ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1985
Jezik: Srpski
Autor: Strani

BIGZ 1979 XXXIV + 245 strana

odlična očuvanost, nepravilna plastifikacija omota

zpk

O dijalozima u ovoj knjizi...- Miloš N. Đurić

1. „Ijon“ (Ion)

U dijalogu „Ijon“ Platon razmatra prirodu pesničkog stvaralaštva, umetničkog nadahnuća i pitanje da li je umetnost rezultat znanja ili božanskog nadahnuća.

Glavni sagovornik je Ijon, rapsod koji izvodi i tumači Homerove pesme. Sokrat ga ispituje o tome da li on poseduje stvarno znanje o onome što govori ili samo ume da izazove emocije kod publike.

Sokrat zaključuje da pesnici i rapsodi ne stvaraju i ne izvode dela isključivo na osnovu racionalnog znanja i stručnosti, već pod uticajem božanskog nadahnuća.

Ovaj proces objašnjava metaforom magneta: božanska sila nadahnjuje pesnika, pesnik prenosi nadahnuće na rapsoda, a rapsod na publiku. Tako nastaje lanac nadahnuća.

Platon, dakle, postavlja pitanje odnosa između umetničkog stvaranja, znanja, nadahnuća i emocija.

Ključne reči i pojmovi

Umetničko stvaralaštvo – proces nastanka umetničkog dela.

Božansko nadahnuće (manija) – stanje u kojem pesnik stvara pod uticajem božanske sile.

Pesništvo – umetničko izražavanje koje se povezuje sa nadahnućem.

Rapsod – izvođač i tumač epske poezije.

Mimesis (podražavanje) – predstavljanje i oponašanje stvarnosti.

Znanje (episteme) – racionalno i utemeljeno saznanje.

Tehnika (techne) – veština zasnovana na znanju i pravilima.

Inspiracija – stvaralački podsticaj koji prevazilazi racionalnu veštinu.

Emocije – osećanja koja umetničko izvođenje izaziva kod publike.

Najvažnije ideje

Umetničko stvaranje nije isto što i racionalno znanje.

Pesnik stvara pod uticajem božanskog nadahnuća.

Umetnost ima moć da prenosi emocije.

Rapsod prenosi nadahnuće pesnika na publiku.

Platon problematizuje odnos umetničke veštine i znanja.

Suština dijaloga: Umetničko stvaralaštvo ne proizlazi samo iz znanja i veštine, već i iz posebnog stanja nadahnuća koje Platon objašnjava kao božansko delovanje.

2. „Gozba“ (Simposion)

U dijalogu „Gozba“ Platon razmatra prirodu ljubavi (Eros), njenu ulogu u ljudskom životu i odnos ljubavi prema lepoti, mudrosti i besmrtnosti.

Radnja se odvija na gozbi na kojoj različiti učesnici iznose svoje govore o Erosu.

Posebno je značajan Sokratov govor, koji prenosi učenje sveštenice Diotime.

Prema Diotimi, Eros nije ni bog ni običan smrtnik, već posrednik između ljudskog i božanskog sveta. On predstavlja težnju čoveka ka lepoti, dobru, mudrosti i besmrtnosti.

Diotima objašnjava poznatu lestvicu ljubavi, odnosno put duhovnog uzdizanja:

Ljubav prema jednom lepom telu.

Spoznaja lepote svih lepih tela.

Ljubav prema lepoti duše.

Ljubav prema lepim postupcima, zakonima i običajima.

Ljubav prema znanju i mudrosti.

Saznanje same Lepote, koja je večna, nepromenljiva i nezavisna od pojedinačnih lepih stvari.

Najviši oblik ljubavi nije vezan za pojedinačnu fizičku lepotu, već za samu ideju Lepog.

Platon tako prikazuje ljubav kao pokretačku snagu čovekovog duhovnog i filozofskog razvoja.

Ključne reči i pojmovi

Eros – ljubav i težnja prema lepoti i dobru.

Lepota – idealna i večna vrednost kojoj čovek teži.

Ideja Lepog – večna, nepromenljiva i apsolutna lepota.

Diotima – mudra žena koja Sokratu prenosi učenje o Erosu.

Lestvica ljubavi – postepeno uzdizanje od telesne ka duhovnoj lepoti.

Platonovska ljubav – težnja ka duhovnoj i idealnoj lepoti.

Besmrtnost – težnja čoveka da prevaziđe prolaznost.

Mudrost – cilj filozofske ljubavi.

Duhovna lepota – lepota duše, karaktera i znanja.

Erotska težnja – pokretačka snaga ljudskog stvaralaštva i saznanja.

Najvažnije ideje

Ljubav je težnja ka lepoti i dobru.

Eros predstavlja posrednika između smrtnog i besmrtnog.

Ljubav može početi telesnom privlačnošću, ali se razvija ka duhovnoj lepoti.

