ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Jezik: Francuski
Autor: Strani

La Presence Totale
Louis Lavelle

Totalno prisustvo
Luj Lavel

Mala knjiga koju ćete pročitati izražava čin poverenja u misao i u život. Pa ipak, u teškim vremenima, većinu ljudi pokreće samo filozofija koja opravdava njihove tuge o sadašnjosti, njihovu anksioznost zbog budućnosti, njihovu pobunu protiv sudbine koju su primorani da podnesu, a da nisu u stanju da je savladaju. Svest traži gorko zadovoljstvo u ovim nasilnim i bolnim stanjima gde je samopoštovanje sirovo i koja, samim šokom koji nanose telu i mašti, konačno nam daju iluziju da smo prodrli do samog korena stvarnosti. Samo naizgled težimo da se oslobodimo njih; radije bismo se plašili da nikada neće biti dovoljno oštri, poput šila čiji se pokret naglo zaustavlja.

Zato se svest baca u samoću,[8] kako bi se bolje osetila prepuštenom nesreći napuštanja; ona se prisiljava da se spusti u ovaj ponor bede gde je ništavilo okružuje, gde joj nijedan glas ne odgovara, gde sile prirode kao da ujedinjuju svoju ravnodušnost i surovost protiv nje. Postoji želja za nekom vrstom nemoći, očaja i prokletstva neodvojive od refleksije. Da bi se oslobodila toga, može se samo tražiti da se odrekne sebe, da sluša glas grupe, da postane sluga instinkta za dominacijom i da sarađuje u vremenskom zadatku koji, dozvoljavajući joj da prevaziđe samu sebe, čini da zaboravi brigu o svom večnom pozivu.

Da li je istina da svest nema drugog izbora osim između lucidne nesreće svog odvojenog postojanja i ove slepe abdikacije kojom pozajmljuje iz discipline delovanja podsticaj koji više ne nalazi u sebi? Želeli bismo da pokažemo da suština misli nije, kako se obično veruje, da nas odvoji od sveta, već da nas uspostavi u njemu; da umesto da nas povlači ka unutra, ona nam otkriva beskrajnost stvarnosti, čiji smo samo deo, ali koju [9] održava i ne zgnječi Celina u kojoj je pozvana da obitava. U misli i u Celini, isto biće je prisutno, ponekad u učestvujućem, a ponekad učestvujućem obliku; Ista svetlost nam ponekad otkriva svoje osvetljavajuće lice, a ponekad svoje osvetljeno lice; isti čin se ponekad vrši u nama, ponekad bez nas, i čini nas odgovornima i odgovornima u svakom trenutku za naše sopstveno postojanje, kao i za postojanje Celine.

Čini nam se da je ovo neka vrsta postulata zajedničkog većini umova: da se naš život odvija usred pojava i da nikada nećemo ništa saznati o samom Biću. Dakle, kako nam ovaj život ne bi izgledao neozbiljan? Čini nas posmatračima iluzornog sveta koji se stalno formira i rastvara pred našim očima, a iza kojeg sumnjamo na drugi svet, jedini koji je stvaran, ali sa kojim nemamo kontakt. Stoga je prirodno da svest, u zavisnosti od svoje dubine, treba ili da bude zadovoljna skepticizmom ili da dozvoli da je preplavi nevolja. Život ne može povratiti poverenje u sebe, ne može steći težinu, snagu i radost, osim ako nije sposoban da se smesti unutar apsoluta koji ga nikada neće izneveriti jer je u potpunosti prisutan u njemu, i unutar kojeg otvara perspektivu, trasira put, koji su obeležje i mera njegovih zasluga. Ne gubi ovu patnju postojanja, koja je neodvojiva od postojanja koje nam svaka naša akcija mora pružiti: ali ta patnja ne izražava ništa više od vrhovne napetosti svoje nade.

Stoga verujemo da upravo u ontologiji, ili, još radikalnije, u iskustvu Bića, najstidljivija misao i najskromnija akcija nalaze svoje poreklo, svoju mogućnost i svoju vrednost. Ali dobro smo svesni svih prigovora na koje će ideja o primatu Bića, u odnosu na sve njegove moduse, neizbežno naići: jer, pre svega, Biće se skoro uvek smatra statičnim, potpunim i završenim, kao čisti objekat koji ja možda može posmatrati, ali ne i modifikovati ili kršiti. Međutim, ako nas zakon učešća, naprotiv, obavezuje da se ubacimo u Biće kroz operaciju koja je uvek ograničena [11] i nesavršena, koja rađa, u obliku stvarnog ili mogućeg objekta, upravo ono što mu odgovara, ali ono što je prevazilazi jeste da se celokupno Biće može definisati samo kao čisti subjekt, univerzalno Ja, čin koji ne nalazi ni u sebi ni van sebe ograničenje stanja ni ograničenje objekta. Daleko od toga da je smrt svesti, to je njen nedeljivo transcendentan i imanentan život. Stoga, samo Bog bi ikada mogao reći: „Ja sam onaj koji jesam.“

I dalje će se postavljati pitanje sa kojim pravom se takav čin može počiniti.
odlično očuvana