ISBN: 147
Godina izdanja: 147
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


„Carstvo duha i carstvo ćesara“ je jedno od najvažnijih i poslednjih dela Nikolaja Berđajeva, ruskog religijskog filozofa i personaliste, koje je posthumno objavljeno 1949. godine. Ova knjiga predstavlja svojevrsni filozofski testament u kojem autor sumira svoja višedecenijska razmišljanja o odnosu slobode, države, religije, pojedinca i tehnike u modernom društvu.


Dva carstva: Naslov je inspirisan biblijskom maksimom „Podajte ćesaru ćesarovo, a Bogu Božije“. Berđajev povlači oštru granicu između Carstva duha (sfere unutrašnje slobode, stvaralaštva, ličnosti i Boga) i Carstva ćesara (sfere spoljašnje nužnosti, državne vlasti, politike i društvene kontrole).Kritika totalitarizma i vlasti: Autor žestoko kritikuje idolopoklonstvo državi i političkim sistemima (podjednako marksizmu, komunizmu i fašizmu), objašnjavajući kako „ćesar“ uvek teži da proguta sferu duha i nametne apsolutnu kontrolu nad čovekom.Čovek i tehnika: Knjiga nudi duboku analizu modernog kosmosa i tehnologije, upozoravajući da mašine i tehnokratija prete da mehanizuju ljudsku dušu i otuđe čoveka od njegove duhovne suštine.Komunitarnost vs. Kolektivizam: Berđajev pravi strogu razliku između autentične duhovne zajednice zasnovane na slobodi i ljubavi (sabornost) i prisilnog, mehaničkog udruživanja ljudi (kolektivizam).


Čovek i Bog.
Duhovnost Čovek i kosmos.
Tehnika Čovek i društvo.
Socijalizam Čovek i ćesar.
Vlast O hijerarhiji vrednosti.
Ciljevi i sredstva Protivrečnosti slobode Komunitarnost, kolektivizam i sabornost
Protivrečnosti marksizma
Jedinstvo čovečanstva i nacionalizam
O večnom i novom čoveku



Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (rus. Николай Александрович Бердяев; Kijev, 18. mart 1874 — Klamar, 24. mart 1948)[1][2] bio je ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma

Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac Rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinjstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući) i nemački.

Odlučuje da se posveti intelektualnoj karijeri i 1894. godine se upisuje na Kijevski univerzitet.[3] Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima usmerenim protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine.

Godine 1904. se ženi sa Lidijom Trušef, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti.

Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski , načelnik ČEKA-e.

Proterivanje iz Rusije
Godine 1922. Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske.

Krajem septembra meseca 1945. godine, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. Berđajev ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, Lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap. Univerzitet u Kembridžu mu 1947. godine dodeljuje doktorat teologije honoris causa.

Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza.

Filozofija
U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga (pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva.

U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha.

Stvaralaštvo
Duhovna kriza intiligencije (1910)
Filosofija slobode (1911)
Aleksej Stepanovič Homjakov (1912)
Duša Rusije (1915)
Smisao stvaralaštva (1916)
Nacionalizam i imperijalizam (1917)
Nacionalizam i mesijanizam (1917)
Kriza iskustva (1918)
Sudbina Rusije (1918)
Mirosozercanije Dostojevskog (1923)
Smisao istorije (1923)
Novo srednjovekovlje (1924)
Konstantin Leontijev (1926)
Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928)
O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928)
Marksizam i religija (1929)
O samoubistvu (1931)
Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931)
Hrišćanstvo i klasna borba (1931)
O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931)
Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933)
Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934)
Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934)
Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937)
Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938)
O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939)
Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946)
Opit eshatološke metafizike (stvaralaštvo i objektivizacija) (1947)
Samospoznaja (1949)
Carstvo duha i carstvo ćesara (1949)
Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952)
Izvor i smisao ruskog komunizma (1955)
Istina i otkrovenje (1996)
Filosofija nejednakosti
Jakob Beme
Nova religijska svest i društvena stvarnost
Duh i sloboda
Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji