ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Srpski
Autor: Strani

odlično, omot kao na slikama

Bigz / Kultura 1975.



Kantova kritička filozofija ima tri oblika: kao kritika teorijskog uma, kao kritika praktičnog uma i kao kritika moći suđenja. Kritika teorijskog uma predstavlja Kantovu teoriju saznanja, kritika praktičnog njegovu etiku, a kritika moći suđenja estetiku...


Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike.

Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5]

U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8]

Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju.


Kant i psihologija
Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno.

Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos.

Kant i pedagogija
Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek:

Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi;
Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je;
Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje);
Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe).
Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....