Godina izdanja: 1988
ISBN: 86-13-00323-0
Jezik: Srpski
Autor: Strani

BIGZ 1988 571 strana

odlična očuvanost

zpk

Veličina filozofija i zdrav razum - Slobodan Žunjić

Prvi tom Koplstonove „Istorije filozofije“ predstavlja sistematski pregled razvoja filozofske misli u antičkoj Grčkoj i Rimu, od prvih grčkih mislilaca do kasne antičke filozofije.

Autor prikazuje nastanak filozofije kao prelazak sa mitskog objašnjavanja sveta na racionalno i kritičko mišljenje. Posebno razmatra pitanja porekla sveta, prirode bića, saznanja, istine, čoveka, morala, lepote i smisla života.

1. Predsokratovska filozofija

Prvi grčki filozofi pokušavaju da otkriju osnovni princip (arhe) iz kojeg nastaje sve što postoji.

Najznačajniji predstavnici:

Tales iz Mileta – voda kao prvobitni princip svega postojećeg.

Anaksimandar – apeiron, neograničeno i neodređeno počelo sveta.

Anaksimen – vazduh kao osnovni princip stvarnosti.

Heraklit – stalna promena, kretanje i jedinstvo suprotnosti.

Parmenid – biće je jedno, večno i nepromenljivo.

Empedokle – četiri osnovna elementa: zemlja, voda, vazduh i vatra.

Anaksagora – um (nous) kao princip koji uređuje kosmos.

Demokrit – atomizam, atomi i praznina kao osnova stvarnosti.

2. Sofisti i Sokrat

Sofisti pomeraju filozofsko interesovanje sa prirode na čoveka, društvo, jezik, politiku i moral.

Protagora – čovek je mera svih stvari; naglašava relativnost ljudskog saznanja.

Gorgija – problem odnosa bića, mišljenja i jezika.

Sokrat uvodi etičko istraživanje kao centralnu filozofsku delatnost. Smatra da je vrlina povezana sa znanjem i da čovek treba da preispituje sopstveni život.

Ključni pojmovi su: vrlina, znanje, dobro, istina, dijalog i majeutika.

3. Platon

Platon razvija filozofiju ideja i razlikuje čulni svet od inteligibilnog sveta večnih i nepromenljivih ideja.

Najvažnije ideje:

Ideja Lepog predstavlja večnu i savršenu lepotu.

Ideja Dobra predstavlja najviši princip saznanja i postojanja.

Čulni predmeti su nesavršeni odrazi ideja.

Duša može da se uzdigne od čulnog opažanja ka saznanju ideja.

Umetnost se razmatra kroz pojam podražavanja (mimesis).

Za estetiku su posebno značajni dijalozi „Gozba“, „Fedar“, „Ijon“ i „Fileb“.

4. Aristotel

Aristotel razvija sistematsku filozofiju koja obuhvata metafiziku, logiku, etiku, politiku, prirodu i estetiku.

Najvažnije ideje:

Supstancija – ono što postoji kao samostalno biće.

Forma i materija – dva osnovna principa bića.

Akt i potencija – ostvareno stanje i mogućnost razvoja.

Četiri uzroka – materijalni, formalni, delatni i finalni uzrok.

Vrlina – sredina između dve krajnosti.

Eudaimonija – sreća i ostvarenje čovekovih mogućnosti.

U estetici je naročito značajna „Poetika“, u kojoj Aristotel razmatra podražavanje, tragediju, katarzu, zaplet i karakter.

5. Helenistička filozofija

Posle Aristotela filozofija se sve više usmerava na pitanje kako čovek može ostvariti srećan i spokojan život.

Najznačajniji pravci:

Epikurejstvo – zadovoljstvo, odsustvo bola i duševni mir.

Stoicizam – život u skladu sa prirodom i razumom, vrlina i samokontrola.

Skepticizam – uzdržavanje od konačnih sudova radi postizanja duševnog mira.

Kinizam – jednostavan život, nezavisnost od društvenih konvencija i materijalnih potreba.

6. Rimska filozofija

Rimska filozofija preuzima i razvija grčke filozofske pravce, naročito stoicizam i epikurejstvo.

Najznačajniji predstavnici:

Ciceron – etika, politika, retorika i prirodno pravo.

Seneka – stoicizam, moralna odgovornost i unutrašnja sloboda.

Epiktet – razlikovanje onoga što zavisi od nas i onoga što ne zavisi od nas.

Marko Aurelije – samodisciplina, razum i život u skladu sa prirodom.

Lukrecije – epikurejska filozofija prirode i atomizam.

