ISBN: 158
Godina izdanja: 158
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!



AI Mode conversation: Grad - Kliford Simak knjiga


Grad - Kliford Simak knjiga

`Grad` (engl. City) američkog pisca Kliforda Simaka iz 1952. godine predstavlja jedno od najvećih remek-dela svetske naučne fantastike. U pitanju je takozvani fix-up roman, sastavljen od osam međusobno povezanih priča koje su prvobitno objavljivane tokom 1940-ih, dok je sam autor 1973. godine dopisao i epilog. Na prostorima bivše Jugoslavije knjiga je prvi put izdata 1967. godine (izdavač Jugoslavija, kasnije kultna edicija Kentaur) i od tada uživa ogroman ugled među ljubiteljima žanra.

Radnja i struktura romana

Radnja je struktuirana na jedinstven način – kroz legende i mitove koje inteligentni psi pričaju uz logorsku vatru u dalekoj budućnosti. Ovi psi, koji su razvili sopstvenu miroljubivu civilizaciju, filozofiju i etiku, raspravljaju o tome da li je mitsko biće zvano `Čovek` uopšte ikada postojalo ili je samo plod mašte.
Hronika prati propast ljudske civilizacije kroz nekoliko ključnih faza:
• Napuštanje gradova: Usled tehnološkog napretka (hidroponska hrana, jeftina energija i privatni avioni), ljudi napuštaju prenaseljene gradove i odlaze u ruralne krajeve, zbog čega gradovi gube svoju svrhu i propadaju.
• Genetska modifikacija: Čovek po imenu Brus Vebster daje psima dar govora i visoke inteligencije, dok porodica Vebster kroz milenijume ostaje centralna nit ovih priča.
• Odlazak čoveka: Suočeni sa sopstvenom agresivnom prirodom i mogućnostima transformacije, ljudi na kraju potpuno napuštaju Zemlju. Većina prelazi da živi na Jupiteru u drugačijem obliku postojanja, dok manji deo odlazi kroz dimenzionalna vrata ili tone u večni san.
• Doba pasa i robota: Zemlju nasleđuju pacifistički psi i besmrtni robot Dženkins, koji vekovima brine o njima i pokušava da ih zaštiti od ljudskih mana i preostalih ratobornih ljudi. Najveća pretnja novom poretku na kraju ne dolazi od ljudi, već od uspona industrijske civilizacije mrava.

Glavne teme

Simakov stil u `Gradu` je izrazito pastoralan, melanholičan i duboko human. Napisan delom kao reakcija na brutalnosti Drugog svetskog rata i strah od atomske bombe, roman preispituje koncepte napretka, morala, pacifizma i evolucije. Pisac šalje snažnu antiratnu poruku, istražujući paradoks kako ljudska agresivna priroda vodi ka samouništenju, dok stvorenja koja su ljudi stvorili (psi i roboti) uspevaju da izgrade društvo bez nasilja. Knjiga je 1953. godine nagrađena prestižnom nagradom International Fantasy Award.
Zanima li vas gde možete pronaći ili kupiti domaća izdanja ove knjige, ili biste želeli da preporučim slične klasike naučne fantastike (poput Simakove `Tranzitne stanice`)?
AI can make mistakes, so double-check responses
Try without personalization
•
KupujemProdajem
Grad Kliford Simak - KupujemProdajem
Grad` Kliforda Simaka je klasik naučne fantastike iz 1952. godine, koji istražuje propast ljudske civilizacije kroz seriju legenda...
•
Fantastični vodič
Grad - Kliford Simak - Fantastični vodič
Mar 6, 2020 — Glavna radnja prati legende koje pričaju genetski modifikovani psi uz logorsku vatru o legendarnom biću poznatom kao Čovek koje je...
•
Astronomski magazin
Kliford Simak
U pitanju je široko, sugestivno zamišljena saga o budućnosti Zemlje u kojoj ljudi više nisu „glavni junaci”, već su ih u … honomac...
Show all

Stanislav Lem - Zvezdani dnevnici Ijona Tihog knjiga

`Zvezdani dnevnici Ijona Tihog` (polj. Dzienniki gwiazdowe) poljskog pisca Stanislava Lema predstavljaju jedno od najpoznatijih i najduhovitijih dela u istoriji naučne fantastike. Prva verzija knjige objavljena je 1957. godine, dok je na našim prostorima kultno izdanje objavio Nolit 1964. godine u okviru edicije „Zanimljiva biblioteka“ (u prevodu Dalinke Đurišić i Uglješe Radnovića).

