ISBN: 725
Godina izdanja: 725 / 149
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

`Moći užasa: Ogled o zazornosti` (fr. Pouvoirs de l`horreur. Essai sur l`abjection) je ključno teorijsko delo Žulije Kristeve iz 1980. godine. U njemu autorka uvodi koncept zazornog (abjektno) – svega onoga što izaziva užas, a što ruši granicu između subjekta i objekta, tela i okoline, često vezano za telesne izlučevine ili leš.

Knjiga je temelj za razumevanje psihoanalitičke teorije, književne kritike i teorije kulture, posebno u kontekstu proučavanja žanra horora i telesne estetike.



Julija Kristeva (bug. Юлия Кръстева; Sliven, 24. jun 1941) je bugarsko-francuski filozof, književni kritičar, semiotičar, psihoanalitičar, feminist i, odnedavno, romanopisac, koja živi u Francuskoj od sredine šezdesetih godina 20. veka. Sada je zaslužni profesor na Univerzitetu Paris Diderot. Autorka više od 30 knjiga, uključujući Moći užasa, Priče o ljubavi, Crno sunce: depresija i melanholija, Prust i osećaj vremena i trilogije Ženski genije, odlikovana je komandantom Legije časti, zapovednikom Ordena za zasluge, Holbergovom međunarodnom memorijalnom nagradom, nagradom Hana Arent i nagradom Fondacije Vision 97, koju dodeljuje Havel Foundacija.

Kristeva je postala uticajna u međunarodnoj kritičkoj analizi, kulturološkim studijama i feminizmu nakon objavljivanja svoje prve knjige, Semeiotike, 1969. Njeno veliko delo uključuje knjige i eseje koji se bave intertekstualnošću, semiotikom i odbacivanjem u oblastima lingvistike, teorije književnosti i kritike, psihoanalize, biografije i autobiografije, političke i kulturne analize, umetnosti i istorije umetnosti. Istaknuta je u strukturalističkoj i poststrukturalističkoj misli.

Kristeva je takođe osnivač odbora za nagradu Simon de Bovoar.[1]

Život
Kristeva je rođena u hrišćanskoj porodici u Slivenu u Bugarskoj, ćerka je crkvenog računovođe. Kristeva je sa sestrom pohađala frankofonsku školu koju su vodile dominikanske monahinje. Kristeva se upoznala sa radom Mihaila Bahtina u ovo vreme u Bugarskoj. Kristeva je nastavila da studira na Univerzitetu u Sofiji i stečena istraživačka stipendija joj je omogućila da se preseli u Francusku u decembru 1965, kada je imala 24 godine.[2] Nastavila je školovanje na nekoliko francuskih univerziteta, studirajući među ostalim naučnicima kod Lucien Goldmanna i Rolan Barta.[3][4] 2. avgusta 1967. godine Kristeva se udala za romanopisca Philippe Sollers-a,[5] rođenog kao Filip Joiauk.

Kristeva je predavala na Univerzitetu Kolumbia početkom 1970-ih i ostala kao gostujući profesor.[6] Objavljivala je i pod venčanim imenom Julia Joiauk.[7][8][9]

Posao
Nakon pridruživanja „Tel Quel grupi“ koju je osnovao Solers, Kristeva se usredsredila na jezičku politiku i postala aktivni član grupe. Trenirala je psihoanalizu, a diplomu stekla 1979. godine. Na neki način se na njen rad može gledati kao na pokušaj prilagođavanja psihoanalitičkog pristupa poststrukturalističkoj kritici. Na primer, njeno viđenje teme i njene konstrukcije deli sličnosti sa Zigmundom Frojdom i Lakanom. Međutim, Kristeva odbacuje svako razumevanje teme u strukturalističkom smislu; umesto toga, ona favorizuje subjekt koji je uvek „u procesu“ ili „na suđenju“.[10] Na ovaj način, ona doprinosi poststrukturalističkoj kritici esencijalizovanih struktura, istovremeno čuvajući učenja psihoanalize. Putovala je u Kinu sedamdesetih godina, a kasnije je pisala O kineskim ženama (1977).[11][12][13][14][15][16]

