Godina izdanja: 2011
Jezik: Srpski
Autor: Strani
ISBN: X

ODLIČNO OČUVANA KNJIGA KAO NOVA IZ NEPUŠAČKOG DOMA

U jednom prelomnom trenutku svoga života i rada, Bela Hamvaš (1897-1968) je izveo sopstvenu računicu: šta je hteo i šta je uradio. Račun je porazan i veličanstven: `Morao sam da naučim da svaka muka i nevolja, pad, lom, patnja pripada mojoj sudbini. Morao sam da saznam kako sam ranjen, i pobeđen sam. Nije mi bilo dopušteno da ustuknem. Nije mi bilo dopušteno da se prodam sreći. Na koncu sam počeo da uviđam smisao patnje.“ Delo je ostalo u rukopisu, objavljeno je tek 45 godina posle nastanka i 30 godina posle autorove smrti. Ali je Hamvaš i posle izvođenja ovoga računa nastavio da piše, tako je nastala druga polovina njegovog velikog opusa: eseji, studije, romani. Ispostaviće se da je on jedan od onih velikih stvaralaca čije delo ne zastareva, njegovo vreme tek dolazi, njegova misao će oploditi i osvestiti mnoge čitaoce i stvaraoce.Izuzetna je i veoma retka privilegija koju ima čitalac kada mu je omogućeno da se približi nepristupačnim dubinama jednog ovakvog stvaraoca i mislioca. Hamvaš za sebe tvrdi da je mađarski Hiperion koji je odricanjem i patnjom stigao do istine koju nudi narodu. Hiperion je zapravo sin boga Heliosa, Sunca, koji ljudima i zemlji šalje svetlost i toplotu; ali Hiperion nije samo rođen kao bog, nego je i titan koji je pobeđen u pobuni titana i koga Uran zatvara u podzemnu tamu. On je istovremeno trijumfalni bog i pobeđeni, patnički titan. Za njega ne može ni da postoji sreća u uobičajanom ljudskom smislu. Hamvaš je prevalio ogroman unutarnji put, ali i put realizacije, dok je stigao do ovakvih saznanja koja nam nudi. Izričito veli da bez stvaralaštva, dakle jedne vrste realizacije u književnom delu, ne bi mogao opstati. Ali i pored uzbudljivog sleda Hamvaševe misli, značajno je zapaziti s kolikom pažnjom i usredsređenošću pisac saopštava nizove pisama, pažljivo odabirajući i teme i njihov raspored. Težina misli i lakoća saopštavanja gotovo ljudski nesaopštljivih ideja dozirana je s takvom preciznošću da izaziva potrebu analize i saznavanja više nego ijedno drugo Hamvaševo delo.
Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni.

Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje.

Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra.

Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje.

Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad.

Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“.

Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu.

Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

Značajna dela
Scientia sacra, duhovna baština drevnog čovečanstva (1988)[2]
Patam I-III (1992–93)
Karneval (1985)
U određenom pogledu (1991)
Naime (1991)