnu suštinu. Stoga reĉ puruša znaĉi `ĉovek`, taĉnije
`muškarac`. Ipak, ona ne oznaĉava iskljuĉivo muški pol, jer se
ne odnosi na telo, već ljudsko biće koje se odlikuje duhovnom
aktivnošću ka smislu, koja ima karakteristike muţevnosti i
lišena je svake tipiĉno ţenske pasivnosti, reproduktivnosti i
podatnosti. Ĉovekovo telo je samo organski pogodno mesto u
prirodi u kome boravi Bitak (ono je `ĉuvar Bitka`, ili tubitak -
kako bi rekao Hajdeger), i puruša u sâmkhyi predstavlja
ĉovekovu duhovnu suštinu koja je upravo transcendentni Bitak.
Ovo što je reĉeno ima takvu dubinu i znaĉaj da ga i
pored išĉitavanja ĉini nevidljivim za proseĉnog ĉitaoca. Reĉeno
je, naime, to da je ĉovekova suština duh koji omogućava samo
postojanje prirode, koji transcendira biće, a naroĉito telo i um.
Od svih vizija smisla ĉovekovog postojanja, ova je najsmelija i
najveliĉanstvenija - u toj meri da će moći šire da bude
prihvaćena tek u daljoj budućnosti.
......