pregleda besplatna dostava

A. SIMIC - originalna fotografija - JOSIF PANCIC


Cena:
17.777 din
Želi ovaj predmet: 4
Stanje: Kolekcionarski primerak
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Ostalo (pre slanja)
Lično
Grad: Beograd-Stari grad,
Beograd-Stari grad
Prodavac

bezcimanja (586)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 3012

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

ALEKSANDAR SIMIC - ORIGINALNA FOTOGRAFIJA - veliki format - studentski park - kolarac - beograd - zima - sneg - PM fakultet

dim. 39 x 29 , nepotpisana

Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури.

Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“.

После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије.

Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду.

Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике.

--------------------- ------------------- ------------------

Универзитетски парк налази се у најужем центру Београда (у старом градском језгру) у склопу Студентског трга.
Парк се налази прекопута Капетан-Мишиног здања, седишта Ректората Универзитета у Београду, док са друге стране излази на зграду некадашњег Природно-математичког факултета.
Био је познат и као Панчићев парк, а назива се још и Студентски парк као и Академски парк. За време турске владавине овде је било турско гробље, које је уклоњено половином 19. века.
Потом је на једном делу данашњег парка направљена највећа и најпознатија пијаца (уклоњена тек 30-их година 20. века).
Први урбаниста Београда, Емилијан Јосимовић, сматрао је да овом простору доликује нешто репрезентативније од пијаце, па је после 1869. године, када су почели радови на регулацији, скратио за половину Велику пијацу, а преостали део претворио у парк.

Интересантно је да је пијаца померена нешто ниже на место где је данас основна школа `Михајло Петровић Алас`. Непосредно испод музеја Вука и Доситеја. Та пијаца је била позната под именом `Јованова пијаца`. Нестала је изградњом наведене школе...

Прве урбане контуре парк добија крајем 19. века, када је у њему откривен споменик Јосифу Панчићу, а дефинитивно је уобличен 30-их година 20. века преношењем споменика Доситеју Обрадовићу са Калемегдана и подизањем садашње барокне ограде. Споменик Јосифу Панчићу је постављен 1897. године а његов аутор је српски вајар Ђорђе Јовановић.

Током 2012. године је урађена реконструкција комплетног парка. Тротоари су уз комплетан парковски мобилијар замењени новим.

-------------- ------------------------------ ---------------

Јосиф Панчић (Угрини код Брибира, 17. април 1814 — Београд, 8. март 1888) је био српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима.

Родитељи су му били сиромашни, a стриц му је био у Госпићу архиђакон, те га је он себи узео и о његовом се школовању старао. Основну школу изучио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. Из Ријеке је Јосиф прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, и зажели да тамо настави своје студије где је завршио медицински факултет и постао је доктор медицине 7. септембра 1842. године израдивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Панчић је током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година.

Није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Али, од лекарске праксе није могао живети, јер није имао довољно пацијената, a и они што су долазили били су већином сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где је ce бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је упознао многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната.

После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пео се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја.

Одатле се упутио у Беч да доврши одредбу свога хербара, који је око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, a уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју је проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време је пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић је готово био на измаку свога новца и то је признао Вуку. Вук му је тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу.

Панчић је послушао Вука и дошао у Србију месеца маја 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али, како је Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, па је чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао добити то место. Чекајући на постављење, обилазио је ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света.

Панчић је готово остао без средстава за живот и помишљао је да се врати, но у томе моменту добије позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који је имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине у Белици, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, био на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао.

Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио je, обиђе Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и манастир Љубостиње. Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство.

Крајем исте године добио је премештај у Крагујевац и постављен је на упражњено место за привременог окружног физикуса 12. новембра 1847. године. За време бављења у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. године се венчао у православној цркви у Ћуприји.

Идуће године, 8. јануара 1850. године примљен је за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство, др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије.

Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877 (Према неким изворима 1875.?). пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.

NA SVA PITANJA VEZANA ZA PREDMET KOJI PRODAJEM ODGOVARAM.
MOLIM CENJENE KUPCE DA ISPOSTUJU PRAVILNIK(ROKOVE) LIMUNDO-KUPINDO TIMA.

ne dajem nikakve popuste.
izlozene cene su KONACNE, bez obzira na kolicinu

NE RAZNOSIM PRODATU ROBU - OVO VAZI I ZA BEOGRAD.
kupci koji `zapinju` da licno preuzmu predmet mogu to
da obave na mojoj adresi (ispred zgrade), posle 18h

placanje na tekuci racun u POSTI - POSTANSKA STEDIONICA,ili POSTNETOM
INO KUPCI -- paypal (+5%) (pitati za postarinu)

INTERNATIONAL BUYERS WELCOME
IF YOU HAVE ANY QUESTION REGARDING CONDITION,SHIPPING AND PRICING PLEASE EMAIL US BEFORE YOU BID. THANK YOU !

