Godina izdanja: 1981
ISBN: 242
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Nikolaj Berđajev
Prevod: Mirko Đorđević
Izdavač: Književne novine, Beograd
Godina: 1981
Obim: 258 str.

Dve, tri stranice u knjizi labave, ali su sve na broju. Ostatak knjige je u redu.

Sadržaj knjige je prikazan na fotografiji, kao i u opisu.

„Duh Dostojevskog“ (u originalu Миросозерцание Достоевского) je kapitalna filozofsko-književna studija ruskog religioznog filozofa Nikolaja Berđajeva, posvećena dubljem razumevanju duhovnog i ontološkog sveta Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Knjiga ne predstavlja klasičnu književnu kritiku ili biografiju, već pokušava da prodre u samu metafiziku i religijsku antropologiju velikog pisca.

Berđajev kroz nekoliko ključnih poglavlja analizira svet Dostojevskog, fokusirajući se na sledeće teme:
- Čovek (Antropologija): Za Berđajeva, Dostojevski je pre svega antropocentričan pisac. Čovek je centar njegovog univerzuma, a njegova unutrašnja dinamika je ključ za razumevanje svih kosmičkih pitanja.
- Sloboda: Ovo je centralna tema Berđajevljeve filozofije uopšte, a u Dostojevskom on vidi `genija ljudske slobode`.
- Zlo: Proučavajući likove poput Raskoljnikova, Stavrogina i Ivana Karamazova, Berđajev objašnjava kako Dostojevski posmatra zlo kao unutrašnji put čoveka koji je zloupotrebio slobodu, a ne samo kao spoljašnje kršenje zakona.
- Ljubav: Analizira se razlika između čulne, razorne ljubavi i hrišćanske, iskupljujuće ljubavi kod likova Dostojevskog.
- Legenda o Velikom Inkvizitoru: Berđajev ovo poglavlje iz Braće Karamazovih smatra vrhuncem stvaralaštva Dostojevskog.
- Rusija i Revolucija: Razmatra se proročki dar Dostojevskog koji je u romanu Zli dusi predvideo dolazak i destruktivnu prirodu nihilizma i totalitarnih ideologija 20. veka.

Berđajev u predgovoru ističe da je Dostojevski izvršio presudan uticaj na njegov duhovni život i da je još kao dečak primio „klicu“ koja mu je potresla dušu više od bilo kog drugog mislioca. Knjiga je nezaobilazno štivo za sve koji žele da razumeju rusku religioznu misao, egzistencijalizam i dublji, duhovni sloj skriven iza fabula velikih romana.



Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (1874–1948) bio je jedan od najvećih i najuticajnijih ruskih religioznih filozofa 20. veka. Njegova misao se najčešće definiše kao hrišćanski egzistencijalizam i personalizam, a u centru njegovog interesovanja uvek su se nalazili čovek, njegova stvaralačka sloboda i duh.

Rođen je u Kijevu u plemićkoj porodici vojničke tradicije. U mladosti je bio privučen marksizmu, zbog čega je bio hapšen i proteran na sever Rusije. Međutim, brzo se razočarao u materijalistički materijalizam i okrenuo se religijskoj filozofiji. Nakon Oktobarske revolucije, Berđajev se javno suprotstavljao boljševičkom režimu i komunističkoj ideologiji jer je u njoj video gušenje ljudske slobode. Zbog toga ga je sovjetska vlast 1922. godine proterala iz zemlje na čuvenom „Brodu filozofa“, zajedno sa desetinama vrhunskih ruskih intelektualaca. Prvo je živeo u Berlinu, gde je osnovao Akademiju religiozne filozofije, a zatim se preselio u Pariz (Klamar), gde je ostao do smrti 1948. godine. U Francuskoj je stekao svetsku slavu i bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost čak sedam puta.

Za Berđajeva, sloboda je starija od sveta i samog Boga (ideja preuzeta od nemačkog mistika Jakoba Bemea o Ungrundu – bezdanu). Bog nije stvorio slobodu; sloboda je data pre bića. Zato čovek ima moć i da stvara i da ruši, a Bog ne snosi odgovornost za ljudsko zlo. Čovek nije samo pasivno Božje stvorenje, već je pozvan da bude sa-stvoritelj sa Bogom. Kroz umetnost, filozofiju i ljubav, čovek nastavlja čin stvaranja sveta. Stvaralaštvo je za Berđajeva najviši religiozni čin. Čovek je „ličnost“, a ličnost je duhovna kategorija koja ima beskonačnu vrednost. Berđajev je oštro kritikovao svaki sistem koji žrtvuje pojedinca zarad kolektiva – bilo da je to državni aparat, nacija, klasa (komunizam) ili kapitalističko društvo. Verovao je da istorija kakvu poznajemo nema konačni smisao u samoj sebi, već da se njen smisao nalazi u „kraju istorije“ – u prelasku u večnost, gde će pobediti Božansko-ljudsko stvaralaštvo.

Pored studije Duh Dostojevskog, Berđajev je ostavio ogroman opus. Neka od njegovih najznačajnijih dela prevedenih na srpski jezik su:
- Smisao stvaralaštva (njegovo rano ključno delo)
- Novo srednjovekovlje (knjiga koja mu je donela svetsku slavu u emigraciji)
- O čovekovom ropstvu i slobodi (filozofski manifest njegove antropologije)
- Samospoznaja (njegova autobiografija i sjajan uvod u njegovu misao)
- Izvori i smisao ruskog komunizma (duboka analiza ruskog mentaliteta i revolucije)

Berđajev je ostao upamćen kao mislilac koji je hrišćanstvu vratio njegov revolucionarni, slobodarski duh, oslobađajući ga od rigidnog crkvenog dogmatizma i pretvarajući ga u živu filozofiju ljudske egzistencije.


SADRŽAJ
Mirko Đorđević: Metafizičke aporije o slobodi 7
Predgovor 27
Predgovor novom, francuskom izdanju 29
I. Duhovni lik Dostojevskog 31
II. Čovek 49
III. Sloboda 67
IV. Zlo 83
V. Ljubav 99
VI. Revolucija i socijalizam 113
VII. Rusija 133
VIII. Veliki Inkkvizitor: Bogočovek i čovekobog 153
IX. Dostojevski i mi 171
Nikola Milošević: Nikolaj Berđajev i »Legenda o Velikom Inkvizitonu« 183