pregleda

Misel Fuko - Biografija - Didije Eribon


Cena:
1.999 din
Stanje: Polovan sa vidljivim znacima korišćenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
CC paket (Pošta)
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Lično
Grad: Beograd-Vračar,
Beograd-Vračar
Prodavac Nije trgovac

berkut1 (2982)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 5367

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2014.
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Didije Eribon - Misel Fuko
Biografija

Karpos, 2014.
Meki povez, 505 strana.

Kad se pojavila 1989, pet godina nakon Fukoove smrti, ova biografija je internacionalno pozdravljena kao događaj. Istražujući neobjavljene arhive, Didije Eribon je majstorski dočarao hiljadu poznatih i nepoznatih lica jednog filozofa čije se čitavo delo može čitati kao pobuna protiv nasilja normi i `normalnosti`. Eribon je, osetivši jedinstvenost ovog zagonetnog čoveka, smeštao njegovu strastveno kritičku misao u različite epohe, prikazujući je u njenim najraznolikijim dimenzijama - filozofskoj, političkoj, seksualnoj - kako bi sveobuhvatno oslikao francuski intelektualni život u drugoj polovini 20. veka.

Novo izdanje biografije iz 2011, u celini prerađeno, znatno je uvećano mnogobrojim detaljima koji se tiču Fukoovih - kako pozitivnih tako i negativnih - veza sa Žoržom Dimezilom, Lujem Altiserom, Žakom Deridom, Pjerom Burdijeom, Žilom Delezom, Žakom Lakanom, Sartrom, Levi-Strosom i drugim njegovim važnim savremenicima iz francuskog intelektualnog, kulturnog i političkog života.

Šta je filozofska egzistencija? Kako se neki teorijski stav uklapa u življeno iskustvo? To su pitanja koja ovo delo namerava iznova da postavi kako bi Fukoovom stavu i njegovom nasleđu vratilo njihovu radikalnost. U tom smislu ova biografija posvećuje veliku pažnju i Fukoovom neumornom političkom angažmanu, onom aspektu njegovog života koji je srpskom čitaocu možda i najmanje poznat.

Пол-Мишел Фуко (фр. Paul-Michel Foucault; познат као Мишел Фуко, Поатје, 15. октобар 1926 — Париз, 25. јун 1984) био је француски филозоф, историчар идеја, друштвени теоретичар и књижевни критичар.[1] Његова истраживања извршила су пресудан утицај на развој постструктурализма, критичке теорије, социологије знања и постмодерне мисли друге половине 20. века.[2] Од 1970. до своје смрти 1984. године држао је престижну катедру за „Историју система мишљења” на Колеж де Франсу.[3]

Фукоов теоријски рад посвећен је критичком преиспитивању институција модерног доба и њихове улоге у конституисању људског субјекта.[4] Развијајући иновативне методе „археологије знања” и ничеовске „генеалогије”, Фуко је одбацио традиционалне представе о телеолошком напретку ума, расветљавајући материјалне и историјски контингентне услове у којима се формирају системи мишљења и научне истине.[5] Кроз опсежна архивска истраживања историје психијатрије (Историја лудила у доба класицизма, 1961), клиничке медицине (Рођење клинике, 1963) и хуманистичких наука (Речи и ствари, 1966), развио је концепте „историјског априорија” и „епистеме”, најавивши у спису Археологија знања (1969) интелектуални раскид са класичним хуманизмом кроз тезу о „смрти човека”.[6]

Током седамдесетих година Фуко је преусмерио фокус са анализе дискурса на испитивање капиларних механизама власти и њихове непосредне везе са производима научних знања.[7] У капиталном делу Надзирати и кажњавати (1975) формулисао је аналитику „микрофизике моћи” и архитектонску парадигму „паноптицизма”, показујући прелазак класичне казне са спектакла телесног мучења на тихо дисциплиновање и производњу послушних тела унутар модерног затворског апарата.[8] Кроз предавања на Колеж де Франсу и вишетомни пројекат Историја сексуалности (1976—1984), Фуко је утемељио концепте „биомоћи”, „биополитике” и „гувернменталности” као модерних технологија управљања целовитим становништвом.[9] У завршној фази стваралаштва окренуо се античкој грчко-римској филозофији, истражујући „технологије сопства”, етику као естетику постојања и праксу „парезије” (храброг казивања истине) као темељне облике отпора сваком поретку политичке доминације.[10]
Биографија
Младост, порекло и образовање (1926—1951)

Пол-Мишел Фуко је рођен 15. октобра 1926. године у граду Поатје, у западној Француској, у имућној провинцијској грађанској породици са дугом лекарском традицијом.[11] Његов отац, Пол Фуко, био је угледни локални хирург и професор анатомије на медицинској школи у Поатјеу, док је мајка, Ана Малапер, такође потицала из истакнуте породице хирурга.[12] Иако је отац инсистирао да син настави породични позив и студира медицину, млади Фуко је пружао отпор тим очекивањима, што је довело до трајне породичне напетости.[13] Као симболички чин дистанцирања од оца, касније је из свог имена изоставио очево име „Пол”, потписујући се искључиво као Мишел Фуко.[14]

Основно и средње образовање стекао је у Поатјеу, најпре у локалном Лицеју Анри IV (фр. Lycée Henry-IV), а након избијања Другог светског рата и окупације Француске 1940. године, мајка га је пребацила у приватни католички Колеџ Сен Станислас (фр. Collège Saint-Stanislas).[15] Тамо је постигао врхунске резултате из историје, грчког и латинског језика, те је 1943. успешно положио матуру.[16] У јесен 1945. године, непосредно по завршетку рата, преселио се у Париз како би похађао припремно одељење (фр. hypokhâgne и фр. khâgne) у престижном париском Лицеју Анри IV, са циљем полагања пријемног испита за Вишу нормалну школу (фр. École normale supérieure, ENS).[17] У Лицеју му је филозофију предавао Жан Иполит, угледни преводилац и тумач Хегелове Феноменологије духа, који је извршио снажан утицај на Фукоово рано усвајање немачке идеалистичке и феноменолошке традиције.[18]

Након неуспелог првог покушаја 1945. године, Фуко је у лето 1946. успешно положио строги пријемни испит и био примљен на Вишу нормалну школу у Улици Улм у Паризу, као четврти на ранг-листи кандидата.[19] Током петогодишњег боравка на овој елитној институцији, његово академско напредовање пратиле су дубоке личне кризе, депресивне епизоде и суицидалне кризе, изазване унутрашњим сукобима око сопствене хомосексуалности и осећањем друштвене изолованости у конзервативној средини послератне Француске.[20] Након једног покушаја самоубиства 1948. године, отац га је упутио на психијатријско испитивање у болницу Света Ана у Паризу, што је представљало његов први непосредни сусрет са институционалном психијатријом — искуство које ће трајно усмерити његова будућа филозофска истраживања затвореничких установа и концепта душевне болести.[21]

На Вишој нормалној школи Фуко је студирао под менторством Луја Алтисера, који му је постао близак интелектуални сарадник и под чијим је утицајем 1950. године краткотрајно приступио Комунистичкој партији Француске (ФКП).[22] Међутим, разочаран крутим партијским догматизмом, стаљинистичком цензуром и нетрпељивошћу партијског апарата према хомосексуалности, напустио је партију након непуне две године.[23] Истовремено је пратио предавања Мориса Мерло-Понтија и похађао студије на Универзитету у Паризу (Сорбона), где је 1948. године дипломирао филозофију (фр. licence de philosophie), а 1949. психологију (фр. licence de psychologie).[24] Након неуспеха на државном конкурсу за професоре средњих школа (фр. agrégation) 1950. године, Фуко је наредне, 1951. године успешно положио агрегацију из филозофије, пласиравши се међу прве на листи кандидата, чиме је стекао звање професора и право на предавачки рад у државном образовном систему.[25]
Боравци у иностранству, дипломатска служба и рани радови (1951—1960)

Након полагања агрегације 1951. године, Фуко је уз подршку Луја Алтисера добио место предавача-асистента (фр. répétiteur) за психологију на Вишој нормалној школи, где је подучавао нову генерацију студената, међу којима су били Жак Дерида и Пол Вен.[26] Између 1953. и 1954. године паралелно је предавао психологију на Универзитету у Лилу.[27] У овом раздобљу активно се посветио клиничкој пракси: волонтирао је и стажирао у париској психијатријској болници Света Ана, где је сарађивао са психијатром Жоржом Домезоном и истраживао у лабораторији за електроенцефалографију под вођством Жана Делеа.[28] Овај непосредни клинички рад омогућио му је практично упознавање са дијагностичким поступцима, Роршаховим тестовима и институционалним третманом душевних болесника.[29]

Резултат ових истраживања била је његова прва књига, Душевна болест и личност (фр. Maladie mentale et personnalité), објављена 1954. године.[30] Спис је спајао утицаје егзистенцијалне феноменологије, психоанализе и марксизма, тумачећи душевно обољење не као органски дефект, већ као одговор појединца на противречности и отуђење у капиталистичком друштву.[31] Исте године објавио је и опсежан уводни есеј за француски превод списа швајцарског дазајн-аналитичара Лудвига Бинсвангера, Сан и егзистенција (фр. Le Rêve et l`existence), где се ослањао на феноменологију Мартина Хајдегера у покушају да сан сагледа као темељно искуство конституисања људског постојања.[32] Касније је Фуко изразио изразито критички став према својој првој књизи; године 1962. темељно ју је прерадио и преименовао у Душевна болест и психологија (фр. Maladie mentale et psychologie), избацивши из ње све марксистичке и павловљевске анализе у корист историјског приступа.[33]

