ISBN: 920
Godina izdanja: 920 / 109
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

prevod i prateći tekstovi Aleksa Golijanin

Anarhija/Blok 45 2006 132 strana : ilustrovano

odlična očuvanost

`Urlici u slavu De Sada` (1952)
je debitantski i provokativni film Gi Debora koji je izazvao skandal i pretnje na premijeri, a sastojao se od naracije, haotičnih kadrova, poruka na ekranu i dugih delova crnog ekrana praćenih samo zvukom. Film je nazvan po markizu de Sadeu, a kritičari ga opisuju kao jednu od najprovokativnijih umetničkih provokacija svog vremena.

Sadržaj filma: Film je sačinjen od različitih elemenata, uključujući Deborove poetske i teorijske iskaze, iskrzanu filmsku traku, nasumične kadrove, poruke ispisane na ekranu i čak 20 minuta crnog ekrana sa zujanjem projektora.
Reakcija publike: Premijera filma 13. oktobra 1952. godine u Kinema klubu u Latinskoj četvrti izazvala je revolt, a gledaoci su počeli da napuštaju salu.
Reakcija tima: Članovi tima, poput Serža Berna, su ih uveravali da ostanu jer `na kraju ima nešto stvarno prljavo`. Mišel Bernštajn je imala zadatak da za vreme negodovanja publike ispušta urlike, što je i činila.
Provokativnost: Film je bio neviđena provokacija i postao je jedna od najpoznatijih provokativnih umetničkih dela tog vremena, nazvan po markizu de Sadeu.



Gi Debor (fr. Guy Debord; 1931 — 1994), je bio boem, filozof, pisac, filmadžija, osnivač letrističke i situacionističke internacionale, а javnosti najpoznatiji kao autor Društva spektakla.

Detinjstvo
Gi Ernst Debor je rođen 28. decembra 1931. godine, u Parizu, u porodici uporašćenoj Velikom depresijom. Kada je Debor imao četiri godine, njegov otac umire. Bio je to period velikih uličnih nemira, opšteg previranja, uspona fašizma, Narodnog fronta, građanskog rata u Španiji. Sve do početka II svetskog rata živi sa majkom u Parizu; zatim odlaze na jug. Ratno vreme provodi u Kanu.

Mladost
Nakon polaganja prijemnih ispita za pariski Univerzitet, 1950. godine, Debor prelazi iz Kana u Pariz. Ne upisuje nijedan fakultet, ali majci javlja da je sve u najboljem redu. Vreme provodi u beskrajnim lutanjima i napijanju sa delinkventima i maloletnicama sa leve obale Sene. Veoma aktivan u burnim raspravama koje su se vodile po pariskim kafeima, kojima su tada suvereno vladali Deboru mrski egzistencijalisti. Tokom jedne šetnje, 1953. godine, na zidu u ulici de Seine, Debor ispisuje kredom, kasnije legendarni grafit: Nikada ne radi.

Živeo je na marginama društva i voleo je alkohol, maloletnice, Marksa i Dadu. Bio je vodeći duh Letrističke, a zatim Situacionističke internacionale (1952—1972), jedne od najradikalnijih revolucionarnih grupa druge polovine XX veka.

Prvi film
Debor se prvi put oglasio filmom pod nazivom Urlici u slavu de Sada (1952). Film je bio do tada neviđena provokacija, sačinjena od naracije (sa nekoliko Deborovih poetskih i teorijskih iskaza), iskrzane filmske trake, nasumičnih kadrova, poruka ispisanih na ekranu i 20 minuta ničega (osim belog ekrana i zujanja projektora). Na projekciji u Kinema klubu u Latinskoj četvrti, 13. oktobra 1952. godine, revoltirane gledaoce, koji su počeli da napuštaju salu, Serž Berna je uveravao da treba da se vrate jer `na kraju ima nešto stvarno prljavo`. Mišel Bernštajn je imala zadatak da za vreme projekcije, kada bi publika počela da negoduje, ispušta urlike kakve, kako je kasnije pričala, ni sama nije znala odakle je uspevala da izvuče. Za to vreme, Debor je sa balkona posipao publiku brašnom.

Dela
Autor nekoliko knjiga, niza tekstova objavljenih u glasilima Letrističke i Situacionističke internacionale, nekoliko eksperimentalnih filmskih ostvarenja i jedne društvene igre: Igre Rata. Njegova najpoznatija knjiga Društvo spektakla se prvi put pojavila u novembru 1967. godine u Parizu, a nemiri 1968. učinili su knjigu svetski poznatom. Godine 1973. Debor snima filmsku verziju Društva spektakla.

Pored istorije, Deborova najveća intelektualna strast bila je vojna strategija: 1989. godine, zajedno sa svojom drugom ženom Alis Bekerho, dovršava i objavljuje Igru Rata: pravu `društvenu igru`, sa figurama, bojnim poljem i uputstvom za upotrebu.

Nakon jednog neuspelog pokušaja u mladosti, izvršio je samoubistvo ispalivši sebi metak u srce, 30. novembra 1994. godine.