ISBN: 146
Godina izdanja: 146
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

„Rasprava o principima ljudskog saznanja“ (A Treatise Concerning the Principles of Human Knowledge), objavljena 1710. godine, predstavlja najvažnije filozofsko delo irskog filozofa i biskupa Džordža Berklija (George Berkeley). Ova knjiga je jedan od ključnih tekstova rane moderne filozofije i predstavlja kamen temeljac subjektivnog idealizma (filozofskog pravca koji se često naziva i empiristički idealizam ili imanentizam).Berkli je ovo delo napisao sa jasnim ciljem: da pobije materijalizam, skepticizam i ateizam svog vremena, a pre svega filozofske postulate Džona Loka.


Džordž Berkli (engl. George Berkeley; Tomastaun, 1685 — Oksford, 1753)[4][5] je bio novovekovni irski filozof, poznat kao zastupnik subjektivnog idealizma i empirizma. Njegova filozofija se ponekad uzima za krajnji oblik subjektivnog idealizma, koji se naziva solipsizam.[6]

Biografija
Džordž Berkli je rođen 12. marta 1685. godine u blizini Tomastauna u Irskoj. 1707. godine je postao je magistar teologije, a 1713. kapelan. Sve svoje najznačajnije i najoriginalnije radove napisao je do svoje 28. godine.[6] Često je putovao, kao pratilac grofa, u Francusku i Italiju. Od 1729. do 1731. godine kao misionar širi hrišćanstvo u Americi, a 1734. postaje episkop u Klojnu. Godine 1752. povlači se iz javnog života, a godinu dana kasnije umire u Oksfordu.

Učenje
Džordž Berkli je jedan od najpoznatijih predstavnika subjektivnog idealizma, koji najbolje izražava svojim fundamentalnim načelom: „Biti jeste biti opažen“ (Esse est percipi).



„ Postojao je neki miris, znači da ga je neko mirisao; postojao je neki zvuk, znači da ga je neko čuo; bila je neka boja ili oblik - opaženi su vidom ili opipom. To je sve što mogu razumeti pod tim i sličnim izrazima. Jer ono što se kaže o apsolutnom postojanju nemislećih stvari, bez obzira na to da li se opažaju, izgleda savršeno nerazumljivo. Njihov esse jest percipi, i nije moguće da oni imaju neku egzistenciju izvan duhova ili mislećih stvari, koje ih opažaju. ”
— Rasprava o principima ljudske spoznaje
U „Dijalozima izmedu Hilasa i Filonusa“ Filonus, koji iznosi Berklijeve ideje, dokazuje `da se realnost čulnih stvari sastoji u tome što su opažene`, nasuprot Hilasovog mišljenja da `postojati znači jedno a biti opažen drugo`.[6] Berkli razrađuje tezu da su svi čulni fenomeni mentalne prirode. On argumentuje o subjektivnosti oseta toplote i hladnoće poznatim primerom o mlakoj vodi. Kad je jedna ruka topla a druga hladna pa se obe stave u hladnu vodu, onda jedna ruka oseća ovu vodu kao hladnu, a druga kao toplu, premda voda objektivno ne može biti istovremeno i topla i hladna. Stoga oseti toplo i hladno postoje samo u našem duhu.[6]

Berklijeva filozofija se zasniva na empirističkim tvrdnjama, i iskustvo uzima za osnovu celokupnog znanja. Pa ipak, za njega tzv. spoljni predmeti nisu ništa drugo do skupovi naših oseta, koji ne postoje izvan duha. Po njemu postoji samo duh a čulne ideje ne zavise od nas, već ih izaziva Bog. Stoga čulne ideje i jesu mnogo jače i stalnije od ideja misli i mašte koje proizvodi naš duh.[6] Realne stvari i nisu drugo nego čulne ideje pa je postojanje materije izvan i nezavisno od tih ideja samo izmišljotina `uvrnutih` filozofa.