pregleda

Radojica Živanović Noe - crtež posvećen Daliju 1930


Cena:
500.000 din
Želi ovaj predmet: 9
Stanje: Polovan sa vidljivim znacima korišćenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Lično
Grad: Beograd-Stari grad,
Beograd-Stari grad
Prodavac

bezcimanja (596)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 3029

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

30,8 x 21 cm
tuš na papiru
potpis na poledjini
posvećeno SALVADORU DALIJU 1930 godine
mišljenje Nikole Kusovca

Radojica Živanović Noe (Beograd, 1903 — Beograd, 1944) bio je slikar i grafičar perioda nadrealizma. Ostavio nevelik broj kompozicija, mrtvih priroda, pejzaža i crteža. Najznačajniji period Živanovićevog umetničkog stvaranja je doba njegove pripadnosti nadrealističkom pokretu (1930-33). bio je jedan od trinaest potpisnika Manifesta nadrealizma i jedini profesionalni slikar u grupi umetnika koji su pokrenuli Beogradski nadrealizam.

Nadrealističke radove je objavljivao u časopisima Nemoguće i Nadrealizam danas i ovde. On je prvi i najdosledniji nadrealista u jugoslovenskom slikarstvu. Nadrealističku fazu smenjuje slikanjem mrtvih priroda na način Pola Sezana, pejzaža iz Srbije pod uticajem klasičnog impresionizma i realističkih portreta. Kao član grupe Život zalaže se za socijalnu umetnost, više teoretski nego praktično. Vodio je polemike i pisao likovne kritike. Neko je vreme bio likovni kritičar u Politici. Radovi mu se nalaze u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, u Umetničkoj galeriji u Sarajevu i u više privatnih zbirki.

Radojica Živanović Noe rođen je u Beogradu kao vanbračno dete. Majka mu je bila pralja, a ime oca nije poznato. U krugu beogradskih nadrealista se govorilo da je, navodno, trebalo da odigra ulogu prestolonaslednika, lažnog kraljevskog novorođenčeta, sina Drage i Aleksandra Obrenovića. Posle ratom isprekidanog školovanja, završio je Trgovačku akademiju, a zatim proveo tri godine (do 1929) na Kraljevskoj umetničkoj školi u Beogradu.

Radojica Živanović Noe bio je jedan od trinaest potpisnika Manifesta nadrealizma u almanahu Nemoguće 1930. godine. Bio je jedini profesionalni slikar u grupi umetnika koji su pokrenuli Beogradski nadrealizam. Od 1031. do 1932. intenzivno je sarađivao u magazinu Nadrealizam danas i ovde, u kome je publikovan najveći broj njegovih radova. Godine 1934. Sa Mirkom Kujačićem, Đorđem Andrejevićem Kunom, Đurđem Teodorovićem i drugim umetnicima osnovao je grupu Život. Od 1935. do 1937. pisao je redovno likovne kritike za list Politika, a ponekad je objavljivao priloge i u časopisu Naša stvarnost.

Godine 1932. Izlagao je ciklus nadrealističkih slika u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, a od 1936. do 1940. na više grupnih umetničkih izložbi.

Godine tokom Drugog svetskog rata proveo je na periferiji Beograda. Poginuo je pred kraj rata, 1944. godine, na Dorćolu. Kada je čuo da su partizani i ruski tenkovi prodrli u ulicu, izleteo je iz nekog skloništa u blizini Bajlonijeve pijace i ušao u borbu protiv Nemaca. Zatečen naoružan od oslobodilačkih snaga nije navodno pristao da se razoruža i zbog tragičnog nesporazuma izgubio je život.

----------------------------------------------

Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću.

Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali.

Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi.

Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu.

Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim.

Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“

Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije.

Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma.

Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim.

Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”.

U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”.

U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor.

U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti.

U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu.

Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“

Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta.

U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio.

U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista.

Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno.

Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu.

Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora.

U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja.

Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo.

Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”).

Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully)
Oskar Davičo
Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938).

Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine.

Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937).

Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.

Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac)
Ljubiša Jocić
Đorđe Jovanović (pesnik)
Đorđe Kostić
Slobodan Kušić
Dušan Matić

Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića.

Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu.

Branislav Branko Milovanović
Rastko Petrović
Koča Popović
Petar Popović
Risto Ratković
Marko Ristić

Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima.

U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd.

Jelica Živadinović - Ševa Ristić
Dušan Duda Timotijević
Aleksandar Vučo
Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije.

Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma.

Julijana Lula Vučo
Nikola Vučo
Stevan Živadinović - Vane Bor
Radojica Živanović Noe

----------------------------------------------

Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom.

On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije.

Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku.

Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu.

Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”).

U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka.

Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2]

Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji.

Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva.

Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela.

Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.

Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima.

Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija.

Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki.

Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima:
Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo.

Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih.

Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije.

To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge.

I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka.

Na samom početku, on kaže:

Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima.

U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku.

Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni.

„ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ”
Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku. Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.

Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu.

Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”.

Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života.

Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’”

Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970).

Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja” (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.

Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati.

Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela.

Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova.

Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.

Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor. Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu.

Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali.

U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika.

Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).

Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest.

Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini.

Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme.

Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”.

Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu.

Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton. Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”.

Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju.

Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku.

Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda.

Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca.

U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku.

Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču.

O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku.

Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu).

Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život.

Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere.

Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.

Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu.

Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež.

Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj.

Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna.

U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti.

NA SVA PITANJA VEZANA ZA PREDMET KOJI PRODAJEM ODGOVARAM.
MOLIM CENJENE KUPCE DA ISPOSTUJU PRAVILNIK(ROKOVE) LIMUNDO-KUPINDO TIMA.

ne dajem nikakve popuste.
izlozene cene su KONACNE, bez obzira na kolicinu

NE RAZNOSIM PRODATU ROBU - OVO VAZI I ZA BEOGRAD.
kupci koji `zapinju` da licno preuzmu predmet mogu to
da obave na mojoj adresi (ispred zgrade), posle 18h

placanje na tekuci racun u POSTI - POSTANSKA STEDIONICA,ili POSTNETOM
INO KUPCI -- paypal (+5%) (pitati za postarinu)

INTERNATIONAL BUYERS WELCOME
IF YOU HAVE ANY QUESTION REGARDING CONDITION,SHIPPING AND PRICING PLEASE EMAIL US BEFORE YOU BID. THANK YOU !

NOVAC U PISMU - NE PRIMAM.

slanje POSTEXPRESOM (ili VREDNOSNO PISMO)
ako stoji `besplatna dostava`(pored broja pregleda) onda VAZI SAMO ZA SRBIJU
POUZECEM -- N E S A L J E M
komunikacija iskljucivo preko limundo-kupindo poruka

slike se najbolje vide kada se klikne na `Slika u punoj veličini`

Predmet: 67254085
30,8 x 21 cm
tuš na papiru
potpis na poledjini
posvećeno SALVADORU DALIJU 1930 godine
mišljenje Nikole Kusovca

Radojica Živanović Noe (Beograd, 1903 — Beograd, 1944) bio je slikar i grafičar perioda nadrealizma. Ostavio nevelik broj kompozicija, mrtvih priroda, pejzaža i crteža. Najznačajniji period Živanovićevog umetničkog stvaranja je doba njegove pripadnosti nadrealističkom pokretu (1930-33). bio je jedan od trinaest potpisnika Manifesta nadrealizma i jedini profesionalni slikar u grupi umetnika koji su pokrenuli Beogradski nadrealizam.

Nadrealističke radove je objavljivao u časopisima Nemoguće i Nadrealizam danas i ovde. On je prvi i najdosledniji nadrealista u jugoslovenskom slikarstvu. Nadrealističku fazu smenjuje slikanjem mrtvih priroda na način Pola Sezana, pejzaža iz Srbije pod uticajem klasičnog impresionizma i realističkih portreta. Kao član grupe Život zalaže se za socijalnu umetnost, više teoretski nego praktično. Vodio je polemike i pisao likovne kritike. Neko je vreme bio likovni kritičar u Politici. Radovi mu se nalaze u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, u Umetničkoj galeriji u Sarajevu i u više privatnih zbirki.

