ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1983
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Etika : geometrijskim redom izložena i u pet delova podeljena

prevod s latinskog i komentari Ksenija Atanasijević ; predgovor Radmila Šajković

BIGZ 1983 LXXIX 479 strana

odlična očuvanost

zpk

Benedikt de Spinoza (Ethica, ordine geometrico demonstrata, 1677) jedno je od najvažnijih dela racionalističke filozofije. Spinoza pokušava da filozofiju, naročito etiku, izloži gotovo kao geometriju: počinje definicijama i aksiomama, zatim izvodi propozicije, dokaze i zaključke.

Osnovno pitanje dela jeste: kako čovek može da razume sebe i prirodu i da, zahvaljujući tom razumevanju, dostigne slobodu i blaženstvo?

Struktura dela

Etika je podeljena na pet delova:

O Bogu

O prirodi i poreklu duše

O poreklu i prirodi afekata

O ljudskom ropstvu ili o snazi afekata

O moći razuma ili o ljudskoj slobodi

Ovih pet delova treba posmatrati kao jedan argument: od Boga/prirode, preko čoveka i njegovih osećanja, do slobode.

1. O Bogu

Spinoza odbacuje tradicionalnu predstavu o Bogu kao ličnosti koja postoji izvan sveta i povremeno interveniše u njemu.

Njegova čuvena formula je:

„Bog, odnosno Priroda“ – Deus sive Natura.

Bog i priroda nisu dve odvojene stvari. Postoji jedna beskonačna supstancija, a Spinoza je naziva Bogom ili Prirodom.

Sve što postoji jeste deo te jedinstvene stvarnosti.

Supstancija

Supstancija je ono što postoji samo po sebi i što se shvata samo pomoću sebe.

Postoji samo jedna supstancija, a to je Bog/Priroda.

Pojedinačne stvari nisu nezavisne supstancije, već modusi — načini na koje se jedna beskonačna supstancija ispoljava.

Spinoza razlikuje:

supstanciju – Bog/Priroda;

atribute – načine na koje razum shvata suštinu supstancije;

moduse – pojedinačne stvari i pojave.

Čovek, na primer, nije nešto potpuno nezavisno od prirode. On je modus prirode.

2. Bog, priroda i determinizam

Iz Spinozinog shvatanja Boga proizlazi veoma važna ideja:

Sve što se događa ima svoj uzrok.

Ništa se ne događa potpuno slučajno ili bez razloga.

Zbog toga je Spinoza determinista.

Čovek često misli da je slobodan zato što je svestan svojih želja, ali nije svestan svih uzroka koji su doveli do tih želja.

Na primer, čovek može misliti:

„Ja želim ovo zato što sam slobodno odlučio.“

Ali Spinoza bi pitao: Zašto baš to želiš? Koji su uzroci proizveli tu želju?

3. O prirodi i poreklu duše

Spinoza čoveka ne posmatra kao spoj dve potpuno odvojene supstance — tela i duše.

Telo i um nisu dve nezavisne stvari.

Oni predstavljaju dva različita načina posmatranja iste stvarnosti.

Zato Spinoza govori o paralelizmu uma i tela:

red događaja u telu;

red ideja u umu.

To nisu dva sveta koja međusobno mehanički deluju jedan na drugi, već dva izraza iste stvarnosti.

4. Afekti

Treći deo Etike bavi se afektima (affectus), odnosno ljudskim emocijama i stanjima.

Spinoza pokušava da ih proučava gotovo naučno, bez moralističkog osuđivanja.

Čovek nije izvan prirode. Njegove emocije imaju uzroke i mogu se razumeti.

Tri posebno važna pojma su:

želja;

radost;

tuga.

Spinoza smatra da je osnovna težnja svakog bića konatus (conatus) — nastojanje da istraje u svom postojanju.

Za čoveka je konatus povezan sa željom.

Konatus

Konatus = težnja da se očuva i razvije sopstveno postojanje.

