Godina izdanja: 1973
ISBN: 272
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Karl Jaspers
Naslov: Filozofija egzistencije / Uvod u filozofiju
Prevod: Miodrag Cekić / Ivan Ivanji
Izdavač: Prosveta, Beograd
Godina: 1973
Obim: 266 str.

Sadržaj knjige je prikazan na fotografiji.

Knjiga „Filozofija egzistencije" /„Uvod u filozofiju“) Karla Jaspersa predstavlja kapitalno delo egzistencijalizma u kom autor definiše filozofiranje kao buđenje. Za Jaspersa, egzistencija je čovekova unutrašnja sloboda i autentičnost, koju on dostiže tek suočavajući se sa takozvanim „graničnim situacijama“ kao što su smrt, patnja, borba i krivica.

Jaspers tvrdi da stvarnost i istina nisu samo ono što nauka može objektivno izmeriti, već nas uvek okružuje širi horizont koji izmiče čistom razumu. Čovek nije samo biološko ili društveno biće, već slobodna egzistencija koja samu sebe ostvaruje kroz odluke i izbore. Kroz svest o sopstvenoj slobodi i ograničenjima, čovek stupa u odnos sa onim što ga prevazilazi (Bog ili Transcendencija).

Filozofija ne počinje samo od naučne radoznalosti, već iz tri duboka ljudska stanja: čuđenja nad svetom, sumnje u prividne istine i potresenosti sopstvenom sudbinom. To su neizbežni delovi ljudskog života koje ne možemo promeniti niti izbeći, kao što su smrt, patnja, krivica i borba. Tek kada se suočimo sa njima, razbija se naša svakodnevna površnost i mi se budimo kao autentična egzistencija. Istina se ne pronalazi u izolaciji, već kroz duboki, „egzistencijalni” dijalog sa drugim ljudima.

Karl Jaspers (nem. Karl Jaspers; Oldenburg, 23. februar 1883 — Bazel, 26. februar 1969 bio je nemačko-švajcarski psihijatar i filozof, predstavnik hrišćanskog egzistencijalizma. Ostvario je veliki uticaj na teologiju, psihijatriju i filozofiju. Nakon obuke i praktikovanja psihijatrije, Jaspers se okrenuo filozofskom istraživanju i pokušao da otkrije inovativni filozofski sistem, a na njega su u Nemačkoj često gledali kao na glavnog predstavnika egzistencijalizma, iako on nikada nije prihvatio tu etiketu.

Rođen je u Oldenburgu 1883. godine. Rano je pokazao interesovanje za filozofiju. Međutim, iskustvo njegovog oca u pravnom sistemu nesumnjivo je uticalo na njegovu odluku da studira pravo na Hajdelberškom univerzitetu. Po očevoj želji, posle mature upisuje pravo. U to vreme lekari su mu otkrili neizlečivo oboljenje pluća i srca, zbog čega će Jaspers čitavog života morati da se kloni svakog fizičkog napora. On ubrzo shvata da ipak nije toliko zainteresovan za pravo i započinje studije medicine 1902. godine, s tezom o kriminologiji. Medicinu je završio 1909. godine i počinje da radi u psihijatrijskoj bolnici u Hajdelbergu. Od 1916. godine radi kao vanredni profesor na Katedri za psihologiju u Hajdelbergu, a od 1921. kao redovni profesor na Katedri za filozofiju. Tokom vlasti nacionalsocijalista, Jaspers je bio primoran da napusti svoju nastavničku funkciju zbog toga što mu je žena bila Jevrejka. Od 1943. godine bilo mu je zabranjeno i da objavljuje radove. U posleratnom dobu bitno doprinosi obnovi Univerziteta u Hajdelbergu. Godine 1948. prihvata poziv na Katedru za filozofiju u Bazelu, a 1958. dobija Nagradu za mir. Umro je u Bazelu 26. februara 1969. godine.

Većina kritičara povezuje Jaspersa sa filozofijom egzistencijalizma, delimično jer se bazira na egzistencijalističkim korenima Ničea i Kirkegora, a delimično i zato što tema individualne slobode prožima njegov rad. Počevši sa savremenom naukom i empirizmom Jaspers ukazuje da sve dok ispitujemo realnost mi se suprotstavljamo granicama koje neki empirijski ili naučni metod ne može da prevaziđe. Kao psiholog, Jaspers je otkrio činjenicu da se čovek ne odnosi prema svetu prevashodno sa ciljem da ga sazna, već pre svega da se praktično orijentiše u njemu. On izdvaja tri vrste pogleda na svet:
- Prvi tip se odnosi na fizički svet kao skup svih čulnih svari u prirodi, što je predmet prirodnih nauka.
- Drugi tip se odnosi na samoposmatranje čoveka kao subjekta i obuhvata duhovno – kulturno delovanje, što je predmet duhovnih nauka.
- Treći tip pogleda na svet uočava rascep između čoveka i sveta i teži da ih obuhvati u jedno. Takvo viđenje sveta Jaspers naziva metafizikom (filozofijom).

