ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2002
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Mrlješ 2002 522 strane

odlična očuvanost

zpk

Tema: Mišel de Montenj, njegovo mišljenje, pisanje, samoposmatranje i stalno kretanje između suprotnih stavova.

Knjiga Žana Starobinskog nije klasična biografija Montenja. Ona pokušava da pokaže kako se Montenjeva misao stalno pokreće, menja, vraća sebi, protivreči sebi i kroz to kretanje proizvodi novu vrstu subjektivnosti. Sam naslov — „Montenj u pokretu“ — označava osnovnu interpretativnu ideju knjige.

1. Rezime

Mišel de Montenj je za Starobinskog mislilac koji se ne može razumeti preko jednog konačnog sistema.

Montenj ne gradi zatvorenu filozofiju sa jasnim početkom i krajem. Naprotiv, njegovo mišljenje se razvija kroz iskustvo, sumnju, posmatranje sebe, promenu mišljenja i suočavanje sa sopstvenim protivrečnostima.

Starobinski posebno naglašava reč „pokret“.

Montenj se kreće:

između sebe i drugih;

između prošlosti i sadašnjosti;

između tela i duha;

između delanja i povlačenja;

između sigurnosti i sumnje;

između običaja i individualnosti;

između želje za samospoznajom i svesti da je potpuno samopoznavanje nemoguće.

Zato su Eseji istovremeno knjiga o svetu i knjiga o čoveku koji pokušava da razume sebe dok piše.

Montenj ne posmatra sebe kao završen objekat.

On sebe otkriva kroz samo pisanje.

To je jedna od najvažnijih Starobinskijevih ideja.

2. Šta znači „Montenj u pokretu“?

Naslov se može razumeti na nekoliko nivoa.

Montenj kao čovek u pokretu

Montenj putuje, susreće ljude, posmatra različite običaje i suočava se sa različitim načinima života.

Montenj kao mislilac u pokretu

Njegovo mišljenje se ne zaustavlja na jednoj dogmi.

On može da iznese jedan stav, zatim da ga dovede u pitanje i kasnije promeni perspektivu.

Montenj kao tekst u pokretu

Eseji nisu završena knjiga u klasičnom smislu.

Montenj ih dopunjuje, menja i proširuje.

Tekst raste zajedno sa autorom.

Montenj kao subjekt u pokretu

Čovek koji piše o sebi otkriva da se njegovo „ja“ stalno menja.

Zato:

„Ja“ nije čvrsta supstanca, već proces.

3. Detaljniji pregled po glavnim tematskim celinama

Starobinski knjigu ne organizuje kao jednostavnu hronologiju Montenjevog života, već prati određene tematske i interpretativne probleme.

I. Pisanje kao kretanje

Jedna od početnih ideja jeste da Montenjevo pisanje nije samo beleženje već formiranih misli.

Pisanje proizvodi mišljenje.

Montenj piše da bi otkrio šta misli.

Zbog toga su Eseji otvoreni, promenljivi i puni digresija.

Misao ne ide uvek pravolinijski:

iskustvo → razmišljanje → sumnja → nova perspektiva → novo iskustvo.

Esej postaje prostor eksperimenta.

4. „Ja“ kao predmet istraživanja

Montenj je jedan od velikih mislilaca evropske tradicije koji sopstveno „ja“ postavlja u središte književnog i filozofskog istraživanja.

Ali Starobinski upozorava da Montenjevo „ja“ nije isto što i moderna ideja psihološkog ega.

Montenj ne kaže:

„Evo ko sam ja jednom zauvek.“

Naprotiv, on pokazuje koliko se čovek menja.

Čovek može biti:

hrabar u jednoj situaciji;

uplašen u drugoj;

racionalan danas;

nerazuman sutra;

siguran u jedan stav;

nesiguran u drugi.

Zato je samoposmatranje istovremeno otkrivanje i gubljenje sigurnosti o sebi.

5. Iskustvo protiv sistema

Montenj ne želi da iskustvo nasilno podredi velikom filozofskom sistemu.

Umesto:

pravilo → stvarnost

češće ide:

stvarnost → iskustvo → razmišljanje → pitanje.

Zbog toga su svakodnevne stvari kod njega filozofski značajne:

bolest;

hrana;

san;

seks;

prijateljstvo;

putovanje;

smrt;

telo;

navike;

razgovori;

običaji drugih naroda.

Filozofija se vraća životu.

6. Skepticizam

Jedan od ključnih elemenata Montenjeve misli jeste skepticizam.

Najpoznatija formula koja se povezuje sa njegovim skepticizmom jeste:

„Šta znam?“

Ali Starobinski ne predstavlja skepticizam kao puko poricanje mogućnosti znanja.

Montenjeva sumnja ima oslobađajuću funkciju.