Осећајући засићеност париским академским миљеом и тражећи личну слободу ван конзервативних друштвених норми Француске, Фуко је 1955. године, на препоруку историчара религије Жоржа Димезила, прихватио положај управника Француског института (фр. Maison de France) и лектора за француски језик на Универзитету у Упсали у Шведској.[34] Боравак у Упсали (1955—1958) био је пресудан за његов даљи теоријски рад. У универзитетској библиотеци Каролина Редивива (лат. Carolina Rediviva) открио је богату збирку оригиналних медицинских, филозофских и правних списа од ренесансе до краја 18. века, где је систематски прикупљао архивску грађу за своју главну докторску дисертацију о историји перцепције лудила на Западу.[35] Међутим, након што је шведски професор историје медицине Стен Линдрот одбацио нацрт његовог рада због превеликог броја филозофских генерализација, Фуко је одлучио да напусти Шведску.[36]

У јесен 1958. године прешао је у Пољску, где је преузео дужност директора Центра француске културе при Универзитету у Варшави.[37] У Варшави је провео непуних годину дана, пишући завршна поглавља дисертације и упознајући се са механизмима контроле и репресије у земљама реалсоцијалистичког блока.[38] Боравак је нагло прекинут у пролеће 1959. године, након што га је пољска служба безбедности (пољ. Służba Bezpieczeństwa) увукла у монтирану аферу компромитације преко младића са којим је био у вези, приморавши га да по хитном поступку напусти земљу како би избегао дипломатски скандал.[39]

Након одласка из Пољске, Фуко је постављен за директора Француског института у Хамбургу, где је боравио од 1959. до 1960. године.[40] У Хамбургу је коначно довршио оба докторска рада неопходна за стицање звања доктора државних наука (фр. Doctorat d`État): главну тезу под насловом Историја лудила у доба класицизма (фр. Folie et déraison: Histoire de la folie à l`âge classique), писану под менторством историчара науке Жоржа Кангилема, као и допунску тезу која је садржала француски превод и опсежан филозофски увод за спис Имануела Канта Антропологија у прагматичном погледу под менторством Жана Иполита.[41] Завршетком ових списа окончао је своју деценијску интелектуалну емиграцију и у лето 1960. вратио се у Француску, спреман за одбрану теза и улазак у средиште париског академског живота.[42]
Интелектуални пробој и структуралистичка епоха (1960—1968)

По повратку у Француску у лето 1960. године, Фуко је уз посредовање филозофа Жила Вијемена добио постављење за предавача (фр. maître de conférences), а касније и за редовног професора на Катедри за филозофију Универзитета у Клермон-Ферану, где је предавао упоредо са Вијеменом и Мишелом Сереом.[43] Исте године упознао је Данијела Дефера, тада младог студента филозофије, који је постао његов животни сапутник и најближи сарадник све до Фукоове смрти.[44]

На Сорбони је 20. маја 1961. године одржана јавна одбрана његових докторских теза пред комисијом коју су чинили Анри Гује, Морис де Гандијак, Жорж Кангилем и Данијел Лагаш.[45] Његова главна теза исте године је објављена под насловом Историја лудила у доба класицизма (фр. Folie et déraison: Histoire de la folie à l`âge classique) у издавачкој кући Плон.[46] Књига је наишла на изузетан пријем у академским круговима: похвале су му упутили критичар Морис Бланшо, историчар Фернан Бродел и филозоф Ролан Барт, док је историчар науке Кангилем дело означио као суштински заокрет у разумевању порекла модерне психопатологије.[47]

Током боравка у Клермон-Ферану, Фуко је развио интензивне контакте са књижевном авангардом и часописом Критика (фр. Critique), као и са кругом окупљеним око часописа Тел Кел (фр. Tel Quel), у којем су деловали Филип Солерс и Ролан Барт.[48] Његова истраживања у овом периоду обухватала су границу између књижевног језика, лудила и еротизма, што је резултирало есејима посвећеним ауторима као што су Маркиз де Сад, Жорж Батај и Морис Бланшо.[49] Године 1963. објавио је два различита списа: књижевну монографију Рамон Русел (фр. Raymond Roussel), посвећену писцу прото-надреализма, као и научно-историјску студију Рођење клинике: Археологија медицинског погледа (фр. Naissance de la clinique: Une archéologie du regard médical), где је анализирао просторне и језичке мутације које су омогућиле настанак модерне анатомо-клиничке медицине.[50]

Интелектуалну сензацију и глобалну репутацију Фуко је стекао у априлу 1966. године објављивањем капиталног списа Речи и ствари: Археологија хуманистичких наука (фр. Les Mots et les Choses: Une archéologie des sciences humaines) код издавача Галимар.[51] Књига се неочекивано продала у десетинама хиљада примерака за свега неколико месеци, претварајући аутора у централну фигуру француске културне сцене.[52] Анализирајући историјске ломове између ренесансне, класичне и модерне „епистеме”, Фуко је закључио дело чувеном и широко расправљаном тезом да је „човек” као конститутивни субјект сазнања тек скорашњи проналазак историје европске мисли, који се налази на прагу сопственог нестанка — поредећи његов крај са ликом нацртаним у песку на морској обали који брише први талас.[53]

Овакав став увео је Фукоа у средиште јавних расправа о структурализму, у оквиру којег су га медији и академска јавност сврстали уз Клода Леви-Строса, Жака Лакана, Ролана Барта и Луја Алтисера као заговорника „смрти субјекта”.[54] Уследила је жустра теоријска полемика са традиционалним егзистенцијализмом и хуманизмом. Жан-Пол Сартр је у интервјуу за часопис L`Arc оштро критиковао Фукоов метод, назвавши његову археологију „последњом баријером коју буржоазија још може подићи против Маркса”, док му је Фуко одговорио оптужбом да Сартрова Критика дијалектичког ума представља величанствен, али закаснели покушај човека 19. века да мисли стварност 20. века.[55] Иако је Фуко упорно одбијао етикету структуралисте, наглашавајући да се његов рад не бави ванвременским структурама језика већ историјским дисконтинуитетима, овај период обележио је његово пуно интелектуално етаблирање.[56]

Како би избегао притисак изненадне популарности и медијске експонираности у Паризу, али и омогућио да остане заједно са Данијелом Дефером, који је добио распоред за цивилно служење војног рока у северној Африци, Фуко је у јесен 1966. напустио Клермон-Феран и прихватио место професора филозофије на Универзитету у Тунису.[57] Настанивши се у оближњем приморском селу Сиди Бу Саид, провео је у Тунису две године, радећи на формулисању методологије археолошког приступа знању.[58]

Боравак у Тунису имао је одлучујући утицај на Фукоову политичку радикализацију.[59] У марту 1968. године био је непосредни сведок масовних студентских демонстрација против ауторитарног режима Хабиба Бургибе, током којих је стао у одбрану студената, скривао илегалну штампарију у својој кући и интервенисао против полицијског насиља на универзитету.[60] Због физичког одсуства из Француске, није директно учествовао у прекретничким догађајима Маја 1968. у Паризу, али су га туниска искуства револуционарног отпора трајно удаљила од апстрактног теоријског академизма ка директној друштвеној борби, припремивши његов повратак у Француску у јесен 1968. године.[61]
Политичка радикализација, Венсен и избор на Колеж де Франс (1968—1975)

Повратком у Француску у јесен 1968. године, непосредно након мајских догађаја, Фуко се нашао у средишту институционалне реорганизације француског универзитетског система коју је покренуо министар просвете Едгар Фор.[62] Фуко је постављен за шефа Катедре за филозофију на новооснованом Експерименталном универзитетском центру у Венсену (касније Универзитет Париз VIII), замишљеном као отворени простор за интердисциплинарне студије и академске иновације.[63] Користећи аутономију при избору кадра, Фуко је на катедру довео младе и радикалне мислиоце леве оријентације, међу којима су били Жил Делез, Жан-Франсоа Лиотар, Ален Бадју, Жак Рансијер и Франсоа Шатле.[64] Венсен је убрзо постао главно упориште студентског радикализма, поприште сталних окупација, сукоба са полицијом и политичких дебата маоистичких, троцкистичких и анархистичких група, у којима је и сам Фуко активно учествовао, учествујући у барикадама и физичким обрачунима са снагама реда у јануару 1969. године.[65]

Исте, 1969. године објавио је спис Археологија знања (фр. L`Archéologie du savoir), своје једино стриктно методолошко дело, у којем је настојао да систематизује концептуални апарат коришћен у ранијим студијама о лудилу, клиници и хуманистичким наукама, дефинишући појмове дискурзивне формације, исказа (фр. énoncé) и архиве.[66] Ова књига означила је закључење Фукоове „археолошке” фазе и припремила прелаз ка експлицитном проучавању релација моћи.[67]

Крајем 1969. године, на иницијативу Жила Вијемена и Жоржа Димезила, Фуко је предложен за члана највише француске академске институције, Колеж де Франса.[68] На гласању професорског колегијума 30. новембра 1969. његова кандидатура је усвојена, чиме је изабран на новостворену катедру коју је сам назвао „Историја система мишљења” (фр. Histoire des systèmes de pensée).[69] Своје приступно предавање под насловом Поредак дискурса (фр. L`Ordre du discours) одржао је 2. децембра 1970. године.[70] У овом програмском тексту Фуко је изложио тезу да производња дискурса у сваком друштву подлеже строгим поступцима контроле, селекције, организације и прерасподеле, чиме је најавио своје ново тематско усмерење са чисто језичких поредака на институционалне механизме принуде.[71]

