ISBN: 103
Godina izdanja: 103
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod Srba - BIGZ, 1990., Biblioteka Posebna izdanja (fototipsko izdanje), Pavle Sofrić Niševljanin, tvrd povez, 280 strana, ilustrovano

Knjiga `Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba` je pionirsko naučno i etnobotanističko delo srpskog pedagoga, prevodioca i etnografa Pavla Sofrića Niševljanina (1857–1924). Prvi put je objavljena 1912. god. u izdanju štamparije `Sv. Sava`, a njena popularnost obnovljena je zahvaljujući čuvenom fototipskom reizdanju BIGZ-a iz 1990. godine.

Pionirski poduhvat: Sofrić je knjigu napisao ugledavši se na tada čuveno delo italijanskog naučnika Anđela de Gubernatisa `Mitologija biljaka`. Do tog trenutka niko se u Srbiji nije sistematski bavio sakupljanjem i analizom biljnog carstva kroz narodnu svest.Tematika i koncept: Knjiga predstavlja jedinstvenu kombinaciju botanike, narodne medicine, mitologije i poezije. Autor po azbučnom redu navodi i obrađuje domaće biljke (od bosiljka, lipe i hrasta, do divljeg cveća i korova), objašnjavajući:Simboliku i mitologiju: Koje biljke imaju magijska svojstva, koje štite od demona i uroka, a koje su posvećene određenim slovenskim božanstvima ili hrišćanskim svecima.Narodno pevanje: Tekst donosi stotine primera iz epskih i lirskih narodnih pesama u kojima se to bilje pominje i slavi.Uticaj na nauku: Ovo delo poslužilo je kao direktan temelj i nezaobilazan izvor našem najvećem istoričaru religije Veselinu Čajkanoviću tokom pisanja njegovog kapitalnog `Rečnika srpskih narodnih verovanja o biljkama`.Oprema izdanja iz 1990: BIGZ-ovo fototipsko izdanje broji oko 280 stranica u tvrdom povezu na ćirilici, a opremljeno je dragocenim naučnim pogovorom akademika Nenada Ljubinkovića i detaljnom bibliografijom koju je priredila Jasmina Mihajlović.

Pavle Sofrić Niševljanin (Sentandreja, 11. avgust 1857 — Beograd, 1. maj 1924) bio je gimnazijski profesor, istoričar po obrazovanju, a etnolog po interesovanju i istraživačkom radu. Predavao je u nekoliko gimnazija u Srbiji. Bio je i prvi bibliotekar Narodne biblioteke u Nišu.

Za sobom je ostavio brojne radove iz oblasti srpske istorije i etnologije. Njegova istorijska dela pripadaju oblasti kulturne istorije, dok ga njegovi radovi iz etnologije približavaju etnopsihologiji i delimično antropogeografiji. Najvažnije njegovo delo je publikacija Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba. Osim kao Niševljanin, svoje radove je objavljivao i pod pseudonimima Putnik i Vanđel Karanfilović.

Mladost i školovanje
Pavle Sofrić rođen je u uglednoj srpskoj, trgovačkoj porodici, u Sentandreji. Njegova porodica bila je u bliskim rođačkim odnosima sa porodicom Jakova Ignjatovića. Osnovnu školu završio je u rodnom gradu, a gimnaziju i studije filozofije u Pešti. Pavle je odslušao šest semestara na Filozofskom fakultetu u Pešti, i položio profesorski ispit za zemljopis i geografiju.[1]

Prelazak i život u Srbiji
Na početku pedagoške karijere radi kao profesor u Mađarskoj, ali iz patriotskih razloga traži i dobija premeštaj u Srbiju. Prosvetni savet Kneževine Srbije je na svojoj sednici 24. marta 1882. godine doneo odluku da Sofrić `prof. iz SentAndreje` ima stručne kvalifikacije na predaje u srpskim srednjim školama `istorijske i geografske nauke`.[2] Juna 1883. godine ostavio je Prosvetni savet - Pavlu da ako želi može biti stalni predavač, ako položi i u Srbiji profesorski ispit.[3] On je profesorski ispit položio tek 1890. godine u Beogradu i to sa odličnim uspehom. Radio je kao profesor gimnazije u Loznici (1887—1888), Valjevu (1888—1890), Šapcu (1890—1900), Nišu (1900—1910) i Beogradu (1911—1924). Predavao je opštu i nacionalnu istoriju, geografiju i ponekad nemački jezik.[4]

Dobio je 1910. godine kao profesor u Nišu, kraljevski Orden Sv. Save 4. reda. Po molbi premešten je početkom 1911. godine u srpsku prestonicu, za profesora Realke. Predavao je potom (1913) i u Četvrtoj muškoj beogradskoj gimnaziji, u kojoj će dočekati penziju 21. februara 1924.[5] Kraljevski Orden Belog orla 5. reda dodeljen mu je 27. januara 1923. godine.

