Godina izdanja: 1990
ISBN: 86-13-00512-8
Jezik: Srpski
Autor: Strani

BIGZ 1990 184 strane

očuvanost 5-, potpis

zpk

predgovor Vuko Pavićević

Kritika praktičkog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788) jedno je od najvažnijih dela Imanuela Kanta o moralu, slobodi i ljudskom delanju. U njemu Kant istražuje kako je moguće da čovek bude moralno odgovoran i na čemu se zasniva moralni zakon.

Kant razlikuje teorijski um, koji se bavi onim što možemo saznati, od praktičkog uma, koji određuje kako treba da postupamo. Dok se teorijski um pita šta jeste, praktički um se pita šta treba da činimo.

Osnovna Kantova ideja jeste da moral ne treba da zavisi od naših želja, interesa, koristi ili posledica postupka. Pravi moralni postupak proizlazi iz dužnosti i poštovanja moralnog zakona.

Čovek je, prema Kantu, sposoban da sam sebi postavi moralni zakon. To je povezano sa pojmom autonomije. Biti slobodan ne znači jednostavno raditi ono što želimo, već biti sposoban da postupamo prema racionalnom moralnom zakonu koji sami sebi priznajemo.
Kategorički imperativ

Centralni pojam Kantove etike jeste kategorički imperativ.

Kategorički imperativ nalaže postupanje koje važi bezuslovno. Za razliku od hipotetičkog imperativa:

„Ako želiš X, uradi Y.“

kategorički imperativ kaže, u suštini:

Postupaj samo prema onoj maksimi za koju možeš želeti da postane opšti zakon.

To znači da pre nego što nešto uradimo treba da pitamo:

„Da li bih mogao da želim da svi ljudi u istoj situaciji postupaju na ovaj način?“

Ako bi takvo pravilo bilo protivrečno ili nemoguće kada bi postalo opšti zakon, postupak nije moralan.

Dužnost i moralna vrednost

Kant pravi važnu razliku izmeđuac koji je pošten samo zato što želi da zadrži mušterije ponaša se u skladu sa dužnošću. Ali nema smisla govoriti o moralnoj odgovornosti. Moralni zakon nam, prema Kantu, neposredno pokazujeavljaju samo želje, strasti ili spoljašnje naredbe. Autonomija postoji kada racional sreće, ali moralnost ne sme zavisiti od toga da li će nam postupanje postojanje Boga dokaže na isti način kao neku naučnu činjenicu. U:

postupanja u skladu sa dužnošću – činimo ono što je ispravno, ali možda iz sopstvenog interesa;

postupanja iz dužnosti – činimo ono što je moralno ispravno zato što prepoznajemo da smo dužni tako da postupimo.

Za Kanta se prava moralna vrednost nalazi u postupanju iz dužnosti.

Na primer, trgovac koji je pošten samo zato što želi da zadrži mušterije ponaša se u skladu sa dužnošću. Ali osoba koja je poštena zato što smatra da je poštenje moralna obaveza postupa iz dužnosti.

Sloboda

Sloboda je jedan od temelja Kantove moralne filozofije.

Ako čovek nije slobodan, onda nema smisla govoriti o moralnoj odgovornosti. Moralni zakon nam, prema Kantu, neposredno pokazuje da sebe moramo shvatiti kao slobodna bića.

Kant zato povezuje:

moralni zakon → slobodu → autonomiju.

Čovek nije autonoman kada njime upravljaju samo želje, strasti ili spoljašnje naredbe. Autonomija postoji kada racionalno biće samo sebi daje moralni zakon.

Dobro i najviše dobro

Kant smatra da je dobra volja osnovni uslov moralnosti. Nije presudno da li je postupak doneo uspeh ili korist, već da li je učinjen iz moralno ispravne volje.

Praktički um takođe postavlja pojam najvišeg dobra, u kojem se povezuju vrlina i sreća. Moralni čovek treba da bude dostojan sreće, ali moralnost ne sme zavisiti od toga da li će nam postupanje po dužnosti doneti sreću.

Bog i besmrtnost

Kant ne pokušava da postojanje Boga dokaže na isti način kao neku naučnu činjenicu. U Kritici praktičkog uma Bog, besmrtnost duše i sloboda dobijaju posebno mesto u okviru praktičkog uma.

Kant ih povezuje sa zahtevom moralnog života i idejom najvišeg dobra. Čovek treba da postupa moralno čak i kada ne može da garantuje da će za svoj moralni život dobiti sreću.

Fenomen i noumen

U pozadini Kantove filozofije nalazi se razlika između:

fenomena – sveta kakav nam se pojavljuje kroz naše iskustvo;

noumena – stvari kakve jesu nezavisno od našeg iskustva, koje teorijskim umom ne možemo potpuno spoznati.

U moralnom području čovek sebe mora posmatrati i kao slobodno biće, iako je kao prirodno biće podložan uzročno-posledičnim zakonima.

Ključne ideje

Praktički um – um koji određuje principe delanja.

Moralni zakon – racionalni zakon koji određuje šta treba da činimo.

Kategorički imperativ – bezuslovna moralna zapovest.

Dužnost – postupanje zato što je nešto moralno obavezno.

Dobra volja – volja koja postupa iz moralnog zakona.

Autonomija – sposobnost racionalnog bića da samo sebi daje moralni zakon.

Sloboda – pretpostavka moralne odgovornosti.

Heteronomija – kada volju određuju spoljašnji ciljevi, želje ili interesi.

Maksima – subjektivno pravilo prema kojem osoba postupa.

Univerzalizacija – proveravanje da li maksima može važiti kao opšti zakon.

Najviše dobro – jedinstvo vrline i sreće.

Vrlina – moralna sposobnost da se postupa iz dužnosti.

Bog – postulat praktičkog uma povezan sa najvišim dobrom.

Besmrtnost – postulat povezan sa beskonačnim napredovanjem ka moralnom savršenstvu.

Fenomen – ono što nam se pojavljuje u iskustvu.

Noumen – ono što postoji nezavisno od načina na koji ga spoznajemo.

Kant u Kritici praktičkog uma objašnjava da se moral zasniva na praktičkom umu, a ne na interesu, zadovoljstvu ili posledicama. Čovek je slobodan i autonoman zato što može da deluje prema racionalnom moralnom zakonu. Osnovni princip tog morala jeste kategorički imperativ: postupaj samo prema onoj maksimi za koju možeš hteti da postane opšti zakon. Moralnost se zasniva na dužnosti i dobroj volji, a sloboda je neophodna pretpostavka moralnog delanja.