Ko je Ijon Tihi i kako su strukturirani dnevnici?

Ijon Tihi je svemirski putnik, istraživač i diplomata, neka vrsta kosmičkog barona Minhauzena ili Gulivera. Knjiga je koncipirana kao zbirka njegovih memoara i zabeleški sa putovanja kroz različite galaksije, a priče su specifično naslovljene kao putovanja (npr. Sedmo putovanje, Četrnaesto putovanje, Dvadeset osmo putovanje).
Kroz njegove bizarne avanture, Lem na izrazito satiričan način preispituje ljudsku prirodu, društvene sisteme, religiju i filozofiju:
• Vremenski paradoksi: U čuvenom Sedmom putovanju, Tihi upada u vremensku petlju zbog koje se njegova raketa puni verzijama njega samog iz različitih dana u nedelji. Umesto da poprave brod, oni se neprestano svađaju i tuku oko toga ko je u pravu.
• Apsurdna društva i roboti: Tihi posećuje planete na kojima susreće civilizacije koje su do krajnjih granica izvrnule koncepte teologije, birokratije i tehnologije. Lem kroz humor kritikuje totalitarne režime, religijski dogmatizam i slepo verovanje u nepogrešivost mašina.
• Kritika antropocentrizma: Ljudi u Lemovom svemiru često ispadaju najčudnija i najdestruktivnija bića, dok su njihovi pokušaji da „civilizuju“ kosmos prikazani kao tragikomični promašaji.

Stil i značaj dela

Za razliku od Lemovih mračnijih i filozofski težih romana kao što je Solaris, `Zvezdani dnevnici` donose genijalnu mešavinu filozofske satire, apsurdnog humora i parodije. Lik Ijona Tihog bio je toliko inspirativan za Lema da ga je koristio i u svojim kasnijim poznatim delima, kao što su Kongres futologa i Mir na Zemlji. Knjiga predstavlja savršen primer kako se ozbiljna egzistencijalna pitanja o budućnosti čovečanstva mogu preispitati kroz inteligentan humor.
Da li vas zanima gde možete nabaviti ovo staro Nolitovo izdanje u antikvarijatima, ili želite preporuku za neka druga Lemova satirična i filozofska dela?
Try without personalization
•
Knjižare Vulkan
PONUDA PROIZVODA
Stanislav Herman Lem (1921—2006) bio je poljski pisac naučne fantastike, satiričar, filozof. Za vreme Drugog svetskog rata … nasta...
•
Antikvarijat Phoenix
Zvezdani dnevnici Ijona Tihog, Stanislav Lem - Antikvarna knjiga
Zvezdani dnevnici Ijona Tihog. Ostavite podatke ovde da Vam javimo ako nabavimo drugi primerak. 12.5x18.5 cm, tvrdi povez, 176 str...
•
Delfi knjižare
Solaris | Delfi knjižare | Sve dobre knjige na jednom mestu
Zašto izabrati delfi.rs? iznad okeana Solarisa, planete koja je sama neki oblik inteligentnog života. izložila okean agresivnijim ...

Živojin Turinski – Boje, veziva, tehnike slikanja knjiga

Knjiga `Boje, veziva, tehnike slikanja` našeg uglednog slikara, likovnog kritičara i profesora Živojina Turinskog objavljena je 1970. godine u izdanju izdavačke kuće Vuk Karadžić iz Beograda, u okviru poznate biblioteke „Zodijak“. Reč je o temeljnom i kultnom priručniku iz oblasti slikarske tehnologije koji je decenijama služio kao nezaobilazno štivo za studente likovnih akademija, ali i za sve profesionalne umetnike i amatere na prostorima bivše Jugoslavije.

O čemu govori knjiga?