Najviši cilj ljubavi jeste spoznaja same Ideje Lepog.

Filozofija je oblik ljubavi prema mudrosti.

Lepota je večna i nepromenljiva, dok su pojedinačne lepe stvari prolazne.

Suština dijaloga: Ljubav je duhovno uzdizanje od telesne lepote ka večnoj i apsolutnoj Lepoti.

3. „Fedar“ (Faidros)

U dijalogu „Fedar“ Platon razmatra ljubav, lepotu, besmrtnost duše, umetničko nadahnuće i prirodu govorništva.

Jedna od najvažnijih tema jeste odnos između telesne i duhovne ljubavi, kao i uloga lepote u podsećanju duše na svet večnih ideja.

Platon prikazuje dušu pomoću metafore dvokolice koju vuku dva krilata konja, dok kočijaš predstavlja razum.

Jedan konj simbolizuje plemenite i uzvišene težnje.

Drugi konj predstavlja nagonske i neobuzdane želje.

Kočijaš simbolizuje razum koji nastoji da upravlja njihovim suprotnostima.

Duša je besmrtna i nekada je posmatrala večne ideje u nadčulnom svetu. Međutim, dolaskom u ljudsko telo zaboravlja to prvobitno saznanje.

Kada čovek ugleda lepotu u svetu, u njegovoj duši budi se sećanje na večnu, idealnu lepotu.

Ovaj proces Platon naziva anamnezom, odnosno prisećanjem.

Lepota ima posebno mesto jer je od svih ideja najvidljivija i najlakše se prepoznaje u čulnom svetu. Susret sa lepim može podstaći dušu da se uzdigne iznad telesnog i okrene filozofskom saznanju.

U dijalogu Platon takođe razmatra govorništvo i odnos između istinske filozofske spoznaje i pukog ubeđivanja. Prava retorika mora se zasnivati na poznavanju istine i prirode ljudske duše.

Ključne reči i pojmovi

Duša (psyche) – besmrtna suština čoveka.

Besmrtnost duše – duša ne prestaje da postoji smrću tela.

Anamneza (prisećanje) – ponovno prepoznavanje večnih ideja koje je duša nekada spoznala.

Ideja Lepog – večna i savršena lepota.

Eros – ljubav kao pokretač duhovnog uzdizanja.

Manija – božansko nadahnuće ili zanos.

Četiri vrste božanskog zanosa – proročki, obredni, pesnički i erotski.

Dvokolica duše – metafora duše koju predstavljaju kočijaš i dva konja.

Razum – snaga koja upravlja duševnim težnjama.

Nadčulni svet – svet večnih i nepromenljivih ideja.

Filozofija – težnja duše ka istini i mudrosti.

Retorika – veština govorenja i ubeđivanja.

Istina – osnov na kojem treba da počiva istinsko govorništvo.

Najvažnije ideje

Duša je besmrtna.

Lepota u čulnom svetu podseća dušu na večne ideje.

Ljubav predstavlja oblik božanskog zanosa.

Razum treba da upravlja nagonskim težnjama.

Filozofija omogućava duši da se približi istini.

Pravo govorništvo mora biti zasnovano na znanju i razumevanju duše.

Suština dijaloga: Lepota u čulnom svetu budi sećanje duše na večnu Lepotu i podstiče njeno duhovno uzdizanje ka istini.

Zajedničke ideje

Sva tri dijaloga povezuje Platonovo shvatanje da čovek može da se uzdigne iznad neposrednog čulnog iskustva i približi višoj, duhovnoj stvarnosti.

U „Ijonu“ – umetnik se uzdiže kroz božansko nadahnuće.

U „Gozbi“ – čovek se uzdiže kroz ljubav, od telesne ka idealnoj lepoti.

U „Fедru“ – duša se kroz susret sa lepotom priseća večnih ideja.

Najvažnije za ispit iz estetike

Posebno treba zapamtiti sledeće Platonove stavove:

Lepota je objektivna i idealna – njena suština nije u pojedinačnim lepim predmetima, već u večnoj Ideji Lepog.

Umetnost i nadahnuće – umetničko stvaranje može biti rezultat božanskog zanosa, a ne samo racionalne veštine.

Ljubav i lepota – ljubav je put duhovnog uzdizanja ka idealnoj lepoti.

Anamneza – lepo podstiče dušu da se priseti večnih ideja.

Duša i razum – razum treba da usmerava čovekove nagone i težnje.

Odnos čulnog i nadčulnog – čulna lepota predstavlja put ka saznanju večne i nepromenljive lepote.

Platonova estetika – suština :

Lepota nije samo osobina čulnih predmeta, već odraz večne Ideje Lepog, kojoj se čovek približava kroz ljubav, umetničko nadahnuće, filozofiju i prisećanje duše.