ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Jezik: Francuski
Autor: Strani

le Developpement de la Pensee Dialectique
Zevedei Barbu
Teško je ne zapitati se šta bi se desilo da brojni mladi mislioci koje su iznedrili univerziteti u međuratnoj Rumuniji nisu završili svoje karijere iza gvozdene zavese uspostavljene krajem 1947. Mnogi su nestali sa rumunske kulturne scene, a čak i ako su se neki ponovo pojavili u godinama posle 1989, sporadično ili u znatno umanjenim verzijama, poput Aleksandrua Dragomira, većina je potpuno zaboravljena (na primer, mogao bi se pomenuti Petru P. Jonesku). „Zaboravljeni“ su nestali prvenstveno zato što im je komunistički režim zabranio svaku mogućnost da slobodno razmišljaju i izražavaju se. Oni koji nisu prihvatili kompromis i saradnju sa marksističko-lenjinističkom ideologijom nisu imali šanse u novom režimu; u najboljem slučaju, uspeli su da prežive „na marginama“ – i intelektualno i materijalno. U Transilvaniji, studenti Lucijana Blage ili D.D. Roške, Livijua Rusua i Nikolaea Mardžineanua – među njima Zevedei Barbu, Grigore Popa ili mlađi I.D. Sarbu, Radu Enesku ili Nikolae Balota – ako nisu potpuno nestali (kao u slučaju Grigorea Pope), bili su gurnuti ka manje kontroverznim književnim karijerama.
„Izdajnik domovine“
Međutim, Barbuov slučaj je poseban: nije nestao odmah nakon uspostavljanja „narodne demokratije“, sa vladom Petrua Groze, već tek kasnije, 1948. godine, kada je odlučio da se skloni na Zapad. Nakon veoma obećavajućeg debija na Univerzitetu u Klužu (preseljen u Sibiu nakon cesije severne Transilvanije 1940. godine) i nakon povratka u prvi plan – politički i intelektualno – između 1945. i 1947. godine, Zevedej Barbu je nestao sa javne scene, napustivši mesto kulturnog atašea u ambasadi u Londonu. Nakon što je napustio mesto „diplomate“ koji je predstavljao novu Narodnu Republiku, bivši student D.D. Roške (a kasnije i bliski saradnik Lucijana Blage, tokom ratnih godina) započeo je drugu akademsku i istraživačku karijeru u različitim oblastima društvenih nauka. Ova karijera je trajala više od trideset godina u Velikoj Britaniji, a završila se tek njegovom smrću 1993. godine u Brazilu. Naravno, u komunističkoj Rumuniji takvo dostignuće nije moglo biti odobreno: Zevedej Barbu je bio izdajnik svoje domovine. Međutim, možemo se zapitati: zašto ovaj gotovo „apsolutni“ zaborav posle 1989. godine? Zašto se čini tako teškim, čak i u ovoj stogodišnjici, organizovati simpozijum koji bi ga upoznao sa generacijom mladih istraživača, filozofa ili sociologa, psihologa ili istoričara, intelektualaca koji pripadaju generaciji koja nikada nije ni čula za njega?