Knjiga je zamišljena kao stručni, ali izuzetno praktični vodič kroz materijale i tehničke aspekte stvaranja likovnog dela. Turinski u njoj detaljno analitički obrađuje elemente bez kojih je slikarski proces nemoguć:
• Boje (Pigmenti): Istražuje se poreklo, hemijski sastav i postojanost različitih slikarskih pigmenata (od istorijskih i prirodnih minerala do modernih sintetičkih boja). Autor objašnjava kako pigmenti reaguju na svetlost, vlagu i vreme.
• Veziva: Detaljno su opisana prirodna i veštačka vezivna sredstva (poput raznih vrsta ulja, tutkala, jajčane emulzije, smola i voska) koja povezuju pigmente i omogućavaju njihovo nanošenje na podlogu.
• Tehnike slikanja: Knjiga pruža tehnološki uvid u klasične i tradicionalne slikarske tehnike. Obuhvaćeni su tehnološki procesi za:
• Uljano slikarstvo (priprema medijuma, razređivača i lakova)
• Temperu (jajčanu, voskovnu, kazeinsku)
• Fresko i seko slikarstvo (slikanje na vlažnom i suvom malteru)
• Akvarel, gvaš i pastel

Značaj dela i autorov rad

Živojin Turinski (1935–2001) bio je jedan od glavnih protagonista jugoslovenskog enformela (radikalnog pravca apstraktnog slikarstva fokusiranog na samu materiju i teksturu boje), što objašnjava njegovu duboku fascinaciju samom tehnologijom materijala. Svoje ogromno znanje o materiji pretočio je u ovaj priručnik, a nekoliko godina kasnije (1976. godine) objavio je i obimniju knjigu `Slikarska tehnologija` (u izdanju Turističke štampe, a kasnije i Univerziteta umetnosti u Beogradu), koja je postala zvanični udžbenik.
Obe ove knjige i danas imaju veliku vrednost jer uče umetnike kako da pravilno grade tehnološke slojeve slike (od preparature i podloge do završnog laka), čime se osigurava vekovna trajnost umetničkog dela.
Pošto je knjiga `Boje, veziva, tehnike slikanja` odavno rasprodata, da li vas zanima gde se danas može pronaći u antikvarnoj prodaji ili vas interesuju specifični tehnološki recepti iz nje (poput pripreme emulzije za temperu ili polumasne preparature)?
Try without personalization
•
Kupindo
Živojin Turinski – Boje, veziva, tehnike slikanja - Kupindo.com
Knjige Stručna literatura Umetnost Živojin Turinski – Boje, veziva, tehnike slikanja : Jezik: Srpski Živojin
•
Kulturni centar Beograda
ENFORMEL: Zivojin Turinski, radovi 1958-1966
Sep 3, 2009 — Za studente je napisao i preveo nekoliko temeljnih knjiga i priručnika iz tehnika klasičnog slikarstva: Boje, veziva, tehnike slik...
•
Kupindo
Živojin Turinski - SLIKARSKA TEHNOLOGIJA
Istorijski pregled Fresko tehnika 131 133. Tempera 103 MG P2 (L) 79416185 Živojin Turinski - SLIKARSKA TEHNOLOGIJA
Show all

Eristička dijalektika - Artur Šopenhauer knjiga

`Eristička dijalektika` (izvorno nem. Eristische Dialektik: Die Kunst, Recht zu behalten) nemačkog filozofa Artura Šopenhauera napisana je oko 1830–1831. godine, ali je objavljena tek posthumno 1864. godine. Na našim prostorima knjiga je poznata i pod podnaslovom `Umeće kako da se uvek bude u pravu` (najčešće u prevodu Dušana Glišovića, u izdanjima kuća poput novosadskih Svetova, Alnarija, Vulkana i drugih). Reč je o briljantnom, ciničnom i izuzetno praktičnom traktatu o retorici i psihologiji diskusije.





Naziv potiče od grčke reči eris, što znači zavada, svađa ili spor. Šopenhauer definiše erističku dijalektiku kao veštinu prepiranja u kojoj je cilj ostati u pravu per fas et nefas (dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima), potpuno odvojeno od objektivne istine.
Dok se klasična logika bavi pronalaženjem čiste istine, dijalektika se bavi komunikacijom i sukobom mišljenja. Šopenhauer primećuje da su ljudi zbog svoje urođene sujete, brbljivosti i intelektualne nepoštenosti skloni tome da, kada iznesu neku tvrdnju, grčevito brane svoj stav čak i kada u dubini duše shvate da nisu u pravu. Zato im je potreban arsenal oružja za verbalno mačevanje.


Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem.

Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr.

Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtonst duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje.

Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna.

»Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekt — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu.

Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti.

Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu.

Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni.

Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonenu njene zagonetke.[1]

Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drutima rečima, čovečanstvu uošpte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo.

Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka.

Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti.

Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima.

Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava.

On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta.

Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.