Почетак рада на Колеж де Франсу поклопио се са његовом најинтензивнијом фазом политичког активизма.[72] У фебруару 1971. године, заједно са Данијелом Дефером и књижевником Жаном Женеом, Фуко је основао Информативну групу за затворе (фр. Groupe d`information sur les prisons, GIP).[73] Циљ групе није био заступање реформистичких захтева у име затвореника, већ разбијање институционалне блокаде информација и пружање могућности самим осуђеницима да јавности изнесу сведочанства о стварним условима живота у француским казнено-поправним установама.[74] Фуко је учествовао у дељењу летака испред затворских капија, истраживању побуна у затворима у Тулу и Нансију, јавним трибинама са затворским чуварима и лекарима, као и у уличним протестима који су неретко резултирали његовим хапшењем и сукобима са полицијом.[75]

Искуство стечено кроз рад у оквиру GIP-а, комбиновано са вишегодишњим историјско-архивским истраживањима казненог законодавства и затворске документације 18. и 19. века, представљало је материјалну основу за настанак једног од његових најзначајнијих дела.[76] У фебруару 1975. године објавио је студију Надзирати и кажњавати: Рођење затвора (фр. Surveiller et punir: Naissance de la prison).[77] Књига је означила пуну артикулацију његовог генеалошког метода под утицајем Фридриха Ничеа и дефинисала модерно друштво не преко формалних правних слобода, већ као „дисциплинско друштво” премрежено суптилним техникама надзора, класификације и нормализације људских тела.[78]
Међународна предавања, преиспитивање антике и последње године (1975—1984)

Крајем 1976. године Фуко је објавио кратку студију Воља за знањем (фр. La volonté de savoir), конципирану као уводни том амбициозно замишљене шестотомне едиције Историја сексуалности (фр. Histoire de la sexualité).[79] У овој књизи оштро је критиковао такозвану „репресивну хипотезу” према којој је модерно доба, нарочито викторијанска епоха, сузбило и заћуткало говор о сексуалности.[80] Насупрот томе, доказивао је да је у модерном друштву дошло до праве експлозије дискурса о сексу кроз медицинске, правне и психоаналитичке праксе, чиме је сексуалност постала примарни инструмент за екстракцију истине о појединцу и кључна полуга „биомоћи” (фр. biopouvoir).[81] Међутим, након објављивања овог тома и суочавања са бројним критикама, Фуко је ушао у вишегодишњу теоријску кризу и потпуно напустио првобитни план преосталих пет томова посвећених модерном добу.[82]

Током друге половине седамдесетих година Фуко је постао глобално тражен предавач, развивши нарочито блиске академске везе са Универзитетом Калифорније у Берклију, где је редовно држао предавања и семинаре од 1979. године.[83] У Сједињеним Америчким Државама је дочекан са великим ентузијазмом; филозофи Хјуберт Драјфус и Пол Рабиноу су 1982. објавили значајну монографију о његовом делу, док је Фуко у калифорнијској академској средини и подкултури Сан Франциска пронашао простор интелектуалне и личне слободе.[84] Истовремено је путовао у Јапан, где је 1978. у зен-будистичким манастирима истраживао духовне технике тела, а у јесен исте године као репортер италијанског листа Corriere della Sera боравио је у Ирану током избијања Иранске револуције, што му је касније донело оштре критике због почетне фасцинације „политичком духовношћу” народног покрета пре него што је револуција прерасла у теократску диктатуру.[85] Почетком осамдесетих година активно је пружао подршку пољском независном синдикату Солидарност, организујући конвоје хуманитарне помоћи и апеле француској влади заједно са Пјером Бурдјеом.[86]

На предавањима на Колеж де Франсу у овом периоду — пре свега на курсевима Сигурност, територија, становништво (1977—1978) и Рођење биополитике (1978—1979) — Фуко је формулисао концепт „гувернменталности” (фр. gouvernementalité) и предузео анализу историјског развоја либералних и неолибералних облика рационалности управљања.[87] Убрзо потом, његово истраживање доживело је радикалан хронолошки и тематски заокрет ка класичној антици, хеленизму и раном хришћанству.[88] Подстакнут дијалогом са историчарима Полом Веном и Пјером Атоом, напустио је анализу институција моћи и посветио се питању како су појединци у античкој Грчкој и Риму конституисали себе као моралне субјекте кроз „праксе сопства” (фр. pratiques de soi) и „бригу о себи” (грч. ἐπιμέλεια ἑαυτοῦ, epimeleia heautou).[89] Његови последњи предавачки циклуси на Колеж де Франсу, Владавина собом и другима (1982—1983) и Храброст истине (1983—1984), били су посвећени античком концепту „парезије” (грч. παρρησία, parrhēsia) — етичкој дужности и храбрости појединца да слободно изрекне истину наспрам политичке моћи без обзира на лични ризик.[90]

Теоријски плод овог заокрета коначно се појавио у мају 1984. године, када је Фуко, након готово осам година паузе, истовремено објавио други и трећи том Историје сексуалности: Употреба задовољстава (фр. L`usage des plaisirs) и Старање о себи (фр. Le souci de soi).[91][92] Међутим, његово здравствено стање тада је већ било озбиљно нарушено.[93] У јесен 1983. почео је да осећа симптоме хроничне исцрпљености и респираторних инфекција, за које се касније испоставило да су последица инфекције ХИВ-ом, о којој се у то време у европској медицини тек почињало сазнавати.[94] Иако је успео да доврши коректуре рукописа и испрати њихов излазак из штампе, Фуко се 2. јуна 1984. срушио у свом стану и хитно је пребачен у болницу Салпетријер (фр. Hôpital de la Salpêtrière) у Паризу.[95]

Мишел Фуко је преминуо 25. јуна 1984. године у болници Салпетријер, у педесет седмој години живота, од септичке компликације нервног система изазване сидом.[96] Био је једна од првих истакнутих јавних личности у Француској која је преминула од последица ове болести, иако је тачна дијагноза у првом тренутку званично прикривана ради заштите породице.[97] Његова сахрана одржана је 29. јуна у уском кругу породице и пријатеља на сеоском гробљу у месту Вандевр ди Поату (фр. Vendeuvre-du-Poitou), у близини Поатјеа, док је комеморативни скуп у дворишту болнице Салпетријер окупио стотине филозофа, студената и јавних личности, међу којима су Жил Делез, Жорж Димезил и Пол Вен одали почаст једном од највећих критичких умова епохе.[98] Након његове смрти, Данијел Дефер је основао удружење AIDES, прву француску националну организацију посвећену борби против сиде и подршци оболелима.[99]
Филозофска мисао и методологија
Археологија знања и историјски априори

Археолошки метод представља средишњу методолошку иновацију Фукоове ране филозофске фазе, систематизовану у спису Археологија знања (1969) као експлицитан одговор на методолошке дилеме отворене у његовим студијама о лудилу, клиници и хуманистичким наукама.[100] Овај приступ заснован је на радикалном раскиду са традиционалном историјом идеја.[101] Док је класична историографија тежила откривању континуитета, развојног напретка људског ума, скривених ауторских намера или „духа епохе” (нем. Zeitgeist), археологија знања одбацује антропоцентричне концепте субјективне свести и телеолошког прогреса.[102] Задатак археологије није тумачење шта се заправо „хтело рећи” иза записаних речи нити дешифровање скривеног смисла текстова, већ чисто описивање самих дискурзивних пракси као материјалних споменика (лат. monumentum) који поседују сопствену аутономну правилност.[103]

Темељна јединица археолошке анализе јесте „исказ” (фр. énoncé), који Фуко строго разграничава од граматичке реченице, логичког суда или прагматичког говорног чина.[104] Исказ за Фукоа није језички елемент који се производи слободном вољом говорника, већ специфична функција која омогућава да одређени низ знакова ступи у однос са пољем објеката, заузме одређену позицију субјекта и повеже се са другим исказима унутар материјалног простора.[105] Мрежа међусобно повезаних исказа чини „дискурзивну формацију” (фр. formation discursive).[106] Дискурзивна формација не почива на јединству теме, кохерентности појмова или стилу једног аутора, већ на специфичном „систему дисперзије” — скупу анонимних и историјски одредивих правила која у датом периоду дефинишу шта уопште може бити предмет научног посматрања, ко има легитимитет да о томе говори и према којим се критеријумима одређује статус истинитости.[107]

Регулативни систем који управља појавом, расподелом и чувањем исказа Фуко назива „архивом” (фр. l`archive).[108] За разлику од обичног схватања архиве као физичке зграде или пасивног спремишта старих докумената и књига, у Фукоовој терминологији архива представља општи закон онога што се може рећи, систем који одређује шта у одређеном тренутку може бити формулисано као мисливо и значајно, а шта је осуђено на немогућност изрицања или заборав.[109] Архива никада није потпуно видљива савременицима, јер појединци мисле и говоре унутар њених граница; она постаје доступна сазнању тек онда када почне да губи своју важећу моћ услед историјског померања дискурзивних формација.[110]

Из овакве концептуализације проистиче Фукоов парадоксални појам „историјског априорија” (фр. a priori historique), који стоји у директном критичком дијалогу са филозофијом Имануела Канта.[111] Док је Кантово трансцендентално априори схваћено као ванвременски, универзалан и нужан услов могућности сваког сазнања укорењен у структури субјекта, Фукоов априори је строго историјски, материјалан и контингентан.[112] Историјски априори није форма чисте свести, већ скуп реалних, спољашњих услова дате епохе који детерминишу шта се у одређеном тренутку може појавити као валидан објекат сазнања или истинит суд унутар медицине, биологије или политичке економије.[113] Будући да је историјски променљив, он не полаже право на вечно важење; свака трансформација архиве доноси нов историјски априори, чиме се универзални ум трансформише у низ дисконтинуираних историјских система мишљења.[114]
Појам епистеме и дисконтинуитет у историји