NOVAC U PISMU - NE PRIMAM.

slanje POSTEXPRESOM (ili VREDNOSNO PISMO)
ako stoji `besplatna dostava`(pored broja pregleda) onda VAZI SAMO ZA SRBIJU
POUZECEM -- N E S A L J E M
komunikacija iskljucivo preko limundo-kupindo poruka

slike se najbolje vide kada se klikne na `Slika u punoj veličini`

Predmet: 17089165
ALEKSANDAR SIMIC - ORIGINALNA FOTOGRAFIJA - veliki format - studentski park - kolarac - beograd - zima - sneg - PM fakultet

dim. 39 x 29 , nepotpisana

Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури.

Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“.

После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије.

Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду.

Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике.

--------------------- ------------------- ------------------

Универзитетски парк налази се у најужем центру Београда (у старом градском језгру) у склопу Студентског трга.
Парк се налази прекопута Капетан-Мишиног здања, седишта Ректората Универзитета у Београду, док са друге стране излази на зграду некадашњег Природно-математичког факултета.
Био је познат и као Панчићев парк, а назива се још и Студентски парк као и Академски парк. За време турске владавине овде је било турско гробље, које је уклоњено половином 19. века.
Потом је на једном делу данашњег парка направљена највећа и најпознатија пијаца (уклоњена тек 30-их година 20. века).
Први урбаниста Београда, Емилијан Јосимовић, сматрао је да овом простору доликује нешто репрезентативније од пијаце, па је после 1869. године, када су почели радови на регулацији, скратио за половину Велику пијацу, а преостали део претворио у парк.

Интересантно је да је пијаца померена нешто ниже на место где је данас основна школа `Михајло Петровић Алас`. Непосредно испод музеја Вука и Доситеја. Та пијаца је била позната под именом `Јованова пијаца`. Нестала је изградњом наведене школе...

Прве урбане контуре парк добија крајем 19. века, када је у њему откривен споменик Јосифу Панчићу, а дефинитивно је уобличен 30-их година 20. века преношењем споменика Доситеју Обрадовићу са Калемегдана и подизањем садашње барокне ограде. Споменик Јосифу Панчићу је постављен 1897. године а његов аутор је српски вајар Ђорђе Јовановић.

Током 2012. године је урађена реконструкција комплетног парка. Тротоари су уз комплетан парковски мобилијар замењени новим.

-------------- ------------------------------ ---------------

Јосиф Панчић (Угрини код Брибира, 17. април 1814 — Београд, 8. март 1888) је био српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима.

Родитељи су му били сиромашни, a стриц му је био у Госпићу архиђакон, те га је он себи узео и о његовом се школовању старао. Основну школу изучио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. Из Ријеке је Јосиф прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, и зажели да тамо настави своје студије где је завршио медицински факултет и постао је доктор медицине 7. септембра 1842. године израдивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Панчић је током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година.

Није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Али, од лекарске праксе није могао живети, јер није имао довољно пацијената, a и они што су долазили били су већином сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где је ce бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је упознао многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната.

После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пео се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја.

Одатле се упутио у Беч да доврши одредбу свога хербара, који је око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, a уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју је проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време је пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић је готово био на измаку свога новца и то је признао Вуку. Вук му је тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу.

Панчић је послушао Вука и дошао у Србију месеца маја 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али, како је Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, па је чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао добити то место. Чекајући на постављење, обилазио је ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света.

Панчић је готово остао без средстава за живот и помишљао је да се врати, но у томе моменту добије позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који је имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине у Белици, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, био на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао.

Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио je, обиђе Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и манастир Љубостиње. Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство.

Крајем исте године добио је премештај у Крагујевац и постављен је на упражњено место за привременог окружног физикуса 12. новембра 1847. године. За време бављења у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. године се венчао у православној цркви у Ћуприји.

Идуће године, 8. јануара 1850. године примљен је за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство, др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије.

Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877 (Према неким изворима 1875.?). пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.
17089165 A. SIMIC - originalna fotografija - JOSIF PANCIC

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.