Godina izdanja: 2016
ISBN: 978-86-80268-05-7
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Za strukturalizam strasti

Izdavač: Adresa, Novi Sad
Biblioteka Prag
Povez: broširan
Broj strana: 221
Blago požutela po vrhu knjižnog bloka inače veoma dobro očuvana.

Knjiga predstavlja ambiciozan pokušaj sinteze Spinozine filozofije afekata i marksističke, odnosno burdijeovske sociologije, sa ciljem da se društvene nauke oslobode liberalne iluzije o „racionalnom čoveku” (tzv. homo economicus).

U savremenim društvenim naukama često postoji sukob između teorija koje se bave isključivo objektivnim strukturama i institucijama i tzv. „emocionalnog obrta” koji rizikuje da upadne u sentimentalan individualizam. Lordon ovaj problem rešava uvođenjem strukturalizma strasti. Njegova osnovna teza glasi: ljudi su pokrenuti svojim strastima i afektima, ali su te strasti i afekti duboko oblikovani i determinisani društvenim strukturama u kojima živimo. Koristeći Spinozin koncept conatusa (urođene težnje svakog bića da istraje u svom postojanju i uveća svoju moć delovanja), Lordon objašnjava da pojedinci nikada ne deluju u vakuumu, već unutar institucionalnih matrica koje usmeravaju njihovu energiju.

U modernom neoliberalnom kapitalizmu prinuda više nije primarno fizička. Neoliberalizam funkcioniše kao izuzetno efikasna „mašina za aficiranje” (proizvodnju afekata) koja kolonizuje unutrašnji emotivni život pojedinca. Umesto da radnika tera na rad golim nasiljem, sistem nastoji da oblikuje njegovu subjektivnost tako da on želi ono što kapitalističko preduzeće od njega traži. Radnikova strast i želja za samopotvrđivanjem pretvaraju se u pogonsko gorivo samog kapitala. Lordon naglašava da zbog toga više nije dovoljno samo kritikovati ekonomske strukture dominacije; moramo precizno analizirati mehanizme koji te strukture čine poželjnima u očima onih koje te iste strukture eksploatišu.

Lordon ruši liberalni mit o apsolutno slobodnom pojedincu i slobodnoj volji, ukazujući na to da smo svi uvek delimično determinisani spoljašnjim svetom. Međutim, to ne znači da je promena nemoguća. Pošto se politička borba u suštini svodi na sukobe vrednosti i sudova koji se rešavaju kroz grupisanje najmoćnijih afekata, istinska emancipacija zahteva promenu samih uslova pod kojima se afekti proizvode. Intelektualna kritika kapitalizma nije dovoljna ako ne uspe da proizvede nove zajedničke radosti i afekte transindividualnog oslobođenja koji će nadvladati neoliberalnu žudnju i ponuditi konkretnu alternativu.

(K-94)