Централни појам Фукоове археолошке анализе у делу Речи и ствари (1966) јесте појам „епистеме” (фр. épistémè), којим означава фундаментални сазнајни оквир или укупно поље односа које у датом историјском раздобљу условљава и омогућава појаву одређених дискурзивних пракси, појмова и научних дисциплина.[115] За разлику од традиционалног појма „погледа на свет” (нем. Weltanschauung) или духовног јединства епохе, епистема за Фукоа не представља општи збир људског знања нити свест појединаца, већ подземни, анонимни и несвесни регулативни систем који одређује шта се уопште може мислити и конципирати као истинито или рационално.[116] Научници, филозофи и писци једне епохе размишљају унутар граница задате епистеме, често несвесни категоријалне матрице која унапред дефинише њихово сазнајно поље.[117]

Ослањајући се на епистемологију Гастона Башлара и концепт „епистемолошког реза”, Фуко је поставио тезу о радикалном дисконтинуитету западне мисли, одбацујући прогресивистичке и кумулативне моделе историографије који историју сазнања тумаче као непрекинут развој једног те истог ума ка све већем степену истине.[118] Према Фукоовој анализи, прелази из једне епистеме у другу не одвијају се постепеном еволуцијом или акумулацијом емпиријских доказа, већ изненадним и целовитим мутацијама сазнајног тла, при чему нова епистема замењује претходну без нужног континуитета.[119]

У историји западне мисли од 16. до 20. века, Фуко је детаљно реконструисао три велике епистеме:

Ренесансна епистема (16. век): Почивала је на категоријама сличности, подударности и аналогије (фр. la ressemblance).[120] Речи и ствари су у овом периоду биле нераскидиво испреплетене у јединствену космичку мрежу знакова; свет је посматран као књига исписана божанским потписима које је требало дешифровати кроз четири модела сличности: поклапање (лат. convenientia), опонашање (лат. aemulatio), аналогију (лат. analogia) и симпатију (лат. sympathia).[121] Знање је било синоним за откривање тајанствених веза између макрокосмоса и микрокосмоса, где језик није само представљао свет, већ је био његов материјални саставни део.[122]

Класична епистема (од средине 17. до краја 18. века): Настала са картезијанским рационализмом, ова епистема раскида са ренесансним принципом сличности и успоставља примат репрезентације, поретка и класификације (фр. l`ordre).[123] Језик губи своју мистичну супстанцијалност и постаје транспарентан инструмент мисли, систем знакова чији је циљ да верно преслика поредак природе кроз аналитичке таблице.[124] Ова сазнајна конфигурација структурисала је три карактеристичне дисциплине: општу граматику (проучавање језичких знакова), природну историју (таксономско класификовање биљног и животињског света) и анализу богатства (испитивање новчаног оптицаја и вредности).[125] За класично доба, сазнање је било исцрпљено у постављању ствари унутар просторне, прегледне мреже поретка.[126]

Модерна епистема (од почетка 19. века до средине 20. века): Означена је дубоким ломом класичне табле репрезентације услед продора категорије историцитета и унутрашње временске дубине.[127] Ствари више нису дефинисане својим спољашњим положајем у класификацији, већ сопственом унутрашњом динамиком развоја: природна историја се трансформише у биологију (фокусирану на органски живот кроз Кивијеове анализе), анализа богатства у политичку економију (засновану на Рикардовој теорији производње и рада), док општа граматика уступа место упоредној филологији (проучавању унутрашњих историјских промена језика кроз Бопова истраживања).[128]

Овакав прелазак ка модерној епистеми омогућио је оно што Фуко назива „проналаском човека”.[129] У класичном добу „човек” као специфичан сазнајни предмет није постојао; постојала је само репрезентујућа свест усклађена са поретком ствари.[130] Тек са појавом модерности појављује се специфична фигура „човека” као „емпиријско-трансценденталног дублета” (фр. doublet empirico-transcendantal): бића које је истовремено коначни емпиријски објекат подложан законима живота (биологија), рада (економија) и језика (филологија), али и трансцендентални субјект који једини омогућава да ти исти закони буду спознати.[131]

Анализирајући границе ове парадоксалне конфигурације која је изнедрила хуманистичке науке (психологију, социологију и културолошке студије), Фуко је на крају дела изнео тезу о историјској исцрпљености модерне епистеме.[132] Са поновним истицањем језика у први план (кроз модернистичку књижевност, структуралну лингвистику и психоанализу), фигура субјекта губи свој централни трансцендентални положај, чиме се најављује коначно превазилажење антропоцентризма и интелектуални наступ новог, постхуманистичког поретка мисли.[133]
Генеалогија и критика моћи: Ничеовско наслеђе

Почетком седамдесетих година 20. века, Фукоова теоријска мисао доживела је значајну методолошку реоријентацију преласком са археологије на „генеалогију”.[134] Док се археолошки метод превасходно бавио описивањем унутрашњих правила и сазнајних услова који уобличавају дискурсе, археологија је остајала немоћна пред питањем зашто у одређеном тренутку једна дискурзивна формација бива замењена другом, као и на који су начин научни концепти повезани са реалним институцијама и друштвеним сукобима.[135] Генеалогија није поништила археологију, већ ју је допунила и трансформисала: археологија је задржана као анализа архиве и форми знања, док је генеалогија постала метода анализе пракси, институционалних механизама и конфликата кроз које се знање производи и институционализује унутар односа моћи.[136]

Овакав методолошки заокрет непосредно је израстао из Фукоовог читања Фридриха Ничеа, нарочито његовог списа Генеалогија морала.[137] У програмском есеју „Ниче, генеалогија, историја” (фр. Nietzsche, la généalogie, l`histoire), објављеном 1971. године, Фуко је изложио принципе генеалошког приступа прошлости, супротстављајући га традиционалној историографији и метафизици порекла.[138] Ослањајући се на Ничеову терминолошку дистинкцију између појмова Ursprung (метафизичко порекло као трагање за чистом, непрекинутом суштином), с једне стране, и појмова Herkunft (порекло као наслеђе, извориште контингентних расипања) и Entstehung (настанак као тачка избијања сукоба сила), с друге стране, Фуко је одбацио трагање за апсолутним почецима и ванвременским истинама.[139]

Задатак генеалога није откривање идеализованог идентитета појмова као што су ум, хуманост, правда или казна, већ показивање да су ови појмови настали из мноштва случајности, ниских страсти, насиља и историјских конфликата.[140] Историја за Фукоа нема никакав унутрашњи телеолошки смисао нити се развија по нужним законима напретка разума ка универзалној слободи; она је низ дисконтинуираних преокрета, борби и наметнутих интерпретација у којима једна група сила надвладава другу.[141] Генеалогија има функцију „ефикасне историје” (фр. histoire effective): она намерно дестабилизује све оно што савремено доба сматра природним, саморазумљивим и вечним, разобличавајући његову историјску контингентност и пролазност.[142]

У средиште генеалошког истраживања Фуко поставља људско тело (фр. le corps).[143] За разлику од класичне филозофије која је тело посматрала као пуки биолошки супстрат свести, генеалогија полази од увида да је тело материјално поприште у које се уписују историјски догађаји, друштвени конфликти и институционални режими принуде.[144] Прехрамбене навике, држање, гестови, осећања задовољства и бола, као и механизми сексуалности нису вечне биолошке датости, већ су обликовани и дресирани кроз историјске режиме исхране, хигијене, кажњавања и медицинске контроле.[145]

Кроз овакав приступ телу и праксама, Фуко је развио свој кључни теоријски спој између моћи и знања — сплет „моћ—знање” (фр. pouvoir-savoir).[146] Одбацујући класичну просветитељску илузију да је истинско знање могуће само тамо где су односи моћи суспендовани, генеалогија показује да не постоји однос моћи без корелативног конституисања одређеног поља знања, нити знање које истовремено не претпоставља и не конституише односе моћи.[147] Знање није безинтересна контемплација истине, већ инструмент у рату интерпретација; управо кроз научне класификације психијатрије, пенологије, клиничке медицине и демографије модерна моћ производи субјекте и успоставља контролу над друштвом.[148]
Аналитика моћи: Микрофизика, дисциплински апарат и паноптицизам

Фукоова „аналитика моћи”, најпотпуније изложена у делима Надзирати и кажњавати (1975) и Воља за знањем (1976), означила је радикални раскид са доминантним теоријама политичке филозофије и социологије, које су моћ вековима посматрале кроз призму суверенитета, правне норме и државне репресије.[149] Овај традиционални модел, који Фуко назива „јуридичко-дискурзивном концепцијом моћи”, полази од претпоставке да моћ делује искључиво негативно — путем забране, закона, цензуре и казне — те да је лоцирана у централизованом државном апарату или сконцентрисана у рукама једне владајуће класе.[150] Фуко је одбацио и марксистички економски редукционизам (који моћ своди на инструмент класне експлоатације подређен економској бази) и либерални концепт друштвеног уговора (који моћ третира као право или робу коју појединци својевољно преносе на суверена).[151]

Насупрот тим схватањима, Фуко је формулисао концепт „микрофизике моћи” (фр. la microphysique du pouvoir).[152] Према његовом извођењу, моћ није супстанца, својина или привилегија коју неко може поседо

Slanje POSLE uplate na racun u banci Intesa ili Postnet uplate.
KNJIGE NE SALJEM U INOSTRANSTVO!
I DO NOT SHIP BOOKS ABROAD!