7. Neoplatonizam

Neoplatonizam predstavlja jedan od najznačajnijih pravaca kasne antičke filozofije.

Njegov najvažniji predstavnik je Plotin.

Plotin razvija učenje o tri osnovna nivoa stvarnosti:

Jedno – apsolutni princip koji prevazilazi svako određenje.

Um (Nous) – svet večnih ideja i inteligibilne stvarnosti.

Duša – posrednik između inteligibilnog i čulnog sveta.

Lepota se povezuje sa prisustvom inteligibilnog principa u čulnim stvarima. Čovek se kroz kontemplaciju lepote može duhovno uzdići prema Jednom.

Ključne reči i pojmovi

Arhe – prvobitni princip i počelo svega postojećeg.

Logos – razum, zakonitost i racionalni princip stvarnosti.

Apeiron – neograničeno i neodređeno počelo.

Biće – ono što jeste i postoji.

Dijalektika – metoda filozofskog istraživanja kroz argumentaciju i suprotstavljanje stavova.

Ideja – večna i nepromenljiva suština stvari.

Mimesis – umetničko podražavanje ili predstavljanje stvarnosti.

Katarza – pročišćenje osećanja kroz doživljaj tragedije.

Eudaimonija – sreća kao ostvarenje ljudske prirode i vrlina.

Vrlina (areté) – izvrsnost i moralna savršenost.

Supstancija – samostalno postojeće biće.

Forma – princip određenja i organizacije materije.

Materija – ono od čega je nešto sastavljeno.

Akt i potencija – ostvarenje i mogućnost postojanja.

Ataraksija – duševni mir i odsustvo uznemirenosti.

Apatheia – sloboda od iracionalnih strasti.

Atomizam – učenje da se stvarnost sastoji od atoma i praznine.

Neoplatonizam – filozofski pravac zasnovan na Platonovom učenju o hijerarhiji stvarnosti.

Jedno – Plotinov apsolutni princip.

Kontemplacija – misaono i duhovno sagledavanje istine i lepote.

Najvažnije ideje :
Grčka filozofija nastaje prelaskom sa mita na logos.

Predsokratovci istražuju poreklo i osnovni princip sveta.

Sokrat usmerava filozofiju ka čoveku, etici i vrlini.

Platon zasniva metafiziku na učenju o večnim idejama.

Aristotel razvija sistematsku filozofiju bića, prirode, etike i umetnosti.

Helenistički filozofi traže put ka srećnom i spokojnom životu.

Rimski filozofi razvijaju praktičnu etiku i filozofiju dužnosti.

Plotin kroz neoplatonizam razvija učenje o Jednom, Umu i Duši.

Posebno važno za estetiku

U ovom tomu posebno su značajni sledeći filozofi:

Platon – lepota kao večna Ideja Lepog, a umetnost kao podražavanje.

Aristotel – umetnost kao mimesis, tragedija, katarza i značaj zapleta.

Plotin – lepota kao izraz duhovnog principa i jedinstva forme.

Pitagorejci – lepota kao harmonija, broj, mera i proporcija.

Heraklit – sklad koji nastaje kroz jedinstvo suprotnosti.

Poređenje – antički filozofi i njihove osnovne ideje

Tales – voda kao prvobitno počelo sveta; Anaksimandar – apeiron kao neograničeni princip; Anaksimen – vazduh kao počelo; Heraklit – promena i jedinstvo suprotnosti; Parmenid – nepromenljivo biće; Empedokle – četiri elementa; Anaksagora – um kao princip kosmičkog reda; Demokrit – atomi i praznina.

Sokrat – vrlina i znanje; Platon – večne ideje i idealna lepota; Aristotel – forma, materija, uzročnost i umetnost kao podražavanje.

Epikur – zadovoljstvo i duševni mir; Zenon iz Kitijuma – stoicizam i život u skladu sa prirodom; Piron – skepticizam; Diogen iz Sinope – jednostavnost i sloboda od društvenih konvencija.

Ciceron – prirodno pravo i retorika; Seneka – moralna samokontrola; Epiktet – unutrašnja sloboda; Marko Aurelije – stoicizam i samodisciplina; Lukrecije – atomističko objašnjenje prirode.

Plotin – Jedno, Um i Duša; lepota kao izraz inteligibilnog sveta.

Suština prvog toma :

Antička filozofija predstavlja razvoj racionalnog mišljenja od istraživanja prirode i prvobitnog principa sveta, preko pitanja čoveka, saznanja, morala i lepote, do sistematskih filozofskih učenja Platona, Aristotela i neoplatonizma.