ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1990
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića 1990 127 strana

odlična očuvanost

Knjiga „Antička filozofija“ Žan-Pola Dimona daje pregled razvoja grčke filozofske misli od prvih mudraca i prirodnih filozofa do velikih sistema Platona i Aristotela, a zatim i helenističkih škola – epikurejaca, stoika i skeptika. Osnovna tema je postepeni prelazak od tradicionalnog mitskog objašnjenja sveta ka racionalnom istraživanju prirode, čoveka, znanja, morala i sreće.

Autor prikazuje filozofiju kao traganje za logosom, odnosno razumnim objašnjenjem stvarnosti. Kod Sokrata se težište pomera na čoveka i etiku, kod Platona na odnos između čulnog sveta i večnih ideja, a kod Aristotela na sistematsko proučavanje bića, prirode, znanja i ljudskog cilja. Helenističke škole zatim filozofiju sve više usmeravaju prema pitanju kako živeti dobro i spokojno.

1. Mudraci, fiziolozi i prvi filozofi

Najraniji grčki mislioci nastoje da prirodu objasne bez neposrednog oslanjanja na mitološke priče. Traže prapočelo – arhe, osnovni princip iz kojeg nastaje i prema kojem se uređuje svet.

Tales – voda kao prapočelo.
Anaksimandar – apeiron, neograničeno i neodređeno.
Anaksimen – vazduh kao osnovni princip.
Heraklit – promena, logos i jedinstvo suprotnosti.
Parmenid – biće, trajnost i nepouzdanost čulnog iskustva.
Pitagora i pitagorejci – broj, harmonija i uređenost kosmosa.
Demokrit i atomisti – atomi i praznina kao osnova stvarnosti.

Ovi mislioci postavljaju temelje filozofskom istraživanju prirode – fizici u izvornom antičkom smislu.

2. Sokrat i sofisti

Sa Sokratom filozofija dobija izrazito antropološku i etičku dimenziju. Umesto pitanja samo o tome od čega je svet sačinjen, postavljaju se pitanja:

Šta je dobro?
Šta je pravda?
Šta je vrlina?
Kako treba živeti?
Može li se vrlina naučiti?

Sokrat koristi razgovor, pitanja i kritičko ispitivanje kako bi sagovornika doveo do uvida u sopstveno neznanje.

Sofisti podučavaju retoriku, argumentaciju i veštine potrebne za javni život polisa. Kod njih se naročito razvijaju pitanja odnosa između prirode i zakona, istine i mišljenja, pojedinca i društva.

3. Platon: mnenje, ideje, dobro

Kod Platona središnje mesto zauzima razlika između mnenja (doxa) i pravog znanja (episteme).

Čulni svet je promenljiv i nesavršen, dok su ideje večne, nepromenljive i predstavljaju istinske obrasce stvarnosti.

Najviša među idejama jeste Ideja Dobra. Ona omogućava spoznaju i daje smisao celokupnom poretku stvarnosti.

Platon filozofiju povezuje sa:

razlikovanjem privida i istine;
usponom duše prema znanju;
dijalogom;
matematikom i razumom;
vaspitanjem;
pravednim uređenjem države.

Poznata alegorija pećine prikazuje čovekov prelazak od senki i privida prema svetlosti istine i saznanju Dobra.

4. Aristotel: supstancija, nauka, sreća

Aristotel kritički preispituje Platonovo učenje o idejama. Za njega stvarnost prvenstveno treba istraživati u konkretnim bićima i njihovim svojstvima.

Centralni pojam njegove metafizike jeste supstancija (ousia) – ono što postoji kao određeno biće.

Aristotel razvija sistem nauka i razlikuje:

teorijske nauke – metafizika, fizika, matematika;
praktične nauke – etika i politika;
poietičke nauke – stvaranje i proizvodnja.

Njegovo shvatanje nauke počiva na istraživanju uzroka, principa i odnosa među stvarima.

U etici je najviši ljudski cilj eudaimonija, odnosno sreća i ispunjen život. Ona se ostvaruje životom u skladu sa vrlinom, razumom i pravilnom merom.

5. Epikurejci

Epikurejstvo filozofiju posmatra kao način oslobađanja čoveka od straha i nepotrebne patnje.

Epikur smatra da srećan život počiva na:

zadovoljstvu shvaćenom prvenstveno kao odsustvo patnje;
duševnom miru;
prijateljstvu;
umerenim potrebama;
oslobađanju od straha od bogova;
prihvatanju smrtnosti.

Ideal je ataraksija – spokojstvo i oslobođenost od uznemirenosti.

6. Stoici

Stoicizam uči da čovek treba da živi u skladu sa prirodom i razumom (logosom).

Stoici razlikuju ono što zavisi od nas od onoga što ne zavisi od nas. Čovek ne može uvek da kontroliše spoljašnje događaje, ali može da oblikuje svoj odnos prema njima.

Najvažnija vrednost je vrlina, dok bogatstvo, slava, zdravlje i druge spoljašnje okolnosti nisu same po sebi merilo dobrog života.

Ideal je apatija, odnosno oslobađanje od destruktivnih strasti i postizanje unutrašnje racionalne stabilnosti.

7. Skeptici

Skepticizam dovodi u pitanje mogućnost sigurnog i konačnog znanja.

Skeptik ispituje različite tvrdnje i ukazuje na teškoće njihovog dokazivanja. Umesto brzog prihvatanja određenog stava, preporučuje se uzdržavanje od suda – epohe.

Cilj nije samo teorijska sumnja, već i postizanje duševnog mira kroz oslobađanje od dogmatičnog vezivanja za sporne tvrdnje.

Strukturni razvoj antičke filozofije

Mudraci i fiziolozi → priroda i prapočelo → Sokrat i sofisti → čovek, znanje i vrlina → Platon → ideje i Dobro → Aristotel → biće, nauka i sreća → helenističke škole → način života, mir i sloboda od straha.

Ključne ideje

prelazak od mita ka logosu
racionalno istraživanje prirode
arhe – prapočelo
logos
biće i postajanje
Sokratovsko ispitivanje
sofistika i retorika
doxa i episteme
Platonove ideje
Ideja Dobra
Aristotelova supstancija
uzroci i nauka
vrlina
eudaimonija
epikurejstvo
ataraksija
stoicizam
logos i priroda
apatija
skepticizam
epohe
duševni mir

Suština dela

„Antička filozofija“ prikazuje razvoj grčke misli kao postepeno pomeranje pitanja: od „Od čega je svet sastavljen?“, preko „Šta možemo da znamo?“, do pitanja „Kako čovek treba da živi?“. Od prvih fiziologa do Sokrata, Platona i Aristotela filozofija oblikuje svoje glavne probleme, dok epikurejci, stoici i skeptici posebno razvijaju filozofiju kao veštinu življenja i traganja za duševnim mirom.