Predmet: 85984635
Didije Eribon - Misel Fuko
Biografija

Karpos, 2014.
Meki povez, 505 strana.

Kad se pojavila 1989, pet godina nakon Fukoove smrti, ova biografija je internacionalno pozdravljena kao događaj. Istražujući neobjavljene arhive, Didije Eribon je majstorski dočarao hiljadu poznatih i nepoznatih lica jednog filozofa čije se čitavo delo može čitati kao pobuna protiv nasilja normi i `normalnosti`. Eribon je, osetivši jedinstvenost ovog zagonetnog čoveka, smeštao njegovu strastveno kritičku misao u različite epohe, prikazujući je u njenim najraznolikijim dimenzijama - filozofskoj, političkoj, seksualnoj - kako bi sveobuhvatno oslikao francuski intelektualni život u drugoj polovini 20. veka.

Novo izdanje biografije iz 2011, u celini prerađeno, znatno je uvećano mnogobrojim detaljima koji se tiču Fukoovih - kako pozitivnih tako i negativnih - veza sa Žoržom Dimezilom, Lujem Altiserom, Žakom Deridom, Pjerom Burdijeom, Žilom Delezom, Žakom Lakanom, Sartrom, Levi-Strosom i drugim njegovim važnim savremenicima iz francuskog intelektualnog, kulturnog i političkog života.

Šta je filozofska egzistencija? Kako se neki teorijski stav uklapa u življeno iskustvo? To su pitanja koja ovo delo namerava iznova da postavi kako bi Fukoovom stavu i njegovom nasleđu vratilo njihovu radikalnost. U tom smislu ova biografija posvećuje veliku pažnju i Fukoovom neumornom političkom angažmanu, onom aspektu njegovog života koji je srpskom čitaocu možda i najmanje poznat.

Пол-Мишел Фуко (фр. Paul-Michel Foucault; познат као Мишел Фуко, Поатје, 15. октобар 1926 — Париз, 25. јун 1984) био је француски филозоф, историчар идеја, друштвени теоретичар и књижевни критичар.[1] Његова истраживања извршила су пресудан утицај на развој постструктурализма, критичке теорије, социологије знања и постмодерне мисли друге половине 20. века.[2] Од 1970. до своје смрти 1984. године држао је престижну катедру за „Историју система мишљења” на Колеж де Франсу.[3]

Фукоов теоријски рад посвећен је критичком преиспитивању институција модерног доба и њихове улоге у конституисању људског субјекта.[4] Развијајући иновативне методе „археологије знања” и ничеовске „генеалогије”, Фуко је одбацио традиционалне представе о телеолошком напретку ума, расветљавајући материјалне и историјски контингентне услове у којима се формирају системи мишљења и научне истине.[5] Кроз опсежна архивска истраживања историје психијатрије (Историја лудила у доба класицизма, 1961), клиничке медицине (Рођење клинике, 1963) и хуманистичких наука (Речи и ствари, 1966), развио је концепте „историјског априорија” и „епистеме”, најавивши у спису Археологија знања (1969) интелектуални раскид са класичним хуманизмом кроз тезу о „смрти човека”.[6]

Током седамдесетих година Фуко је преусмерио фокус са анализе дискурса на испитивање капиларних механизама власти и њихове непосредне везе са производима научних знања.[7] У капиталном делу Надзирати и кажњавати (1975) формулисао је аналитику „микрофизике моћи” и архитектонску парадигму „паноптицизма”, показујући прелазак класичне казне са спектакла телесног мучења на тихо дисциплиновање и производњу послушних тела унутар модерног затворског апарата.[8] Кроз предавања на Колеж де Франсу и вишетомни пројекат Историја сексуалности (1976—1984), Фуко је утемељио концепте „биомоћи”, „биополитике” и „гувернменталности” као модерних технологија управљања целовитим становништвом.[9] У завршној фази стваралаштва окренуо се античкој грчко-римској филозофији, истражујући „технологије сопства”, етику као естетику постојања и праксу „парезије” (храброг казивања истине) као темељне облике отпора сваком поретку политичке доминације.[10]
Биографија
Младост, порекло и образовање (1926—1951)

Пол-Мишел Фуко је рођен 15. октобра 1926. године у граду Поатје, у западној Француској, у имућној провинцијској грађанској породици са дугом лекарском традицијом.[11] Његов отац, Пол Фуко, био је угледни локални хирург и професор анатомије на медицинској школи у Поатјеу, док је мајка, Ана Малапер, такође потицала из истакнуте породице хирурга.[12] Иако је отац инсистирао да син настави породични позив и студира медицину, млади Фуко је пружао отпор тим очекивањима, што је довело до трајне породичне напетости.[13] Као симболички чин дистанцирања од оца, касније је из свог имена изоставио очево име „Пол”, потписујући се искључиво као Мишел Фуко.[14]

Основно и средње образовање стекао је у Поатјеу, најпре у локалном Лицеју Анри IV (фр. Lycée Henry-IV), а након избијања Другог светског рата и окупације Француске 1940. године, мајка га је пребацила у приватни католички Колеџ Сен Станислас (фр. Collège Saint-Stanislas).[15] Тамо је постигао врхунске резултате из историје, грчког и латинског језика, те је 1943. успешно положио матуру.[16] У јесен 1945. године, непосредно по завршетку рата, преселио се у Париз како би похађао припремно одељење (фр. hypokhâgne и фр. khâgne) у престижном париском Лицеју Анри IV, са циљем полагања пријемног испита за Вишу нормалну школу (фр. École normale supérieure, ENS).[17] У Лицеју му је филозофију предавао Жан Иполит, угледни преводилац и тумач Хегелове Феноменологије духа, који је извршио снажан утицај на Фукоово рано усвајање немачке идеалистичке и феноменолошке традиције.[18]

Након неуспелог првог покушаја 1945. године, Фуко је у лето 1946. успешно положио строги пријемни испит и био примљен на Вишу нормалну школу у Улици Улм у Паризу, као четврти на ранг-листи кандидата.[19] Током петогодишњег боравка на овој елитној институцији, његово академско напредовање пратиле су дубоке личне кризе, депресивне епизоде и суицидалне кризе, изазване унутрашњим сукобима око сопствене хомосексуалности и осећањем друштвене изолованости у конзервативној средини послератне Француске.[20] Након једног покушаја самоубиства 1948. године, отац га је упутио на психијатријско испитивање у болницу Света Ана у Паризу, што је представљало његов први непосредни сусрет са институционалном психијатријом — искуство које ће трајно усмерити његова будућа филозофска истраживања затвореничких установа и концепта душевне болести.[21]

На Вишој нормалној школи Фуко је студирао под менторством Луја Алтисера, који му је постао близак интелектуални сарадник и под чијим је утицајем 1950. године краткотрајно приступио Комунистичкој партији Француске (ФКП).[22] Међутим, разочаран крутим партијским догматизмом, стаљинистичком цензуром и нетрпељивошћу партијског апарата према хомосексуалности, напустио је партију након непуне две године.[23] Истовремено је пратио предавања Мориса Мерло-Понтија и похађао студије на Универзитету у Паризу (Сорбона), где је 1948. године дипломирао филозофију (фр. licence de philosophie), а 1949. психологију (фр. licence de psychologie).[24] Након неуспеха на државном конкурсу за професоре средњих школа (фр. agrégation) 1950. године, Фуко је наредне, 1951. године успешно положио агрегацију из филозофије, пласиравши се међу прве на листи кандидата, чиме је стекао звање професора и право на предавачки рад у државном образовном систему.[25]
Боравци у иностранству, дипломатска служба и рани радови (1951—1960)

Након полагања агрегације 1951. године, Фуко је уз подршку Луја Алтисера добио место предавача-асистента (фр. répétiteur) за психологију на Вишој нормалној школи, где је подучавао нову генерацију студената, међу којима су били Жак Дерида и Пол Вен.[26] Између 1953. и 1954. године паралелно је предавао психологију на Универзитету у Лилу.[27] У овом раздобљу активно се посветио клиничкој пракси: волонтирао је и стажирао у париској психијатријској болници Света Ана, где је сарађивао са психијатром Жоржом Домезоном и истраживао у лабораторији за електроенцефалографију под вођством Жана Делеа.[28] Овај непосредни клинички рад омогућио му је практично упознавање са дијагностичким поступцима, Роршаховим тестовима и институционалним третманом душевних болесника.[29]

Резултат ових истраживања била је његова прва књига, Душевна болест и личност (фр. Maladie mentale et personnalité), објављена 1954. године.[30] Спис је спајао утицаје егзистенцијалне феноменологије, психоанализе и марксизма, тумачећи душевно обољење не као органски дефект, већ као одговор појединца на противречности и отуђење у капиталистичком друштву.[31] Исте године објавио је и опсежан уводни есеј за француски превод списа швајцарског дазајн-аналитичара Лудвига Бинсвангера, Сан и егзистенција (фр. Le Rêve et l`existence), где се ослањао на феноменологију Мартина Хајдегера у покушају да сан сагледа као темељно искуство конституисања људског постојања.[32] Касније је Фуко изразио изразито критички став према својој првој књизи; године 1962. темељно ју је прерадио и преименовао у Душевна болест и психологија (фр. Maladie mentale et psychologie), избацивши из ње све марксистичке и павловљевске анализе у корист историјског приступа.[33]