Radojica Živanović Noe rođen je u Beogradu kao vanbračno dete. Majka mu je bila pralja, a ime oca nije poznato. U krugu beogradskih nadrealista se govorilo da je, navodno, trebalo da odigra ulogu prestolonaslednika, lažnog kraljevskog novorođenčeta, sina Drage i Aleksandra Obrenovića. Posle ratom isprekidanog školovanja, završio je Trgovačku akademiju, a zatim proveo tri godine (do 1929) na Kraljevskoj umetničkoj školi u Beogradu.

Radojica Živanović Noe bio je jedan od trinaest potpisnika Manifesta nadrealizma u almanahu Nemoguće 1930. godine. Bio je jedini profesionalni slikar u grupi umetnika koji su pokrenuli Beogradski nadrealizam. Od 1031. do 1932. intenzivno je sarađivao u magazinu Nadrealizam danas i ovde, u kome je publikovan najveći broj njegovih radova. Godine 1934. Sa Mirkom Kujačićem, Đorđem Andrejevićem Kunom, Đurđem Teodorovićem i drugim umetnicima osnovao je grupu Život. Od 1935. do 1937. pisao je redovno likovne kritike za list Politika, a ponekad je objavljivao priloge i u časopisu Naša stvarnost.

Godine 1932. Izlagao je ciklus nadrealističkih slika u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, a od 1936. do 1940. na više grupnih umetničkih izložbi.

Godine tokom Drugog svetskog rata proveo je na periferiji Beograda. Poginuo je pred kraj rata, 1944. godine, na Dorćolu. Kada je čuo da su partizani i ruski tenkovi prodrli u ulicu, izleteo je iz nekog skloništa u blizini Bajlonijeve pijace i ušao u borbu protiv Nemaca. Zatečen naoružan od oslobodilačkih snaga nije navodno pristao da se razoruža i zbog tragičnog nesporazuma izgubio je život.

----------------------------------------------

Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću.

Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali.

Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi.

Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu.

Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim.

Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“

Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije.

Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma.

Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim.

Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”.

U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”.

U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor.

U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti.

U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu.

Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“

Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta.

U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio.

U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista.

Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno.

Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu.

Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora.

U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja.

Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo.

Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”).

Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully)
Oskar Davičo
Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938).

Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine.

Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937).

Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.

Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac)
Ljubiša Jocić
Đorđe Jovanović (pesnik)
Đorđe Kostić
Slobodan Kušić
Dušan Matić

Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića.

Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu.

Branislav Branko Milovanović
Rastko Petrović
Koča Popović
Petar Popović
Risto Ratković
Marko Ristić

Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima.

U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd.

Jelica Živadinović - Ševa Ristić
Dušan Duda Timotijević
Aleksandar Vučo
Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije.

Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma.

Julijana Lula Vučo
Nikola Vučo
Stevan Živadinović - Vane Bor
Radojica Živanović Noe

----------------------------------------------

Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom.

On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije.

Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku.

Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu.

Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”).

U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka.

Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2]

Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji.

Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva.

Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela.

Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.

Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima.

Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija.

Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki.

Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima:
Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo.

Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih.

Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije.

To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge.

I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka.

Na samom početku, on kaže:

Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima.

U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku.

Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni.

„ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ”
Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku. Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.

Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu.

Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”.

Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života.

Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’”

Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970).

Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja” (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.

Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati.

Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela.

Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova.

Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.

Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor. Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu.

Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali.

U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika.

Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).

Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest.

Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini.

Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme.

Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”.

Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu.

Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton. Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”.

Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju.

Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku.

Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda.

Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca.

U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku.

Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču.

O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku.

Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu).

Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život.

Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere.

Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.

Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu.

Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež.

Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj.

Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna.

U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti.
67254085 Radojica Živanović Noe - crtež posvećen Daliju 1930

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.