ISBN: 151
Godina izdanja: 151
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice izbledele, unutra odlicna!

Esencija koja involvira egzistenciju, ili »suština koja nalaže postojanje«, sâm je sažet izraz one filosofske dovitljivosti najređe vrste, poznate kao »ontološki dokaz postojanja boga«, koja je proslavila Anselma Kenterberijskog i delo Proslogion. Jer, gotovo da je reč ovde o jednom dokazu a priori, ili »dokazu pre svakog dokaza«, koji počiva već u samoj odredbi vrhunaravnog bića, a ona je ovaj put, upravo: aliquid quo nihil maius cogitari possit (»ono od čega se ništa veće ne bi moglo da pojmi«), čime se on sam lišava potrebe da svoju pouzdanost duguje onoj (spoljašnjih) argumenata, kojima bi bio podržavan i tako redom. No, da dokaz taj, pak, ne »lebdi« i u nekom »praznom prostoru« sofistikacije, bez (ikakvih) čvrstih uporišta pod sobom, svedoči to da dokaznu snagu svoju crpe ovo rasuđivanje iz onog realističkog ishoda »borbe oko univerzalija«, u kojoj je, još od Porfirija (III v.), za opšte pojmove roda i vrste, traženo istinsko realno postojanje, na način stvarnih bića.



Sadržaj:
PROSLOGION
Predgovor
GAUNILOVA KNJIGA O LAIČKOM MIŠLJENJU
KNJIGA U ODBRANU OD GAUNILA
Pogovor (Milan Tasić)



Anselmo Kenterberijski (engl. Anselm of Canterbury; 1033 — 21. april 1109) je bio italijanski srednjovekovni filozof, teolog i nadbiskup od Kenterberija od 1093. do 1109. godine.[1]

Smatra se osnivačem sholastike, a čuven je i po ontološkom argumentu o postojanju Boga. Otvoreno se suprostavljao krstaškim ratovima.

Detinjstvo i mladost
Rođen je u Aosti u kraljevini Burgundiji. Sada je to glavni grad Doline Aosta u severnoj Italiji. Potiče iz bogate plemićke porodice. Otac mu je rođen u Lombardiji i po svoj prilici bio je grube i nasilne prirode. Majka mu je dala religiozno obrazovanje. U petnaestoj godini poželeo je da ode u manastir, ali otac mu nije dopuštao. Razočaran, oboleo je psihosomatski, a kada se oporavio jedno vreme napustio je školu i predao se lagodnom životu. Tada mu umire majka, a pošto očevu grubost nije mogao više da podnosi, napustio je kuću 1059, prešao je Alpe i tumarao Burgundijom i Francuskom.[2] Do Normandije je došao jer ga je privlačila slava Lanfranka, priora benediktinske opatije u Beku. Pošto je neko vreme proveo u Avranšu 27. godini odlazi u manastir.

Godine u opatiji u Beku
Tri godine kasnije kada je Lanfrank postao opat u Kanu, Anselmo je postao prior u Beku. Prior je bio 15 godina, sve do 1078., kada je umro osnivač i prvi opat Baka Herluin. Anselmo je tada postao opat. Pod njegovim vodstvom Bek je postao centar izučavanja. Tokom tih mirnih godina Anselmo je napisao svoje prvo filozofsko delo Monologion i Proslogion. Posle toga sledili su Dijalozi o istini, Slobodna volja i Pad đavola.

U međuvremenu manastir je postao i bogatiji i čuveniji. Nakon Normanskog osvajanja Engleske manastir je dobio veliko imanje u Engleskoj. Dužnost Anselma je bila da posećuje povremeno to imanje. Lanfrank je postao nadbiskup od Kenterberija. Posle Lafrankove smrti kralj Vilijam II je preuzeo imovinu crkve i nije vršio nova imenovanja. Oklevao je da postavi novog nadbiskupa, jer je sa prethodnim imao problema. Tek je 1093. imenovao novog nadbiskupa od Kenterberija Anselma.

Nadbiskup od Kenterberija
Kao uslov da zadrži dužnost Anselmo je zahtevao da kralj vrati sva oduzeta crkvena imanja i da prizna papu Urbana II, koji je tada bio u sukobu sa antipapom Klementom III. Kralj je samo delomično pristao da vrati imanja. Anselmo je smatrao da mora od pape dobiti pal da bi mogao valjano osveštati grad. Kralj to nije odobravao, pa je Anselmo sazvao veliki skup sveštenika. Oni su smatrali da mora poslušati kralja. Engleski sveštenici su finansijski zavisili od kralja, pa su bili na njegovoj strani. Kralj Vilijam II je u međuvremenu uspeo da se pomiri sa papom.

Nakon godinu dana ponovo su izbile nove nevolje sa kraljem. Anselmo je tražio kraljevo odobrenje da ide u Rim da se savetuje. Kralj mu je to jedva dozvolio, pa je Anselmo oktobra 1097. krenuo za Rim. Vilijam II je odmah preuzeo crkvene prihode.[3]

Na velikom koncilu u Bariju Anselmo je branio doktrinu o Svetom duhu, po čemu se Katolička crkva razlikovala od Pravoslavne. Kada se Anselmo pokušao vratiti u Englesku, kralj mu nije dozvoljavao.