Осећајући засићеност париским академским миљеом и тражећи личну слободу ван конзервативних друштвених норми Француске, Фуко је 1955. године, на препоруку историчара религије Жоржа Димезила, прихватио положај управника Француског института (фр. Maison de France) и лектора за француски језик на Универзитету у Упсали у Шведској.[34] Боравак у Упсали (1955—1958) био је пресудан за његов даљи теоријски рад. У универзитетској библиотеци Каролина Редивива (лат. Carolina Rediviva) открио је богату збирку оригиналних медицинских, филозофских и правних списа од ренесансе до краја 18. века, где је систематски прикупљао архивску грађу за своју главну докторску дисертацију о историји перцепције лудила на Западу.[35] Међутим, након што је шведски професор историје медицине Стен Линдрот одбацио нацрт његовог рада због превеликог броја филозофских генерализација, Фуко је одлучио да напусти Шведску.[36]

У јесен 1958. године прешао је у Пољску, где је преузео дужност директора Центра француске културе при Универзитету у Варшави.[37] У Варшави је провео непуних годину дана, пишући завршна поглавља дисертације и упознајући се са механизмима контроле и репресије у земљама реалсоцијалистичког блока.[38] Боравак је нагло прекинут у пролеће 1959. године, након што га је пољска служба безбедности (пољ. Służba Bezpieczeństwa) увукла у монтирану аферу компромитације преко младића са којим је био у вези, приморавши га да по хитном поступку напусти земљу како би избегао дипломатски скандал.[39]

Након одласка из Пољске, Фуко је постављен за директора Француског института у Хамбургу, где је боравио од 1959. до 1960. године.[40] У Хамбургу је коначно довршио оба докторска рада неопходна за стицање звања доктора државних наука (фр. Doctorat d`État): главну тезу под насловом Историја лудила у доба класицизма (фр. Folie et déraison: Histoire de la folie à l`âge classique), писану под менторством историчара науке Жоржа Кангилема, као и допунску тезу која је садржала француски превод и опсежан филозофски увод за спис Имануела Канта Антропологија у прагматичном погледу под менторством Жана Иполита.[41] Завршетком ових списа окончао је своју деценијску интелектуалну емиграцију и у лето 1960. вратио се у Француску, спреман за одбрану теза и улазак у средиште париског академског живота.[42]
Интелектуални пробој и структуралистичка епоха (1960—1968)

По повратку у Француску у лето 1960. године, Фуко је уз посредовање филозофа Жила Вијемена добио постављење за предавача (фр. maître de conférences), а касније и за редовног професора на Катедри за филозофију Универзитета у Клермон-Ферану, где је предавао упоредо са Вијеменом и Мишелом Сереом.[43] Исте године упознао је Данијела Дефера, тада младог студента филозофије, који је постао његов животни сапутник и најближи сарадник све до Фукоове смрти.[44]

На Сорбони је 20. маја 1961. године одржана јавна одбрана његових докторских теза пред комисијом коју су чинили Анри Гује, Морис де Гандијак, Жорж Кангилем и Данијел Лагаш.[45] Његова главна теза исте године је објављена под насловом Историја лудила у доба класицизма (фр. Folie et déraison: Histoire de la folie à l`âge classique) у издавачкој кући Плон.[46] Књига је наишла на изузетан пријем у академским круговима: похвале су му упутили критичар Морис Бланшо, историчар Фернан Бродел и филозоф Ролан Барт, док је историчар науке Кангилем дело означио као суштински заокрет у разумевању порекла модерне психопатологије.[47]

Током боравка у Клермон-Ферану, Фуко је развио интензивне контакте са књижевном авангардом и часописом Критика (фр. Critique), као и са кругом окупљеним око часописа Тел Кел (фр. Tel Quel), у којем су деловали Филип Солерс и Ролан Барт.[48] Његова истраживања у овом периоду обухватала су границу између књижевног језика, лудила и еротизма, што је резултирало есејима посвећеним ауторима као што су Маркиз де Сад, Жорж Батај и Морис Бланшо.[49] Године 1963. објавио је два различита списа: књижевну монографију Рамон Русел (фр. Raymond Roussel), посвећену писцу прото-надреализма, као и научно-историјску студију Рођење клинике: Археологија медицинског погледа (фр. Naissance de la clinique: Une archéologie du regard médical), где је анализирао просторне и језичке мутације које су омогућиле настанак модерне анатомо-клиничке медицине.[50]

Интелектуалну сензацију и глобалну репутацију Фуко је стекао у априлу 1966. године објављивањем капиталног списа Речи и ствари: Археологија хуманистичких наука (фр. Les Mots et les Choses: Une archéologie des sciences humaines) код издавача Галимар.[51] Књига се неочекивано продала у десетинама хиљада примерака за свега неколико месеци, претварајући аутора у централну фигуру француске културне сцене.[52] Анализирајући историјске ломове између ренесансне, класичне и модерне „епистеме”, Фуко је закључио дело чувеном и широко расправљаном тезом да је „човек” као конститутивни субјект сазнања тек скорашњи проналазак историје европске мисли, који се налази на прагу сопственог нестанка — поредећи његов крај са ликом нацртаним у песку на морској обали који брише први талас.[53]

Овакав став увео је Фукоа у средиште јавних расправа о структурализму, у оквиру којег су га медији и академска јавност сврстали уз Клода Леви-Строса, Жака Лакана, Ролана Барта и Луја Алтисера као заговорника „смрти субјекта”.[54] Уследила је жустра теоријска полемика са традиционалним егзистенцијализмом и хуманизмом. Жан-Пол Сартр је у интервјуу за часопис L`Arc оштро критиковао Фукоов метод, назвавши његову археологију „последњом баријером коју буржоазија још може подићи против Маркса”, док му је Фуко одговорио оптужбом да Сартрова Критика дијалектичког ума представља величанствен, али закаснели покушај човека 19. века да мисли стварност 20. века.[55] Иако је Фуко упорно одбијао етикету структуралисте, наглашавајући да се његов рад не бави ванвременским структурама језика већ историјским дисконтинуитетима, овај период обележио је његово пуно интелектуално етаблирање.[56]

Како би избегао притисак изненадне популарности и медијске експонираности у Паризу, али и омогућио да остане заједно са Данијелом Дефером, који је добио распоред за цивилно служење војног рока у северној Африци, Фуко је у јесен 1966. напустио Клермон-Феран и прихватио место професора филозофије на Универзитету у Тунису.[57] Настанивши се у оближњем приморском селу Сиди Бу Саид, провео је у Тунису две године, радећи на формулисању методологије археолошког приступа знању.[58]

Боравак у Тунису имао је одлучујући утицај на Фукоову политичку радикализацију.[59] У марту 1968. године био је непосредни сведок масовних студентских демонстрација против ауторитарног режима Хабиба Бургибе, током којих је стао у одбрану студената, скривао илегалну штампарију у својој кући и интервенисао против полицијског насиља на универзитету.[60] Због физичког одсуства из Француске, није директно учествовао у прекретничким догађајима Маја 1968. у Паризу, али су га туниска искуства револуционарног отпора трајно удаљила од апстрактног теоријског академизма ка директној друштвеној борби, припремивши његов повратак у Француску у јесен 1968. године.[61]
Политичка радикализација, Венсен и избор на Колеж де Франс (1968—1975)

Повратком у Француску у јесен 1968. године, непосредно након мајских догађаја, Фуко се нашао у средишту институционалне реорганизације француског универзитетског система коју је покренуо министар просвете Едгар Фор.[62] Фуко је постављен за шефа Катедре за филозофију на новооснованом Експерименталном универзитетском центру у Венсену (касније Универзитет Париз VIII), замишљеном као отворени простор за интердисциплинарне студије и академске иновације.[63] Користећи аутономију при избору кадра, Фуко је на катедру довео младе и радикалне мислиоце леве оријентације, међу којима су били Жил Делез, Жан-Франсоа Лиотар, Ален Бадју, Жак Рансијер и Франсоа Шатле.[64] Венсен је убрзо постао главно упориште студентског радикализма, поприште сталних окупација, сукоба са полицијом и политичких дебата маоистичких, троцкистичких и анархистичких група, у којима је и сам Фуко активно учествовао, учествујући у барикадама и физичким обрачунима са снагама реда у јануару 1969. године.[65]

Исте, 1969. године објавио је спис Археологија знања (фр. L`Archéologie du savoir), своје једино стриктно методолошко дело, у којем је настојао да систематизује концептуални апарат коришћен у ранијим студијама о лудилу, клиници и хуманистичким наукама, дефинишући појмове дискурзивне формације, исказа (фр. énoncé) и архиве.[66] Ова књига означила је закључење Фукоове „археолошке” фазе и припремила прелаз ка експлицитном проучавању релација моћи.[67]

Крајем 1969. године, на иницијативу Жила Вијемена и Жоржа Димезила, Фуко је предложен за члана највише француске академске институције, Колеж де Франса.[68] На гласању професорског колегијума 30. новембра 1969. његова кандидатура је усвојена, чиме је изабран на новостворену катедру коју је сам назвао „Историја система мишљења” (фр. Histoire des systèmes de pensée).[69] Своје приступно предавање под насловом Поредак дискурса (фр. L`Ordre du discours) одржао је 2. децембра 1970. године.[70] У овом програмском тексту Фуко је изложио тезу да производња дискурса у сваком друштву подлеже строгим поступцима контроле, селекције, организације и прерасподеле, чиме је најавио своје ново тематско усмерење са чисто језичких поредака на институционалне механизме принуде.[71]