Za ovaj veoma kratak i delimičan biografski prikaz, uzeću, sa manjim izmenama, nekoliko pasusa iz članka koji sam napisao pre sedam godina i objavio u klužskom časopisu Apostrof (br. 4 iz 2007): „Zevedej Barbu je rođen u Reciju, selu koje se danas nalazi u okrugu Alba. Godine 1914, kada je rođen, selo je, sa administrativne tačke gledišta, pripadalo Sibijuu. Reciju se u dokumentima pominje kao deo okruga Alba od 14. veka, teritorije koja je, pak, pripadala arhiđakoniatu Alba Julije. U spisku lokaliteta oko Sibijua gde su Sasi živeli od početka svoje kolonizacije u Transilvaniji, otkrio sam selo pod imenom Rač. Sam Barbu, u biografiji koja je ostala neobjavljena, piše: „Ime sela bi fonetski moglo da sugeriše hladno, hladno.“ Ali takvo tumačenje bi bilo netačno, s obzirom na to da je region oduvek bio naseljen Saksoncima... Ime sela moglo bi podjednako dobro biti nemačkog ili slovenskog, saksonskog ili latinskog porekla“. Poreklo autorovog imena je takođe pomalo čudno: novorođenče je ugledalo svetlost dana u drvenoj kući, „staroj kući“, koju je sagradio njegov deda, Andrej Barbu, u „gornjoj ulici“ sela, blizu crkve. Odmah nakon rođenja sina, Marku Barbu je uzeo stari kalendar i, pažljivo ga konsultujući, napisao je na poslednjoj stranici porodičnog kalendara: „Zevedej – rođen je 28. januara u 8.15 uveče“. „Od tada pa do danas, u sedamdeset osmoj godini“, priznaje filozof u svojoj autobiografiji, „nisam sreo nikoga ko nosi ovo ime. Da li je to bilo prokletstvo, da li mi je donelo sreću? Teško je reći; možda oboje…»`.

Do sada citat iz Apostrofa: Zadržao sam se na ovim biografskim detaljima kako bih čitaocu dao jasniju predstavu o poreklu Barbua Zevedeija. Oni koji su poznavali, u Klužu ili Sibijuu, mladog univerzitetskog studenta, elegantnog čoveka sa manirima „gradskog stanovnika“, svi oni koji su bili očarani, fizički ili intelektualno, gospodinom profesorom koji je sa podjednakom lakoćom osvojio srca dama i (kasnije) pažnju svojih anglosaksonskih univerzitetskih kolega, teško bi mogli da zamisle njegovo poreklo; fuzija postignuta u duši filozofa između „mioritskog“ elementa i prirodne sklonosti ka umetnosti i muzici obeležila ga je zauvek i oblikovala ga – prema njegovom sopstvenom priznanju – i kao čoveka i kao intelektualca. Insistiram na ovim biografskim detaljima i da bih naglasio ironiju posthumne sudbine Barbua Zevedeija: biti toliko transilvanac, a ipak toliko zaboravljen u mestu odakle si došao! Problem nije u tome što „niko nije prorok u svojoj zemlji“; verujem da je on bio prorok za svoju zemlja, ali da poruka, „proročanstvo“, još nije stigla na svoje odredište.
„Makrejsko iskustvo“
Barbu nije želeo izgnanstvo, jer ga ništa nije podstaklo da ode u daleka mesta. U Oraštiju (gde je završio osnovnu i srednju školu), u Klužu (na univerzitetu), a zatim u Sibijuu, tokom rata, prema sopstvenom priznanju, bio je srećan. Posle rata, verovao je da će se roditi novi svet; međutim, nije zamišljao da će biti oblikovan po liku i podobiju onih sa kojima je proveo dve godine, između 1942. i 1944. godine, u zatvoru Karansebeš. Barbu Zevedej je verovao u novi svet, na čijem će pragu biti ispisana posvećenost spiritu et dolori sacrum; Nakon što pređe ovaj prag i nakon mnogih uspona i padova, putnik će pronaći put do onoga što je mladi filozof 1942. godine nazvao „makreičkim iskustvom“: „Novi svet koji će se pojaviti moraće biti zasnovan na dubokom osećaju ljudske adhezije. Za sada smo naučili i pamtimo samo jednu stvar: između čoveka i čoveka postoji materija. Bliskost i solidarnost čoveka postiže se samo njenim prevazilaženjem. Za to se duh bori. Za sada, on prolazi kroz bol stvaranja“ („Spiritui et dolori sacrum“, članak objavljen nakon autorovog povratka sa fronta, usred rata). Kao filozof, mladi Barbu se osećao više privučenim Hegelom nego Kantom; niti su ga privlačili njegovi nemački savremenici, od Vajhingera do Klagesa i Špenglera, koje je Lucijan Blaga veoma cenio. Više je voleo Hajdegera od njih. Njegova politička vizija nije bila marksistička, ali je na nivou prakse bio odlučno levičarski orijentisan, što je ubrzo dovelo do direktnog i brutalnog sukoba, tokom ratnih godina, sa diktaturom koja je usledila nakon kraljevske. Zaista, 1942. godine, Barbu Zevedei je uhapšen i optužen za subverzivne aktivnosti protiv Antoneskuovog režima, suđen, osuđen i zatvoren na dve godine.

