ISBN: 109
Godina izdanja: 109
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Karan je reč iz jednog od aboridžinskih jezika i znači duša. U osnovi ovog romana je priča o stradanju Aboridžina u vrijeme britanske kolonizacije australijskog kontinenta, tokom koje je australijska vlada eksploatisala uranijum, da bi kasnije Britanci godinama izvodili nuklearne probe na aboridžinskoj zemlji, uništavajući i ljude i prirodu.
Sukob dve kulture veoma je očit u romanu Karan u kome se govori kako belci skeniraju obredne tetovaže crnaca da bi ih pohranili u muzej multikulturalizma, dok se tela na kojima se crteži nalaze, trunu i raspadaju od bolesti koje niko ne leči.



Sreten Božić (Gornja Trešnjevica, 1932 — Melburn, 8. mart 2026), poznat i pod umetničkim pseudonimom Birimbir Vongar (engl. Birimbir Wongar), bio je srpski i australski pisac, antropolog,[1] humanista i borac za prava australskih starosedelaca.

Pisao je romane, drame, kratke priče i pesme. Za svoja dela je više puta nagrađivan. Tokom života se družio i imao podršku mnogih ličnosti kao što su Žan Pol Sartr,[2] Simon de Bovoar.[2] Samjuel Beket[3] i dr. Za nemačko izdanje zbirke priča Babaru iz 1987. predgovor je napisao Peter Handke[3]. Knjige su mu prevođene na mnoge jezike.

Od 1960. godine živeo je i stvarao u Australiji. U Australiji se sve do 1981. verovalo da je australski starosedelac[4] jer je u mnogim svojim delima pisao o starosedeocima i živeći sa njima beležio njihova usmena predanja.[5] O njegovom poreklu se više saznalo kada je počeo javno da istupa i govori o stradanjima Srba[2] u ratovima devedesetih godina 20. veka.

Nakon porodične tragedije i preseljenja u Melburn živeo je i pisao u relativnoj izolaciji na svom imanju na kojem su mu, posle smrti druge supruge Linde Bilčić, društvo pravili psi australijske rase dingo.[2]

Biografija
Školovanje
B. Vongar je rođen kao Sreten Božić 1932. godine u selu Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca[2] u mnogočlanoj porodici Stevana Božića i supruge mu Darinke. Njegov otac Stevan (p. 1970. godine) borio se kao vojnik u Kumanovskoj bici.

Završivši osnovno školovanje upisao se u Srednju tehničku školu u Novom Sadu, odsek za mlinske tehničare.[5] Školovanje je prekinuo nakon što mu je uskraćena stipendija zbog političkih stavova njegovog oca[2] koji je robijao nakon što je od strane posleratnog režima u Jugoslaviji proglašen kulakom.

Pisanjem je počeo da se bavi dok je služio vojni rok u Zagrebu[5]. Posle vojske 1954. se preselio u Beograd, rešen da se posveti pisanju. Na Radničkom univerzitetu Đuro Salaj[6] pohađao je radionicu za pisce.[5]

Početak karijere
Počeo je da objavljuje pesme[2] u Mladoj kulturi, Novom vesniku i drugim književnim časopisima.[6] Poeziju je zavoleo zahvaljujući ocu koji mu je recitovao srpske narodne pesme dok su radili u polju.[2] U Mladenovcu je pokušao da štampa novine.[6] U Užicu je radio kao novinar Vesti.[5] Zbog jednog članka je na zahtev Slobodana Penezića Krcuna dobio otkaz i zabranu da radi kao novinar.[5] Prebegao je u Italiju, a iz Italije je pešice preko Nice stigao u Pariz 1958. godine gde je jedno vreme živeo u prihvatilištu Crvenog krsta.[5] U tom prihvatilištu je, u toku jedne godine, naučio francuski jezik. U Francuskoj je počeo da se druži sa Žan Pol Sartrom i Simon de Bovoar i krugom ljudi okupljenih oko Muzeja čoveka (fr. Musée de l`Homme) i da se upoznaje sa antropološkim temama.[6]

Život u Australiji
Suočen s besparicom, sećajući se priča svoga oca koji je jedno vreme u Australiji radio kao kopač zlata, napušta Francusku i otiskuje se put Australije. U Australiju stiže 1960. kada počinje da uči engleski jezik.[3] Izdržavao se radeći kao kopač zlata i radnik na građevini.[2]