Partijsku izdeljenost Srbije video je kao jednu od osnovnih prepreka za razvoj i napredak, te se nije priklonio ni jednoj partiji. U mladosti je bio ponet idejama Svetozara Miletića, ali prelaskom u Srbiju postaje simpatizer liberalnih ideja Stojana Boškovića. Tokom Prvog svetskog rata Sofrić je nekoliko godina proveo u izbeglištvu u Francuskoj, gde je takođe podučavao srpsku omladinu.[6] Posle povratka potpuno ga je uništilo razočaranje u ideale i snove. Bio je razočaran spoznajom da mu pedagoški rad nije pružio nikakvu satisfakciju, jer ga je mimoišao i najmanji uspon u službi.[4] Bio je takođe razočaran nemoralom poratnog vremena, za koje je govorio: „Skorojevići i nepodobni penju se na najveća mesta, a grabež i nemoral caruju.”[7]

Sofrić je bio posvećen svom pedagoško-naučnom radu i smatrao je kako bi mu ženidba i zasnivanje porodice samo predstavljali smetnju. Tako je ostao sam i bez potomstva, radeći do poslednjeg daha. Nije čak iskoristio ni pravo na odlazak u penziju, kako ga država ne bi „zabadava plaćala”. Umro je u Beogradu, fizički i umno bolestan, usamljen i u krajnjoj bedi.[4]

Pedagoški rad
Decenija provedena u Nišu najvažnija je za Sofrićev stručni i naučni rad. Tokom rada u Niškoj gimnaziji radi i kao prvi bibliotekar u tek osnovanoj javnoj biblioteci, koja je od otvaranja (1904) do kraja Drugog svetskog rata radila pod patronatom Gimnazije. Direktor Gimnazije ujedno je bio i staratelj Biblioteke, a kao bibliotekari radili su gimnazijski profesori. Niševljanin je u kasnije bio i jedan od profesora koji su sređivali književnu zaostavštinu Stevana Sremca, koju je nakon iznenadne piščeve smrti, njegov brat poklonio Biblioteci.[8] Bio je među omiljenim profesorima, ne samo zbog zabavnih i osmišljenih predavanja. Baveći se sportom, često je sa svojim đacima boravio u prirodi. Bio je prilično neobična pojava u učmaloj sredini srpske provincije toga vremena, što mu je donelo mnogo poštovalaca, ali još više neprijatelja.[4]

Naučni rad
Tokom godina provedenih u Nišu nastali su najvažniji Sofrićevi naučni radovi, pa je verovatno i pseudonim Niševljanin, pod kojim je danas poznat među etnolozima, znak zahvalnosti za plodotvornost koju je u ovoj sredini pronašao. Osnovni motiv za proučavanje kulture bio je traganje za kulturnim korenima. Članke, rasprave i studije štampao je najčešće u gimnazijskim izveštajima. Svoje radove retko je objavljivao kao zasebna izdanja, često o svom trošku i uglavnom pod pseudonimom. Svojim radovima Sofrić je stekao izvesno ime u srpskoj kulturi. Iako nije pisao puno, neki njegovi radovi privukli su određenu pažnju. Međutim, često menjanje sredine, a sa njom i časopisa u kojima je sarađivao, objavljivanje samostalnih radova pod pseudonimima (Niševljanin, Putnik i Vanđel Karanfilović)[4] i njegovo povlačenje iz javnog života po povratku iz zarobljeništva, učinili su da i Pavle Sofrić i njegovo delo brzo padnu u zaborav, do te mere da se u nekim izvorima na lazi sasvim netačan podatak o mestu i godin njegove smrti — Marsej, 1917.[6]

Sofrićevo svakako najvažnije delo predstavlja publikacija Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba, ali ni ostali njegovi radovi ne zaslužuju da padnu u zaborav. Među njima treba istaći Tri priloga za poznavanje narodne duše u nas Srba, gde je autor pokušao da napravi svojevrsnu etnopsihološku analizu kroz tri manje rasprave, kao i zanimljiv članak Praznovanje Badnjeg večera i Božića u Sentandreji : s naročitim pogledom na njegov prethrišćanski karakter, napisan u znak sećanja na rodno mesto.[6]

Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba
Od kada je, 1912. godine, knjiga Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba izašla iz štampe, može se reći da ju je, sticajem nesrećnih okolnosti, pratila zla kob. Ne samo da ju je Sofrić štampao o svom trošku, pa iza nje nije stajao poznat, moćan ili preduzimljiv izdavač, već ju je objavio pod pseudonimom Niševljanin, te je nije podržao ni naučni autoritet samog autora. Pored toga, rukopis je predat u štampu avgusta 1912. godine, a već 25. septembra započinje Prvi balkanski rat i svi drugi događaji ostaju u senci trenutne političke situacije, pa Sofrićeva knjiga nije ni primećena od strane kritičara. Ratne godine koje su usledile sve do završetka Prvog svetskog rata, učinile su da knjiga padne u zaborav i ostane gotovo nepoznata široj javnosti, sve do kraja 20. veka, kada je objavljeno fototipsko izdanje ove knjige.[6]

Knjigu Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba Sofrić je pisao po uzoru na tada znamenito delo Anđela de Gubernatisa La mythologie des plantes, ou les legendes du regne vegetal (Mitologija biljaka, i legende iz biljnog carstva). Zadatak koji je pred sebe postavio bio je u mnogo čemu pionirski, jer se u Srbiji do tada niko nije ozbiljno pozabavio ovom temom.[6] Ovo Sofrićevo delo bilo bilo je jedan od oslonaca našem čuvenom istoričaru religije Veselinu Čajkanoviću tokom pisanja svog Rečnika srpskih narodnih verovanja o biljkama, dela od izuzetne vrednosti za našu etnologiju.