Nakon puštanja iz zatvora, u avgustu 1944. godine, nakon što je postao politički aktivan, nije krio svoje ideje; U predgovoru svoje prve filozofske knjige, „Razvoj dijalektičke misli“ (Pariz, Alfred Kostes Editeur, 1947), autor će primetiti da je „ova studija začeta u vreme i u zemlji (Rumuniji) gde je cirkulacija filozofske i naučne literature sa levice bila ne samo otežana, već čisto i jednostavno zabranjena“. Protivljenje Antoneskuovoj diktaturi je snažno naglašeno u predgovoru i ponavlja se kroz ovu knjigu posvećenu istoriji dijalektičkog materijalizma.

Ovde neću razmatrati ovaj autorov izbor, njegove implikacije i posledice; Mihaj Mači je to uradio veoma dobro prošle godine u jednom izdanju časopisa „Transilvanski pregled“. Ono što je za nas danas veoma važno jeste da razumemo šta je dovelo mladog rumunskog filozofa do toga da radikalno promeni svoju početnu političku viziju u određenom trenutku; a možda je još zanimljivije pitati se kako su se te početne ideje mešale u kasniju intelektualnu evoluciju autora. Problem je tim zanimljiviji jer se sličan fenomen, ali u suprotnom smeru, može pratiti u rumunskom intelektualnom svetu i u slučaju drugih mladih autora iz međuratnog perioda: Cioran je verovatno najilustrativniji primer u tom smislu (a u drugim evropskim zemljama slične putanje se mogu identifikovati, u oba smera, posle Drugog svetskog rata). Pošto je evolucija Zevedeja Barbua posle 1944. godine danas praktično nepoznata u Rumuniji, u nastavku ću se fokusirati samo na njegove aktivnosti tokom njegovog „tranzicionog“ perioda, otprilike deset godina između njegovog puštanja iz zatvora i početka njegove nove akademske karijere u Engleskoj, u prvoj polovini 1950-ih.

