ISBN: 732
Godina izdanja: 732 / 149
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Briga se osniva u vremenitosti. U krugu vremenitosti, dakle, moramo da potražimo neko događanje koje egzistenciju određuje kao povesnu egzistenciju. Tako se interpretacija povesnosti tubitka u osnovi pokazuje samo kao jedna konkretna izrada vremenitosti.

Zašto se čovek povlači u anonimno, bezlično postojanje? Zbog toga, smatra Hajdeger, da bi izbegao da se suoči sa slobodom i konačnošću egzistencije. Stoga, cilj fundamentalne ontologije upravo se sastoji u tome da, polazeći od fakticiteta svakodnevnog života, razvije značenje egzistencijalija i pomoću njih otkrije smisao autentične, prave egzistencije, one koja prihvata čoveka kao prolazno, istorično biće i razume smrt kao najdublje i najvlastitije ljudsko određenje.

Tako se egzistencijalna analitika, koja se bavi oblicima ljudske egzistencije, i destrukcija metafizike, koja se bavi razlaganjem celokupne filozofske tradicije, presecaju u jednoj tački – u otkrivanju vremenitosti kao ontološkog smisla brige, odnosno zabrinutosti za opstanak kao izvorišta na kome počiva čovekova potreba za projektovanjem budućnosti. To je tačka od koje bi, prema Hajdegeru, trebalo ustanoviti novi početak nemetafizičke budućnosti, odnosno odakle bi bilo moguće pronaći izlaz iz savremene krize koju obeležava nihilizam kao stanje čovekovog nezavičajnog boravka u tehničkom svetu.



Martin Hajdeger (nem. Martin Heidegger;[11][11][12][13] 26. septembar 1889 — 26. maj 1976) je bio nemački filozof.[14] Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina. Uz Huserla Hajdeger se smatra za najuticajnijeg filozofa kontinentalne tradicije.

U Hajdegerovom fundamentalnom tekstu Biće i vreme (1927), „Dazajn“ je predstavljen kao termin za određeni tip bića koju ljudi poseduju.[15] Dazajn je prevedeno kao „biti tamo“. Hajdeger veruje da Dazajn već ima „predontološko“ i neapstraktno razumevanje koje oblikuje način na koji živi. Ovaj način postojanja on naziva „biti u svetu“. Komentatori su primetili da su Dazajn i „biti u svetu“ jedinični koncepti u kontrastu sa gledištem na „subjekt/objekat“ racionalističke filozofije još od vremena Renea Dekarta. Hajdeger koristi analizu Dazajna da pristupi pitanju značenja bića, koje Hajdegerski učenjak Majkl Viler opisuje kao „zabrinutost zbog onoga što čini biće razumnim kao bića“.[16]

Hajdegerov kasniji rad obuhvata kritiku stanovišta, uobičajenog u zapadnoj tradiciji, da je cela priroda „stalni rezervat“, kao da je deo industrijskog inventara.[17][18]

Hajdeger je bio član i podržavao nacističku stranku.[19][20] Postoje kontroverze oko odnosa između njegove filozofije i njegovog nacizma.


Rođen je u porodici zvonara seoske crkve u Meskirhu (Baden) 26. septembar 1889. godine.[23] Počeo je da studira teologiju ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu.

Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio `Istorijski poziv Nemačke...`. Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda. Hajdeger se smatra jednim od najuticajnijih filozofa 20. veka. Posebno je značajan njegov uticaj u kontinentalnoj filozofskoj tradiciji (posebno na Žan Pola Sartra) a takođe je uticao na istaknutog rimokatoličkog teologa Karla Ranera.

Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 26. maja 1976.

Kontroverze oko nacionalsocijalizma
Posle dolaska Hitlera na vlast 1933. godine Hajdeger se učlanjuje u nacionalsocijalističku partiju i biva izabran za rektora Univerziteta u Frajburgu. Te godine drži i poznati rektorski govor u kome govori o pozivu nemačkih univerziteta u novom vremenu. Njegova karijera se međutim zbog neslaganja sa nacistima završava već 1934. godine. Ostaje učlanjen u nacionalsocijalističku partiju sve do završetka rata. Zbog svega ovoga francuske okupacione vlasti mu brane da predaje na univerzitetu sve do 1951. godine kada nastavlja i zadržava se na redovnim studijama sve do 1967.