ISBN: 148
Godina izdanja: 148
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Tri razgovora - Vladimir Solovjov

Knjiga `Tri razgovora o ratu, progresu i kraju svetske istorije, uključujući kratku povest o Antihristu` je poslednje i ujedno najpoznatije delo velikog ruskog filozofa, teologa i pesnika Vladimira Solovjova. Solovjov je ovu knjigu završio krajem 1899. godine, a objavljena je početkom 1900. godine, neposredno pred njegovu smrt.Na našem jeziku knjigu je u više navrata objavilo Umetničko društvo Gradac (prvo izdanje 1989, a potom i 2015. godine), u izuzetnom prevodu Petra Vujičića i sa predgovorom nobelovca Česlava Miloša.


Vladimir Sergejevič Solovjov[1] (rus. Влади́мир Серге́евич Соловьёв; Moskva, 16/28. januar 1853 — Uskoje, Moskva, 13. avgust [po julijanskom 31. jul] 1900) bio je ruski filozof, teolog, pesnik, pisac pamfleta i književni kritičar, koji je igrao značajnu ulogu u razvoju ruske filozofije i poezije s kraja 19. i duhovnog preporoda s početka 20. veka.

Život i rad
Vladimir Sergejevič Solovjov, sin istoričara Sergeja Mihajloviča Solovjova, rođen je u Moskvi 28. januara (po julijanskom 16. januara) 1853.[2] Njegova majka, Poliksena Vladimirovna (rođ. Romanova), bila je poljskog porekla, i među njenim precima bio je mislilac Grigorij Skovoroda.[3]

U svojim tinejdžerskim danim Solovjov se odrekao pravoslavlja zarad nihilizma, ali je kasnije njegovo neodobravanje pozitivizma[4] viđeno kao izražavanje stavova u skladu sa stavovima Pravoslavne crkve.[4]

U svom delu „Kriza zapadne filozofije. Protiv pozitivista”, Solovjov je kritikovao pozitivističko odbijanje Aristotelovog esencijalizma, odnosno filozofskog realizma. Pozitivizam, prema Solovjovu, samo potvrđuje pojavu nekog objekta, negirajući intuitivnu realnost koju ljudi doživljavaju kao deo svoje svesti.[4]

Vladimir Solovjov postao je prijatelj i poverenik Fjodora Dostojevskog. Suprotno od stavova Dostojevskog, Solovjov je bio naklonjen Rimokatoličkoj crkvi. On se zalagao za ukidanje raskola (ekumenizam, sobornost) između Pravoslavne i Katoličke crkve — eventualno, „sa etičke i socijalne tačke gledišta”, spajajući sve u katolicizam.[5][6]

Solovjov se nikada nije ženio, niti je imao decu, ali vodio je idealizovane odnose, koje je ovekovečio u svojoj duhovnoj ljubavnoj poeziji, uključujući dve žene po imenu Sofija.[7] Odbacio je tvrdnje mistične Ane Šmit, koja je tvrdila da je njegov božanski partner.[8]

Solovjov je umro kao siromašni beskućnik 1900. godine, ostavljajući svog brata Mihajla Sergejeviča i nekoliko kolega da brane njegovo intelektualno nasleđe.

Filozofija Vladimira Solovjova
Osnovna ideja njegove religiozne filozofije je Sofija — Duša Sveta, shvaćena kao mistično kosmičko biće, koje ujedinjuje Boga sa zemaljskim svetom.

Sofija predstavlja po svojoj suštini večnu ženstvenost u Bogu, i istovremeno, Božju promisao sveta. Ova slika se nalazi u Bibliji. Solovjovu je pak ona otkrivena u mističnoj viziji, o kojoj svedoči njegova pesma „Tri posete”.

Ideja Sofije se realizuje trojako: u teozofiji se formira predstava o njoj, u teurgiji bivstvuje, i u teokratiji se ona ovaploćuje.