Posle rata, mnogi od onih sa kojima je mladi filozof (kada je pušten na slobodu, imao je samo trideset godina) bio zatvoren postali su važni ljudi u novom režimu koji je trebalo da se uspostavi u zemlji. Dr Petru Groza, koga je Barbu upoznao tokom ratnih godina (naravno, ne u zatvoru, nije bio komunista, novi režim bi ga koristio samo u ulozi premijera, kao lako manipulisanu marionetu), pozvao ga je odmah nakon postavljanja za premijera, 6. marta 1945. godine, da zauzme mesto državnog podsekretara u novostvorenom Ministarstvu nacionalnosti. Njegova misija na ovoj poziciji bila je da doprinese izradi ustavnog zakona za sve „koegzistencije nacionalnosti“ posleratne Rumunije. Tokom šest meseci koliko je bio uključen u ovaj projekat, Barbu je upoznao Lukrecijua Petraškanua, „retkog avisa, jedinog intelektualca u Politbirou PKR“, kako bi ga sam okarakterisao na svojim autobiografskim stranicama. Mladi univerzitetski student na putu ka političkoj karijeri (put kojim su u prošlosti, u Rumuniji, išli mnogi intelektualci, od Titua Majoreskua do Mihaja Ralee) brzo će napredovati, a 1946. godine će čak biti uključen u jednu delegaciju.
Izlazak iz lavirinta
Zaključno, želeo bih da naglasim još jedan aspekt Barbuove misli, veoma važan danas: u svim svojim analizama društvenih, političkih i kulturnih fenomena, Zevedej Barbu je izuzetno osetljiv na njihovu složenu prirodu. Zanimljivo je primetiti da je ova osetljivost pratila uzlaznu putanju u procesu njegovog izlaska iz lavirinta koji je i sam smatrao „zamkom dogmatskih sanjarenja“. Psihološka tumačenja predložena u dva dela, „Demokratija i diktatura“ i „Problemi istorijske psihologije“, nisu jednodimenzionalna, redukcionistička; autor rano u svojoj novoj karijeri engleskog sociologa shvata da „jedan osnovni aspekt moderne svesti, a što je još važnije, modernog ja, sastoji se u njegovim gigantskim i kaleidoskopskim dimenzijama“ („jedan suštinski aspekt savremene svesti, a što je još važnije, moderne individualnosti jeste preveliki i kaleidoskopski“). Ali on ide dalje, suptilno primećujući da je „pretpostavka jedno, a objašnjavanje drugo“; u drugom pomenutom tomu, posvećenom psihologiji istorije, Barbu će, u potrazi za objašnjenjem, produbiti istraživanje složene prirode društveno-političkih struktura. Nastavljajući ideju Marka Bloka, koji je primetio da se ekonomske frustracije lako mogu pretvoriti u verske jeresi, pokazaće da takav „jednodimenzionalni“ argument ne može biti validan u složenom sistemu kao što je sistem društveno-političkih odnosa u ljudskom društvu. Barbu se slaže da se „emocionalni stavovi formirani u određenoj oblasti društvenog života mogu pomeriti u drugim oblastima“, ali precizira da „pravac pomeranja u velikoj meri zavisi od strukture kulturnog polja kao celine“ („afektivni stavovi specifični za dato polje mogu se naći u drugom, ali oblici u kojima će se manifestovati u novom kontekstu zavisiće od struktura kulturnog polja posmatranog u njegovoj totalitetu“ – Problemi istorijske psihologije, [sm. s.].

Drugim rečima, baš kao u determinističkim dinamičkim sistemima koje „tvrde“ nauke posmatraju i proučavaju u prirodi, tako i u ljudskim društvima, interakcije između podsistema dovode do višestrukih, razdvojenih rešenja, do pojave novih svojstava: sistem koji proučava sociolog, istoričar, specijalista za političke nauke ili kulturne studije je složen. Posledica ovog nalaza je da predvidljivost, kako smo je shvatili u smislu pozitivističkog redukcionizma, postaje neprecizniji, fluidniji, „maglovitiji“ koncept. Rešenja postoje, ali koje će se ostvariti zavisi u suštini od konkretnih i specifičnih uslova sistem koji se razmatra. Čini se da je Barbu Zevedei imao intuiciju o složenom karakteru ljudskog društva, u vrlo preciznom smislu tog pojma, o sistemu kojim dominiraju neizvesnosti, sistemu u kojem određena vrsta „objektivne legitimnosti” postaje zastareli koncept: „svaki pokušaj da se objasni konkretan slučaj izmeštanja u polju emocionalnosti mora uzeti u obzir kao kulturnu sve glavne faktore takve strukture, tako determinisanu grupu. preovlađujući sistem verovanja i vrednosti, politička organizacija, dominantne ideologije, itd.” („orice tentativa hermeneutica in domini afectivitatii – observate in o collectiviti umana – trubie sa ia in considerare toti factorii socioculturali care establisec sisteml de valori, de credinte, organizaarea politica dominant si itd.).“ U budućem članku, pobliže ću ispitati rad Zevedei Barbua nakon izlaska iz lavirinta.
IZUZETNO REDAK
AKO NE I JEDINI PRIMERAK

odlično očuvana