Почетак рада на Колеж де Франсу поклопио се са његовом најинтензивнијом фазом политичког активизма.[72] У фебруару 1971. године, заједно са Данијелом Дефером и књижевником Жаном Женеом, Фуко је основао Информативну групу за затворе (фр. Groupe d`information sur les prisons, GIP).[73] Циљ групе није био заступање реформистичких захтева у име затвореника, већ разбијање институционалне блокаде информација и пружање могућности самим осуђеницима да јавности изнесу сведочанства о стварним условима живота у француским казнено-поправним установама.[74] Фуко је учествовао у дељењу летака испред затворских капија, истраживању побуна у затворима у Тулу и Нансију, јавним трибинама са затворским чуварима и лекарима, као и у уличним протестима који су неретко резултирали његовим хапшењем и сукобима са полицијом.[75]

Искуство стечено кроз рад у оквиру GIP-а, комбиновано са вишегодишњим историјско-архивским истраживањима казненог законодавства и затворске документације 18. и 19. века, представљало је материјалну основу за настанак једног од његових најзначајнијих дела.[76] У фебруару 1975. године објавио је студију Надзирати и кажњавати: Рођење затвора (фр. Surveiller et punir: Naissance de la prison).[77] Књига је означила пуну артикулацију његовог генеалошког метода под утицајем Фридриха Ничеа и дефинисала модерно друштво не преко формалних правних слобода, већ као „дисциплинско друштво” премрежено суптилним техникама надзора, класификације и нормализације људских тела.[78]
Међународна предавања, преиспитивање антике и последње године (1975—1984)

Крајем 1976. године Фуко је објавио кратку студију Воља за знањем (фр. La volonté de savoir), конципирану као уводни том амбициозно замишљене шестотомне едиције Историја сексуалности (фр. Histoire de la sexualité).[79] У овој књизи оштро је критиковао такозвану „репресивну хипотезу” према којој је модерно доба, нарочито викторијанска епоха, сузбило и заћуткало говор о сексуалности.[80] Насупрот томе, доказивао је да је у модерном друштву дошло до праве експлозије дискурса о сексу кроз медицинске, правне и психоаналитичке праксе, чиме је сексуалност постала примарни инструмент за екстракцију истине о појединцу и кључна полуга „биомоћи” (фр. biopouvoir).[81] Међутим, након објављивања овог тома и суочавања са бројним критикама, Фуко је ушао у вишегодишњу теоријску кризу и потпуно напустио првобитни план преосталих пет томова посвећених модерном добу.[82]

Током друге половине седамдесетих година Фуко је постао глобално тражен предавач, развивши нарочито блиске академске везе са Универзитетом Калифорније у Берклију, где је редовно држао предавања и семинаре од 1979. године.[83] У Сједињеним Америчким Државама је дочекан са великим ентузијазмом; филозофи Хјуберт Драјфус и Пол Рабиноу су 1982. објавили значајну монографију о његовом делу, док је Фуко у калифорнијској академској средини и подкултури Сан Франциска пронашао простор интелектуалне и личне слободе.[84] Истовремено је путовао у Јапан, где је 1978. у зен-будистичким манастирима истраживао духовне технике тела, а у јесен исте године као репортер италијанског листа Corriere della Sera боравио је у Ирану током избијања Иранске револуције, што му је касније донело оштре критике због почетне фасцинације „политичком духовношћу” народног покрета пре него што је револуција прерасла у теократску диктатуру.[85] Почетком осамдесетих година активно је пружао подршку пољском независном синдикату Солидарност, организујући конвоје хуманитарне помоћи и апеле француској влади заједно са Пјером Бурдјеом.[86]

На предавањима на Колеж де Франсу у овом периоду — пре свега на курсевима Сигурност, територија, становништво (1977—1978) и Рођење биополитике (1978—1979) — Фуко је формулисао концепт „гувернменталности” (фр. gouvernementalité) и предузео анализу историјског развоја либералних и неолибералних облика рационалности управљања.[87] Убрзо потом, његово истраживање доживело је радикалан хронолошки и тематски заокрет ка класичној антици, хеленизму и раном хришћанству.[88] Подстакнут дијалогом са историчарима Полом Веном и Пјером Атоом, напустио је анализу институција моћи и посветио се питању како су појединци у античкој Грчкој и Риму конституисали себе као моралне субјекте кроз „праксе сопства” (фр. pratiques de soi) и „бригу о себи” (грч. ἐπιμέλεια ἑαυτοῦ, epimeleia heautou).[89] Његови последњи предавачки циклуси на Колеж де Франсу, Владавина собом и другима (1982—1983) и Храброст истине (1983—1984), били су посвећени античком концепту „парезије” (грч. παρρησία, parrhēsia) — етичкој дужности и храбрости појединца да слободно изрекне истину наспрам политичке моћи без обзира на лични ризик.[90]

Теоријски плод овог заокрета коначно се појавио у мају 1984. године, када је Фуко, након готово осам година паузе, истовремено објавио други и трећи том Историје сексуалности: Употреба задовољстава (фр. L`usage des plaisirs) и Старање о себи (фр. Le souci de soi).[91][92] Међутим, његово здравствено стање тада је већ било озбиљно нарушено.[93] У јесен 1983. почео је да осећа симптоме хроничне исцрпљености и респираторних инфекција, за које се касније испоставило да су последица инфекције ХИВ-ом, о којој се у то време у европској медицини тек почињало сазнавати.[94] Иако је успео да доврши коректуре рукописа и испрати њихов излазак из штампе, Фуко се 2. јуна 1984. срушио у свом стану и хитно је пребачен у болницу Салпетријер (фр. Hôpital de la Salpêtrière) у Паризу.[95]

Мишел Фуко је преминуо 25. јуна 1984. године у болници Салпетријер, у педесет седмој години живота, од септичке компликације нервног система изазване сидом.[96] Био је једна од првих истакнутих јавних личности у Француској која је преминула од последица ове болести, иако је тачна дијагноза у првом тренутку званично прикривана ради заштите породице.[97] Његова сахрана одржана је 29. јуна у уском кругу породице и пријатеља на сеоском гробљу у месту Вандевр ди Поату (фр. Vendeuvre-du-Poitou), у близини Поатјеа, док је комеморативни скуп у дворишту болнице Салпетријер окупио стотине филозофа, студената и јавних личности, међу којима су Жил Делез, Жорж Димезил и Пол Вен одали почаст једном од највећих критичких умова епохе.[98] Након његове смрти, Данијел Дефер је основао удружење AIDES, прву француску националну организацију посвећену борби против сиде и подршци оболелима.[99]
Филозофска мисао и методологија
Археологија знања и историјски априори

Археолошки метод представља средишњу методолошку иновацију Фукоове ране филозофске фазе, систематизовану у спису Археологија знања (1969) као експлицитан одговор на методолошке дилеме отворене у његовим студијама о лудилу, клиници и хуманистичким наукама.[100] Овај приступ заснован је на радикалном раскиду са традиционалном историјом идеја.[101] Док је класична историографија тежила откривању континуитета, развојног напретка људског ума, скривених ауторских намера или „духа епохе” (нем. Zeitgeist), археологија знања одбацује антропоцентричне концепте субјективне свести и телеолошког прогреса.[102] Задатак археологије није тумачење шта се заправо „хтело рећи” иза записаних речи нити дешифровање скривеног смисла текстова, већ чисто описивање самих дискурзивних пракси као материјалних споменика (лат. monumentum) који поседују сопствену аутономну правилност.[103]

Темељна јединица археолошке анализе јесте „исказ” (фр. énoncé), који Фуко строго разграничава од граматичке реченице, логичког суда или прагматичког говорног чина.[104] Исказ за Фукоа није језички елемент који се производи слободном вољом говорника, већ специфична функција која омогућава да одређени низ знакова ступи у однос са пољем објеката, заузме одређену позицију субјекта и повеже се са другим исказима унутар материјалног простора.[105] Мрежа међусобно повезаних исказа чини „дискурзивну формацију” (фр. formation discursive).[106] Дискурзивна формација не почива на јединству теме, кохерентности појмова или стилу једног аутора, већ на специфичном „систему дисперзије” — скупу анонимних и историјски одредивих правила која у датом периоду дефинишу шта уопште може бити предмет научног посматрања, ко има легитимитет да о томе говори и према којим се критеријумима одређује статус истинитости.[107]

Регулативни систем који управља појавом, расподелом и чувањем исказа Фуко назива „архивом” (фр. l`archive).[108] За разлику од обичног схватања архиве као физичке зграде или пасивног спремишта старих докумената и књига, у Фукоовој терминологији архива представља општи закон онога што се може рећи, систем који одређује шта у одређеном тренутку може бити формулисано као мисливо и значајно, а шта је осуђено на немогућност изрицања или заборав.[109] Архива никада није потпуно видљива савременицима, јер појединци мисле и говоре унутар њених граница; она постаје доступна сазнању тек онда када почне да губи своју важећу моћ услед историјског померања дискурзивних формација.[110]

Из овакве концептуализације проистиче Фукоов парадоксални појам „историјског априорија” (фр. a priori historique), који стоји у директном критичком дијалогу са филозофијом Имануела Канта.[111] Док је Кантово трансцендентално априори схваћено као ванвременски, универзалан и нужан услов могућности сваког сазнања укорењен у структури субјекта, Фукоов априори је строго историјски, материјалан и контингентан.[112] Историјски априори није форма чисте свести, већ скуп реалних, спољашњих услова дате епохе који детерминишу шта се у одређеном тренутку може појавити као валидан објекат сазнања или истинит суд унутар медицине, биологије или политичке економије.[113] Будући да је историјски променљив, он не полаже право на вечно важење; свака трансформација архиве доноси нов историјски априори, чиме се универзални ум трансформише у низ дисконтинуираних историјских система мишљења.[114]
Појам епистеме и дисконтинуитет у историји