Ako nismo potpuno sigurni da je naš pogled na svet jedini moguć, možemo:

bolje slušati druge;

preispitati sopstvene predrasude;

prihvatiti različite običaje;

biti oprezniji prema dogmama;

bolje razumeti sopstvene slabosti.

Sumnja tako postaje pokret mišljenja, a ne njegov kraj.

7. Montenj i Drugi

Jedna od važnih tema Starobinskog jeste odnos između sopstva i drugog.

Montenj proučava strane običaje, različite narode i kulture.

To mu omogućava da sopstvenu kulturu pogleda spolja.

Ono što nama izgleda „prirodno“ može biti samo navika.

Time se otvara velika tema:

običaj ↔ priroda

Montenj pokazuje da ljudi često svoje lokalne običaje smatraju univerzalnim istinama.

Posmatranje Drugog zato postaje način kritike sopstvene kulture.

8. Putovanje

Putovanje ima i simboličko značenje.

Čovek koji putuje menja perspektivu.

On napušta poznati svet i susreće drugačije običaje.

Putovanje zato proizvodi:

udaljavanje → poređenje → relativizaciju → samospoznaju.

Da bismo bolje videli sebe, ponekad moramo da izađemo iz sopstvenog sveta.

9. Telo i duh

Montenj odbija jednostavnu podelu čoveka na:

uzvišeni duh ↔ inferiorno telo.

Telo je sastavni deo čovekovog iskustva.

Bolest, seksualnost, starenje, glad, umor i zadovoljstvo nisu nevažni detalji.

Oni pokazuju da čovek nije čisti razum.

Zato je Montenjeva filozofija izrazito utelesnjena.

Čovek misli kao biće koje ima telo.

10. Smrt

Smrt je jedna od centralnih tema Montenjevih Eseja.

Ali cilj nije samo da čovek nauči da se smrti „ne plaši“.

Mnogo je važnije pitanje:

Kako odnos prema smrti menja način života?

Ako je čovek svestan sopstvene smrtnosti, svakodnevni život postaje vredniji.

Kod Montenja postoji stalno pomeranje između:

prihvatanja smrti ↔ vezanosti za život.

On ne rešava ovu suprotnost jednom konačnom formulom.

On je istražuje.

11. Prijateljstvo i odnos prema drugome

Prijateljstvo, naročito Montenjevo prijateljstvo sa Etjenom de la Boesijem, važno je za razumevanje njegovog „ja“.

Paradoks je da se sopstvo ne izgrađuje samo kroz izolaciju.

Čovek sebe upoznaje u odnosu sa drugim čovekom.

Prijatelj tako postaje ogledalo kroz koje možemo da vidimo sopstveno postojanje.

12. Delanje i povlačenje

Montenj se nalazi između dva pola:

javni život ↔ povlačenje

On se povlači u svoj zamak i biblioteku, ali povlačenje ne znači potpuno bekstvo od sveta.

Naprotiv, povlačenje omogućava:

udaljavanje od sveta → posmatranje sveta → bolje razumevanje sveta.

To je još jedan oblik kretanja.

13. Esej kao forma

Za Starobinskog je veoma važna sama forma eseja.

Esej nije sistematski traktat.

On je:

pokušaj;

ogled;

eksperiment;

kretanje;

ispitivanje;

privremeni zaključak.

Francuska reč essai znači pokušaj.

Zato forma odgovara Montenjevoj filozofiji.

On ne tvrdi:

„Ovo je konačna istina.“

Pre govori:

„Pokušavam da vidim šta se ovde može misliti.“

14. Montenj i promena

Jedna od najdubljih Starobinskijevih tema jeste promena.

Čovek nije isti u različitim trenucima.

Ni tekst nije isti nakon novih iskustava.

Ni značenje nije potpuno nepomično.

Zato postoji veza:

čovek se menja → pisanje se menja → knjiga se menja → značenje se menja.

Montenj tako postaje mislilac postajanja, a ne samo bivstvovanja.

15. Najvažnije filozofske suprotnosti — u jednom redu

pokret ↔ nepokretnost — promena ↔ identitet — iskustvo ↔ sistem — sumnja ↔ dogma — „ja“ ↔ „drugi“ — unutrašnje ↔ spoljašnje — priroda ↔ običaj — telo ↔ duh — život ↔ smrt — delanje ↔ povlačenje — sloboda ↔ navika — pojedinačno ↔ univerzalno — znanje ↔ neznanje — sigurnost ↔ nesigurnost — prošlost ↔ sadašnjost — autonomija ↔ društvo — jedinstvo ↔ raznolikost.

16. Ključne reči

Montenj

Žan Starobinski

Eseji

renesansa

humanizam

skepticizam

samospoznaja

subjekt

„ja“

iskustvo

promena

pokret

identitet

postajanje

introspekcija

samoposmatranje

običaj

priroda

kultura

Drugi

različitost

relativizam

sloboda

navika

telo

duh

život

smrt

prijateljstvo

Etjen de la Boesi