ISBN: Ostalo
Jezik: Italijanski
Autor: Strani
Godina izdanja: xxx

Ultimo anno / Diario di fine secolo - Alain de Benoist
Italijanski jezilk
2006g
355 strana
Odličnoi očuvana

Opis sadržaja preveden na srpski jezik

здавачка кућа „Edizioni Settecolori“, коју је основао Пино Грило, који је, нажалост, прерано преминуо 1999. године, одговорна је за још један важан наслов у Де Беноаовом опусу, „L`eclisse del sacro“, написан са Томасом Молнаром. Треба напоменути, међутим, да „Ultimo anno“ (превео Антонело Палумбо, ревидирао Пјеро Визани) свакако није инфериорна у односу на свог претходника у погледу квалитета писања и садржаја.

Текст, објављен у Француској 2001. године, сакупља дневник који је француски мислилац водио током 1999. године. „Последња година“ 20. века.

Како де Беноа напомиње у уводу: „Писање у првом лицу ми је увек било изузетно тешко и на овим страницама нећу говорити о свом приватном животу, нити о мноштву догађаја који хране дневнике писаца. Уместо тога, говорићу о свом раду, својим активностима и ономе што ми је најближе срцу. Одговарам на актуелне догађаје, који су те године били посебно интензивни. Пре свега, сакупљам размишљања, афоризме и цитате. Сваки запис је датиран, али већина њих је довољно неблаговремена – неблаговремена – да би се лако раздвојила. Унела сам много себе у ову књигу. Неће се понављати“ (стр. 11).

Књига представља три нивоа читања:

Прво се тиче могућности откривања ДеБеноаовог унутрашњег универзума, не приватног, у буржоаском смислу, већ у латинском смислу речи interus, „изнутра“, онога што остаје неконтаминирано, чисто, у човековој души: „21. децембар: (...) Испод прозора чујем како оргуље пролазе улицом. Петнаест секунди среће“ (стр. 340)

Други спрат нуди прилику да се открије де Беноаов метод рада: систематско читање, редовно прегледавање часописа и књига купљених или примљених (у индустријским количинама), уреднички састанци, муњевите интуиције, касније, како ће његови читаоци открити, развијене у књиге и есеје. И његова запањујућа продуктивност: „7. јул: (...) Мање-више сваких пет година почињем да састављам списак свих књига и чланака које сам објавио (...) од 1992. [до данас] Достигао сам нешто више од 3.700 чланака, укључујући хиљаду превода. Укупно, моја библиографија прелази 800 страница. Једног дана бих желео да је објавим“ (стр. 191).

Трећи ниво је најпознатији, јавни, али увек вредан истраживања: састанци, интервјуи, путовања, вечере, па самим тим и разговори и брзе, али прецизне „моралне“ реконструкције окружења и људи. Али и политичке и метаполитичке процене: 1999. је година рата на Косову: „13. април: (...) За Американце је овај рат пре свега тест. Морају да схвате колико далеко могу да иду, а да притом настављају да рачунају на послушност својих савезника“ (стр. 115).

Коначно, оно што ће обрадовати, посебно италијанске читаоце, јесте велика емпатија коју де Беноа показује према Италији: „6. март: (...) Све је то врло лепо рећи, све је то врло лепо учинити: Французи се боље слажу са Италијанима него са другим Европљанима. А Италија је заиста европска земља у којој се осећам најпријатније!“ (стр. 85).

А да не помињемо Рим и „римско постојање“: књига се завршава прелепим сведочанством на ту тему, преведеним попут предговора талентованог Мауриција Кабоне, под насловом „Збогом Риме“. „Уђите у потпуности у задивљујући Пантеон. Занемарите олтаре у доњим деловима и погледајте перфорирану куполу, која крунише изванредну касетирану ротонду у средини. Кружни отвор усечен у њој је прозор у космос, цртајући свети омфалос вертикално. Затим погледајте фасаду, чији натпис одаје почаст конзулу Марку Агрипи. Архитектонско и формално савршенство. Буђење божанског. Неупоредива емоција“ (стр. 353).