ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spisi o državotvornim idejama

Јулијус Евола: Органска држава – списи о државотворним идејама

/ тврд повез, стр. 300 /

Платонова концепција државе се често површно доживљава као утопијска визија, занимљива тек као куриозитет за проучаваоце историје филозофије. Међутим, такав поглед не само да је ограничен, већ и пропушта суштину Платонових идеја, које се откривају у два кључна аспекта. Прво, ова концепција није пука апстракција, већ дубоко одражава дух дорских племена, оснивача Спарте, уз јасне референце на Ликургово законодавство. Ова племена, сродна другим индоевропским народима, укључујући и оне из раног Рима, утемељила су друштвене и политичке структуре које Платон у свом делу „Тимај” препознаје као стварне примере својих идеала, и то не само на Западу. Друго, и далеко значајније, Платонова држава има нормативни карактер. Она није само пројекција идеалног поретка, већ „вечни” архетип, идеја која надилази сваку конкретну државу и служи као мерна лествица за оцењивање законитости и праведности свих постојећих политичких система. Платон наглашава да појединац, без обзира на несавршености стварних политичких форми, мора непоколебљиво следити овај идеал, чувајући га као мерило правде, не дозвољавајући да га корупција стварности поколеба. Овакав став чини Платонову визију далеко дубљом од обичне „утопије”.

У сржи Платонове државе лежи принцип органског поретка, који за узор узима природу људског бића. Попут човека, у коме хијерархијски постоје три основне способности – инстинкт (повезан с вегетативним животом), воља или дух и разум – права држава мора бити сложена, али складна целина, организована у три групе људи. Свака група одликује се превлашћу једне од ових способности, што појединца природно усмерава ка одређеним улогама: народ (радници и занатлије), ратници и духовне вође. Ове групе нису „класе” у савременом, нарочито економском смислу, већ функционалне категорије, дефинисане према природним склоностима и звањима. Кључно је да овакве поделе нису вештачке, већ проистичу из „сопствене природе“ сваког појединца, што осигурава природност и праведност друштвеног поретка. Овај принцип, како некада, тако и данас, остаје темељ сваког здравог друштва.