ISBN: 160
Godina izdanja: 160
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

U ovoj dragocenoj zbirci intimnih zapisa Emil Sioran fragmentarno, ogoljeno i bez ulepšavanja, beleži svoje lucidne refleksije o smrti, veri i besmislu, kratke meditacije o umetnosti i piscima koje je voleo ili osporavao, nemire, filozofske nedoumice. Potpomognut prevodiočevim iscrpnim beleškama, čitalac svedoči piščevim ličnim trenucima sumnje, ironije i samoispitivanja, nesanicama, melanholijama, sećanjima i sitnim radostima.

Sveske pružaju neposredan uvid u misao koja je oblikovala modernu evropsku esejistiku, otkrivajući Siorana ne samo kao filozofa paradoksa i očajanja već i kao čoveka koji neumorno istražuje granice postojanja, živog, strastvenog i ranjivog.

tvrd povez, 1000 str.




Emil M. Sioran (rum. Emil Cioran; Rašinari (Sibinj), 8. april 1911 — Pariz, 16. avgust 1995) je bio rumunski filozof i esejista

Rođen je 1911. godine u selu Rašinari, koje se, kao i čitava Transilvanija, nalazilo u sastavu tadašnje Austrougarske. Po završetku gimnazije u Sibinju, studirao je filozofiju u Bukureštu, gde je i diplomirao, odbranivši rad o Anriju Bergsonu. Svoju prvu knjigu, na maternjem jeziku, pod naslovom „Na rubovima očaja“, objavio je 1934. godine i za nju dobio nagradu namenjenu neafirmisanim mladim autorima. Tokom 1936. i 1937. godine bio je profesor u gimnazijama u Brašovu i Sibinju, a krajem 1937. godine dobio je stipendiju Francuskog instituta u Bukureštu za nastavak studija u Parizu, nakon čega napušta domovinu u koju će se samo jednom nakratko vratiti 1940-41. godine.

Odlazak u Francusku za Siorana predstavlja prekretnicu i u ideološkom i u književnom smislu. Za sobom ostavlja mladalačko koketiranje sa fašizmom i nacizmom (ozloglašena knjiga „Transfiguracija Rumunije“ iz 1936.) i uči francuski jezik na kome će napisati sva svoja najvažnija dela. Nakon završetka Drugog svetskog rata, objavio je više knjiga eseja, zapisa i aforizama: „Kratak pregled raspadanja“ (1949), „Silogizmi gorčine“ (1952), „Istorija i utopija“ (1960), „Pad u vreme“ (1964), „Zli demijurg“ (1969) i „O nezgodi biti rođen“ (1973), od kojih je većina prevedena i na srpski jezik.

Iako njegova filozofija odiše pesimizmom, a centralno mesto zauzimaju teme kao što su „otuđenje, apsurd, dosada, uzaludnost, propadanje, tiranija istorije, vulgarnosti promene, svest kao agonija, razum kao bolest“ (Vilijam H. Ges), Sioran je znao da kaže: „Živim samo zato što je u mojoj moći da umrem kad mi se prohte; bez ideje o samoubistvu, odavno bih se ubio.“[1]

Umro je 1995. u Parizu u 84. godini života.