Zato je želja kod Spinoze veoma osnovna karakteristika čoveka.

5. Dobro i zlo

Spinoza ne smatra da su dobro i zlo apsolutne osobine stvari nezavisne od čoveka.

Nešto nazivamo dobrim zato što doprinosi našoj sposobnosti da postojimo i delujemo.

Nešto nazivamo lošim kada tu sposobnost smanjuje.

Zato:

dobro → povećanje naše moći delanja

loše → smanjenje naše moći delanja

Ovde dolazimo do veoma važnog pojma moći delanja (potentia agendi).

6. Ljudsko ropstvo

Četvrti deo govori o ljudskom ropstvu.

To nije prvenstveno fizičko ropstvo. Spinoza govori o situaciji u kojoj je čovek zarobljen sopstvenim afektima.

Kada čovek ne razume uzroke svojih emocija, njima može biti upravljan.

Na primer:

mržnja → impulsivno ponašanje → nova mržnja → još veća zavisnost od afekta.

Čovek tada veruje da je slobodan, ali zapravo reaguje na spoljašnje i unutrašnje uzroke koje ne razume.

7. Razum i sloboda

Za Spinozu sloboda nije odsustvo uzročnosti.

Pošto je sve određeno uzrocima, čovek ne može biti slobodan u smislu potpune nezavisnosti od prirode.

Prava sloboda znači:

razumeti nužnost.

Što bolje razumemo uzroke svojih emocija, postupaka i događaja, to manje njima slepo upravljamo.

Zato:

neznanje → pasivnost → ropstvo

razumevanje → aktivnost → sloboda

Slobodan čovek je onaj koji sve više deluje na osnovu razuma, a sve manje kao pasivna posledica spoljašnjih uticaja.

8. Treća vrsta saznanja

Spinoza razlikuje tri nivoa saznanja:

1. Mašta ili mnjenje

Najniži nivo. Čovek se oslanja na čulne utiske, iskustvo i često nepouzdane predstave.

2. Razum

Čovek razume opšte odnose i nužne veze među stvarima.

3. Intuitivno znanje

Najviši oblik saznanja. Čovek neposredno razume pojedinačnu stvar kroz njenu povezanost sa celinom stvarnosti.

Ovo najviše saznanje povezano je sa najvišim oblikom slobode i blaženstva.

9. Blaženstvo i intelektualna ljubav prema Bogu

Peti deo Etike završava se pojmom intelektualne ljubavi prema Bogu (amor Dei intellectualis).

Kada čovek razumom shvati sebe kao deo beskonačne prirode, smanjuje se njegova zavisnost od prolaznih strasti i raste njegova sposobnost da deluje racionalno.

Tada nastaje blaženstvo.

Važna je Spinozina misao da:

blaženstvo nije nagrada za vrlinu; samo blaženstvo jeste vrlina.

Drugim rečima, čovek ne postaje blažen zato što će posle moralnog života dobiti nagradu. Razumevanje i racionalan život sami predstavljaju ostvarenje ljudske prirode.

Najvažnija ideja cele Etike

Cela knjiga može se prikazati kao lanac:

Bog/Priroda
↓
sve je povezano nužnim uzrocima
↓
čovek je deo prirode
↓
emocije imaju svoje uzroke
↓
neznanje o uzrocima stvara ropstvo
↓
razumevanje uzroka povećava moć delanja
↓
razum donosi slobodu
↓
najviše znanje vodi blaženstvu
↓
intelektualna ljubav prema Bogu/Prirodi

Ključne reči

Benedikt de Spinoza

Etika

Bog

Priroda

Deus sive Natura

supstancija

atribut

modus

determinizam

nužnost

priroda

um

telo

paralelizam

afekti

želja

radost

tuga

konatus

moć delanja

dobro

zlo

ljudsko ropstvo

sloboda

razum

saznanje

intuicija

blaženstvo

intelektualna ljubav prema Bogu