Teozofija je doslovno božanska mudrost. To je po svojoj suštini sinteza naučnih otkrića i otkrovenja hrišćanske religije u okviru sveukupnog znanja.[9] Vera nije u suprotnosti sa razumom, nego ga dopunjuje. Solovjov priznaje ideju evolucije, ali smatra da je to pokušaj prevladavanja grehovnog pada kroz proboj prema Bogu. Evolucija prolazi kroz pet faza ili „carstva”: mineralno, biljno, životinjsko, ljudsko i Božansko.

Teurgija je doslovno Bogodelovanje. Solovjov se odlučno suprotstavio moralnoj neutralnosti nauke. Teurgija – to je postupak pročišćenja, bez kojeg je nemoguća spoznaja istine. U njenoj osnovi leži gajenje hrišćanske ljubavi kao odricanje od samopotvrđivanja radi jedinstva sa drugima.

Teokratija je bukvalno Božija sila, ono što je Čadajev nazvao savršenim sistemom. „Teokratsku misiju” Solovjov je poverio Rusiji, istovremeno zadržavajući simpatiju prema katolicizmu. Teokratija se sastoji u „istinskoj solidarnosti svih naroda i klasa”, kao i u„ hrišćanstvu, ostvarenom u društvenom životu”.[10]

Na filozofiju Solovjova u velikoj meri su uticale ideje ruskog religioznog mislioca Nikolaja Fjodorova. Solovjev je smatrao Fjodorova svojim „učiteljem i duhovnim ocem”, nazivajući ga genijalnim misliocem.[11]

Učenje o pravu Vladimira Solovjova
Moral uvek teži da izgradi ideal; propiše odgovarajuće ponašanje, usmeren samo na unutrašnju stranu volje pojedinca.

Pravo nosi uslovni karakter i pretpostavlja ograničenja, jer je u pravnoj oblasti važno delo i njegov rezultat; razmatra spoljnu manifestaciju volje — imovinu, delovanje, rezultat delovanja.Zadatak prava nije da se Božje carstvo stvori na Zemlji, nego da ne pretvori život ljudi u pakao.

Svrha prava jeste uravnotežiti dva moralna interesa: ličnu slobodu i opšte dobro. „Opšte dobro” treba da ograničava privatne interese ljudi, ali ih ne može zameniti. Zbog toga se Solovjov protivio smrtnoj kazni i doživotnom zatvoru, koji su po njegovom mišljenju u suprotnosti sa suštinom zakona.Zakon je „ograničavanje lične slobode zahtevima opšteg dobra”.

Osobenosti zakona:

javnost;
konkretnost;
realna primenljivost.
Osobenosti vlasti:

donošenje zakona;
pravično suđenje;
sprovođenje zakona.
Država štiti interese građana. Hrišćanska država štiti interese građana i teži da poboljša uslove ljudskog postojanja u društvu; vodi računa o materijalno siromašnim osobama.

Napredak države sastoji se u tome da „uz što manje moguća ograničenja unutrašnjeg moralnog sveta osobe obezbedi što je moguće vernije i šire spoljašnje uslove za dostojno postojanje i napredak ljudi”.

„Pravna prinuda ne primorava nikoga da bude dobronameran. Njen zadatak je da spreči zlog čoveka da postane zločinac (opasan za društvo)”. Društvo ne može živeti isključivo samo po moralnom zakonu. Za zaštitu svih interesa potrebni su pravni zakoni i država.

Uticaj
Široko je rasprostranjeno mišljenje da je Solovjov bio glavna inspiracija za Dostojevskog za likove Aljoše i Ivana Karamazova u delu Braća Karamazovi.[12] Uticaj Solovjova se takođe može videti u delima simbolista i neoidealista kasnije ruske sovjetske ere. Njegova knjiga „Smisao ljubavi” može se posmatrati kao jedan od filozofskih izvora Tolstojeve „Krojcerove sonate” (1889). Ovo je takođe delo u kome je uveo pojam „sizigi” da bi označio „bliski savez”.

Solovjov je uticao na religioznu filozofiju Nikolaja Berđajeva, Sergeja Bulgakova, Florenskog, Franka, na ideje Rudolfa Štajnera i poeziju i teoriju ruskih simbolista, odnosno Belija, Bloka i drugih.