Централни појам Фукоове археолошке анализе у делу Речи и ствари (1966) јесте појам „епистеме” (фр. épistémè), којим означава фундаментални сазнајни оквир или укупно поље односа које у датом историјском раздобљу условљава и омогућава појаву одређених дискурзивних пракси, појмова и научних дисциплина.[115] За разлику од традиционалног појма „погледа на свет” (нем. Weltanschauung) или духовног јединства епохе, епистема за Фукоа не представља општи збир људског знања нити свест појединаца, већ подземни, анонимни и несвесни регулативни систем који одређује шта се уопште може мислити и конципирати као истинито или рационално.[116] Научници, филозофи и писци једне епохе размишљају унутар граница задате епистеме, често несвесни категоријалне матрице која унапред дефинише њихово сазнајно поље.[117]

Ослањајући се на епистемологију Гастона Башлара и концепт „епистемолошког реза”, Фуко је поставио тезу о радикалном дисконтинуитету западне мисли, одбацујући прогресивистичке и кумулативне моделе историографије који историју сазнања тумаче као непрекинут развој једног те истог ума ка све већем степену истине.[118] Према Фукоовој анализи, прелази из једне епистеме у другу не одвијају се постепеном еволуцијом или акумулацијом емпиријских доказа, већ изненадним и целовитим мутацијама сазнајног тла, при чему нова епистема замењује претходну без нужног континуитета.[119]

У историји западне мисли од 16. до 20. века, Фуко је детаљно реконструисао три велике епистеме:

Ренесансна епистема (16. век): Почивала је на категоријама сличности, подударности и аналогије (фр. la ressemblance).[120] Речи и ствари су у овом периоду биле нераскидиво испреплетене у јединствену космичку мрежу знакова; свет је посматран као књига исписана божанским потписима које је требало дешифровати кроз четири модела сличности: поклапање (лат. convenientia), опонашање (лат. aemulatio), аналогију (лат. analogia) и симпатију (лат. sympathia).[121] Знање је било синоним за откривање тајанствених веза између макрокосмоса и микрокосмоса, где језик није само представљао свет, већ је био његов материјални саставни део.[122]

Класична епистема (од средине 17. до краја 18. века): Настала са картезијанским рационализмом, ова епистема раскида са ренесансним принципом сличности и успоставља примат репрезентације, поретка и класификације (фр. l`ordre).[123] Језик губи своју мистичну супстанцијалност и постаје транспарентан инструмент мисли, систем знакова чији је циљ да верно преслика поредак природе кроз аналитичке таблице.[124] Ова сазнајна конфигурација структурисала је три карактеристичне дисциплине: општу граматику (проучавање језичких знакова), природну историју (таксономско класификовање биљног и животињског света) и анализу богатства (испитивање новчаног оптицаја и вредности).[125] За класично доба, сазнање је било исцрпљено у постављању ствари унутар просторне, прегледне мреже поретка.[126]

Модерна епистема (од почетка 19. века до средине 20. века): Означена је дубоким ломом класичне табле репрезентације услед продора категорије историцитета и унутрашње временске дубине.[127] Ствари више нису дефинисане својим спољашњим положајем у класификацији, већ сопственом унутрашњом динамиком развоја: природна историја се трансформише у биологију (фокусирану на органски живот кроз Кивијеове анализе), анализа богатства у политичку економију (засновану на Рикардовој теорији производње и рада), док општа граматика уступа место упоредној филологији (проучавању унутрашњих историјских промена језика кроз Бопова истраживања).[128]

Овакав прелазак ка модерној епистеми омогућио је оно што Фуко назива „проналаском човека”.[129] У класичном добу „човек” као специфичан сазнајни предмет није постојао; постојала је само репрезентујућа свест усклађена са поретком ствари.[130] Тек са појавом модерности појављује се специфична фигура „човека” као „емпиријско-трансценденталног дублета” (фр. doublet empirico-transcendantal): бића које је истовремено коначни емпиријски објекат подложан законима живота (биологија), рада (економија) и језика (филологија), али и трансцендентални субјект који једини омогућава да ти исти закони буду спознати.[131]

Анализирајући границе ове парадоксалне конфигурације која је изнедрила хуманистичке науке (психологију, социологију и културолошке студије), Фуко је на крају дела изнео тезу о историјској исцрпљености модерне епистеме.[132] Са поновним истицањем језика у први план (кроз модернистичку књижевност, структуралну лингвистику и психоанализу), фигура субјекта губи свој централни трансцендентални положај, чиме се најављује коначно превазилажење антропоцентризма и интелектуални наступ новог, постхуманистичког поретка мисли.[133]
Генеалогија и критика моћи: Ничеовско наслеђе

Почетком седамдесетих година 20. века, Фукоова теоријска мисао доживела је значајну методолошку реоријентацију преласком са археологије на „генеалогију”.[134] Док се археолошки метод превасходно бавио описивањем унутрашњих правила и сазнајних услова који уобличавају дискурсе, археологија је остајала немоћна пред питањем зашто у одређеном тренутку једна дискурзивна формација бива замењена другом, као и на који су начин научни концепти повезани са реалним институцијама и друштвеним сукобима.[135] Генеалогија није поништила археологију, већ ју је допунила и трансформисала: археологија је задржана као анализа архиве и форми знања, док је генеалогија постала метода анализе пракси, институционалних механизама и конфликата кроз које се знање производи и институционализује унутар односа моћи.[136]

Овакав методолошки заокрет непосредно је израстао из Фукоовог читања Фридриха Ничеа, нарочито његовог списа Генеалогија морала.[137] У програмском есеју „Ниче, генеалогија, историја” (фр. Nietzsche, la généalogie, l`histoire), објављеном 1971. године, Фуко је изложио принципе генеалошког приступа прошлости, супротстављајући га традиционалној историографији и метафизици порекла.[138] Ослањајући се на Ничеову терминолошку дистинкцију између појмова Ursprung (метафизичко порекло као трагање за чистом, непрекинутом суштином), с једне стране, и појмова Herkunft (порекло као наслеђе, извориште контингентних расипања) и Entstehung (настанак као тачка избијања сукоба сила), с друге стране, Фуко је одбацио трагање за апсолутним почецима и ванвременским истинама.[139]

Задатак генеалога није откривање идеализованог идентитета појмова као што су ум, хуманост, правда или казна, већ показивање да су ови појмови настали из мноштва случајности, ниских страсти, насиља и историјских конфликата.[140] Историја за Фукоа нема никакав унутрашњи телеолошки смисао нити се развија по нужним законима напретка разума ка универзалној слободи; она је низ дисконтинуираних преокрета, борби и наметнутих интерпретација у којима једна група сила надвладава другу.[141] Генеалогија има функцију „ефикасне историје” (фр. histoire effective): она намерно дестабилизује све оно што савремено доба сматра природним, саморазумљивим и вечним, разобличавајући његову историјску контингентност и пролазност.[142]

У средиште генеалошког истраживања Фуко поставља људско тело (фр. le corps).[143] За разлику од класичне филозофије која је тело посматрала као пуки биолошки супстрат свести, генеалогија полази од увида да је тело материјално поприште у које се уписују историјски догађаји, друштвени конфликти и институционални режими принуде.[144] Прехрамбене навике, држање, гестови, осећања задовољства и бола, као и механизми сексуалности нису вечне биолошке датости, већ су обликовани и дресирани кроз историјске режиме исхране, хигијене, кажњавања и медицинске контроле.[145]

Кроз овакав приступ телу и праксама, Фуко је развио свој кључни теоријски спој између моћи и знања — сплет „моћ—знање” (фр. pouvoir-savoir).[146] Одбацујући класичну просветитељску илузију да је истинско знање могуће само тамо где су односи моћи суспендовани, генеалогија показује да не постоји однос моћи без корелативног конституисања одређеног поља знања, нити знање које истовремено не претпоставља и не конституише односе моћи.[147] Знање није безинтересна контемплација истине, већ инструмент у рату интерпретација; управо кроз научне класификације психијатрије, пенологије, клиничке медицине и демографије модерна моћ производи субјекте и успоставља контролу над друштвом.[148]
Аналитика моћи: Микрофизика, дисциплински апарат и паноптицизам

Фукоова „аналитика моћи”, најпотпуније изложена у делима Надзирати и кажњавати (1975) и Воља за знањем (1976), означила је радикални раскид са доминантним теоријама политичке филозофије и социологије, које су моћ вековима посматрале кроз призму суверенитета, правне норме и државне репресије.[149] Овај традиционални модел, који Фуко назива „јуридичко-дискурзивном концепцијом моћи”, полази од претпоставке да моћ делује искључиво негативно — путем забране, закона, цензуре и казне — те да је лоцирана у централизованом државном апарату или сконцентрисана у рукама једне владајуће класе.[150] Фуко је одбацио и марксистички економски редукционизам (који моћ своди на инструмент класне експлоатације подређен економској бази) и либерални концепт друштвеног уговора (који моћ третира као право или робу коју појединци својевољно преносе на суверена).[151]

Насупрот тим схватањима, Фуко је формулисао концепт „микрофизике моћи” (фр. la microphysique du pouvoir).[152] Према његовом извођењу, моћ није супстанца, својина или привилегија коју неко може поседо
85984635 Misel Fuko - Biografija - Didije Eribon

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.