Jaspers ne odbacuje nauku već samo ukazuje na njene granice u pogledu razumevanja egzistencije. Po Jaspersu, suštinu egzistencije izražavaju doživljaji nesigurnosti i konačnosti, koje čovek upoznaje u graničnim situacijama, kao što su smrt, krivica, borba ili patnja. U takvim situacijama čovek mora sam da se opredeli i da sam izabere jednu od protivrečnih mogućnosti.

Čovek je kroz istoriju razvio različite načine prevazilaženja egzistencijalne nesigurnosti. Na primer, on potčinjava prirodu, ali ne može da ovlada njome jer ne može da je spozna u potpunosti.

Temelj egzistencije prema Jaspersovom mišljenju, a ujedno i osnovno pitanje filozofije – pitanje o tome šta jeste, odnosno šta je biće. Jaspers smatra da se biće ne može saznati ni kao predmet van naše svesti niti kao predmet unutrašnjeg iskustva – ni kao objekt, ni kao subjekt, već kao nešto što obuhvata i jedno i drugo. Jaspers to naziva transcendencijom ili obuhvatnim. Pojam transcendencije se može objasniti samo putem šifri i simbola, što prevazilazi saznajnu moć naučnih pojmova. Za Jaspersa je transcendencija ono što postoji izvan sveta vremena i prostora. Jaspersova formulacija transcendencije kao krajnje neobjektivnosti (ili ne-stvarnosti) navela je mnoge filozofe da tvrde da je Jaspers na kraju postao monist, mada je i sam Jaspers stalno naglašavao neophodnost priznavanja valjanosti koncepata i subjektivnosti i objektivnosti.Tako i egzistencija predstavlja pojavljivanje večnog u vremenu, beskonačnog u konačnom, pa je i ona sama šifra transcendencije.

Pojedinačna egzistencija, tj. konkretni čovek, uvek živi u određenoj situaciji koja podrazumeva i postojanje drugih ljudi. Zbog toga Jaspers smatra da je uzajamna komunikacija, kao borba za uzajamnu ljubav i solidarnost u društvu, izvor individualnosti i humanog života.

Jaspersovo nezadovoljstvo popularnim razumevanjem mentalnih bolesti dovelo ga je do pitanja kako dijagnostičkih kriterijuma, tako i metoda kliničke psihijatrije. Objavio je članak 1910. u kojem se bavio problemom da li je paranoja aspekt ličnosti ili rezultat bioloških promena. Iako nije proširio nove ideje, ovaj članak je uveo prilično neobičnu metodu proučavanja, bar prema tada važećim normama. Za razliku od Frojda, Jaspers je detaljno proučavao pacijente, dajući biografske podatke o pacijentima, kao i beleške o tome kako su se sami pacijenti osećali zbog njihovih simptoma. Ovo je postalo poznato kao biografska metoda i sada predstavlja osnov psihijatrijske i pre svega psihoterapeutske prakse.

Jaspers je iznio svoje poglede na mentalne bolesti u knjizi koju je objavio 1913. Opšta Psihopatologija. Ovaj rad je postao klasik u psihijatrijskoj literaturi i mnogi savremeni dijagnostički kriterijumi potiču iz ideja koje se nalaze u njemu. Jedan od Jaspersovih centralnih principa bio je da psihijatri treba da dijagnostifikuju simptome mentalnih bolesti (naročito psihoze) po obliku, a ne po sadržaju. Na primer, u dijagnostici halucinacije važnije je napomenuti da osoba doživljava vizuelne pojave kada na njih ne utiče senzorni stimulus, nego da primeti šta pacijent vidi. Ono što pacijent vidi je `sadržaj`, ali razlika između vizuelne percepcije i objektivne stvarnosti je `oblik`.

Najznačajnija dela:
- Filozofija, um i egzistencija
- Filozofija egzistencije
- Istina i nauka
- Psihologija pogleda na svet
- Filozofska vera
- Uvod u filozofiju
- Atomska bomba i budućnost čovečanstva