Život među starosedeocima Australije
Tražeći posao, Božić se uputio u unutrašnjost Australije. Jedan belac u Alis Springsu (engl. Alice Springs) mu je rekao da će iz središnje Australije do Kimberlija (engl. Kimberley) najlakše stići jašući na kamili. U pustinji Tanami se izgubio i umirao od žeđi. Pronašao ga je jedan stari urođenik koga je Božić nazvao Džuburu (engl. Juburu), pošto je ovu reč urođenik često ponavljao a čije značenje on nije razumeo. Put kroz pustinju je trajao nekoliko meseci. Tokom putovanja Božić je naučio mnogo o plemenskim običajima australijskih domorodaca, imena biljaka, životinja i oruđa koje su domoroci koristili i pravili.[7]

Među australskim starosedeocima je živeo desetak godina dobivši ime Barnumbir Vongar[6] (engl. Barnumbir Wongar) što u prevodu znači Glasonoša iz sveta duhova. Oženio se Đumalom (engl. Dumala), Aboridžinkom iz domorodačkog naroda Varlpiri[6] (engl. Warlpiri), sa kojom je imao dvoje dece[2]. Po sopstvenim rečima, veliki deo njegovog znanja i razumevanja domorodačke poezije Sreten duguje svojoj domorodačkoj ženi Đumali.[8] Australija je 1960-ih imala stroge zakone koji su regulisali ko i kako može posećivati područja u kojima su živeli domoroci. Sreten nije imao dozvolu za tako nešto i jednom prilikom umalo ga nije uhvatio beli australijski policajac koji se našao u domorodačkom području gde je Sreten živio. Da bi ga sakrili, domoroci su ga prekrili prašinom i počeli da poju nad njim kao da je bolestan. Policajac je upitao odakle je Sreten, našto su mu domoroci odgovorili da je on iz Vongar bande, što je na njihovom jeziku značilo iz sveta duša, tj. neko ko je već umro.[9]

Deportacija
Dok je živeo među domorocima, Sreten je odlazio u Melburn (engl. Melbourne) gde je upoznao proslavljenog australijskog pisca kratkih priča, memoaristu i antropologa Alana Maršala (engl. Alan Marshall) sa kojim je kasnije (1972) zajedno napisao knjigu Aboridžinski mitovi (engl. Aboriginal Myths)[10]. Zbirka priča Put za Bralgu (engl. The Track to Bralgu) mu je objavljena 1976. na francuskom u izdanju časopisa Moderna vremena[5] (fr. Les Temps Modernes) koji su uređivali njegovi poznanici, Sartr i de Bovoarova.

Nakon što je dve godine docnije knjiga objavljena na engleskom, zbog načina na koji je opisao život australskih starosedeoca, bio je kritikovan i izložen neprijatnostima[5] od strane australijske belačke zajednice i australijskih vlasti. Prisilno je preseljen iz severne Australije u okolinu Melburna[5] uz zabranu povratka na sever. Trebalo je da mu se nešto kasnije pridruži porodica. U međuvremenu su mu svi članovi porodice pomrli zbog toga što su pili vodu iz izvora koji je bio zatrovan namerno ili na neki drugi način[2].

Nuklearni ciklus
Romani o tragičnoj sudbini australijskih starosedelaca i njihovom stradanju od radijacije izazvane nuklearnim probama i iskopavanjima uranijuma na njihovoj zemlji čine tzv. Nuklearni ciklus. Tu spadaju: Valg (1983), Karan (1985), Gabo Đara (1987), Raki (1994), Didjeridu Charmer (2006)[11].

Prvi rukopis knjige Raki mu je zaplenjen od strane australijske policije, pa ju je po sećanju ponovo napisao,[6] završivši je i objavivši 1994. godine.

Mesto u srpskoj književnosti
Za Sretena Božića prof. A. Petrović, u svome eseju `Dve povesti i jedna priča, Uvod u delo B. Vongara`[12] piše da `nema ni jednog živog pisca koji je neposrednije izrastao iz vekovnog srpskog književnog nasleđa, ni jednog koji je to nasleđe uspešnije sublimirao u potpuni sklad etike i estetike, ni jednog koji se odlučnije založio za stvar slobode. Od svih srpskih pisaca koji dolaze posle Andrića, Crnjanskog i Selimovića, Božić je jedini koji zna šta je poziv pisca, koji gradi mostove i `ne meša amorfni malter reči` kao što to drugi čine.`

Petrović navodi i da `Božić piše na engleskom ali misli na srpskom. On vraća u srpsku književnost srpsku tradicionalnu misao, njenu etiku i estetiku koju je proterao iz srpske književnosti kruti komunizam a danas ljigavi neoliberalizam.`