`Semiotičko` i `simboličko`
Jedan od najvažnijih doprinosa Kristeve je da se oznaka sastoji od dva elementa, simboličkog i `semiotičkog`, pri čemu se ovaj drugi razlikuje od semiotičke discipline koju je osnovao Ferdinand de Sosir. Kao što je objasnio Augustine Perumalil, Kristevin `semiotik je usko povezan sa infantilnim preedipalom na koji se pominju radovi Frojd-a, Oto Rank-a, Melanije Klajn, Psihoanaliza odnosa britanskih predmeta i Lakanove pre-zrcalne faze. To je emocionalno polje, vezano za instinkte, koje prebiva u pukotinama i prozodiji jezika, a ne u denotativnim značenjima reči.` [17] Dalje, prema Birgit Schippers, semiotika je carstvo povezano sa muzičkim, poetskim, ritmičkim i onim što nema strukturu i značenje. Usko je vezano za „žensko“ i predstavlja nediferencirano stanje novorođenčeta pre Ogledala.[18]

Ulaskom u scenu ogledala, dete uči da pravi razliku između sebe i drugih i ulazi u područje zajedničkog kulturnog značenja, poznatog kao simbolično. U Želji za jezikom (1980), Kristeva opisuje simbolično kao prostor u kojem razvoj jezika omogućava detetu da postane „subjekt koji govori“ i da razvije osećaj identiteta odvojen od majke. Ovaj proces razdvajanja poznat je pod nazivom abjekcija, pri čemu dete mora odbiti i odmaknuti se od majke da bi ušlo u svet jezika, kulture, značenja i socijalnog. Ovo carstvo jezika naziva se simboličkim i suprotstavlja se semiotičkom po tome što je povezano sa muškim, zakonom i strukturom. Kristeva odstupa od Lakana u ideji da čak i nakon ulaska u simbolično, subjekt nastavlja da oscilira između semiotičkog i simboličkog. Stoga, umesto da dođe do fiksnog identiteta, subjekt je trajno „u procesu“. Budući da se ženska deca i dalje u određenoj meri poistovećuju sa figurom majke, naročito je verovatno da će zadržati blisku vezu sa semiotičkim. Ova kontinuirana identifikacija sa majkom može rezultirati onim što Kristeva u Crnom suncu (1989) naziva melanholijom (depresijom), s obzirom na to da ženska deca istovremeno odbacuju i poistovećuju se sa majčinom figurom.

Takođe se sugeriše (npr. Creed, 1993) da se degradacija žena i ženskih tela u popularnoj kulturi (a posebno, na primer, u slešerskim filmovima) pojavljuje zbog pretnje identitetu koje predstavlja majčino telo: to je podsetnik na vreme provedeno u nediferenciranom stanju semiotike, gde čovek nema koncept sebe ili identiteta. Nakon odbacivanja majke, subjekt zadrži nesvesnu fascinaciju sa semiotički, želeći da ujedini sa majkom, a istovremeno strahujući gubitak identiteta koji ga prati. Slešer film tako omogućavaju članovima publike da bezbedno rekonstruišu postupak odbacivanja prokletstvom i uništavanjem majčine figure.

Kristeva je takođe poznata po usvajanju Platonove ideje o hori, što znači „hranljivi materinski prostor“ (Schippers, 2011). Kristevina ideja o hori tumačena je na više načina: kao referenca na matericu, kao metafora odnosa između majke i deteta i kao vremenski period koji prethodi ogledalnoj sceni. U svom eseju Majke Prema Đovani Belini iz Dezire u jeziku (1980) Kristeva govori o hori kao o „neekspresivnoj celini koju čine pogoni i njihovi stanovi u pokretnosti koja je puna pokreta kako je regulisana“. Dalje sugeriše da je majčino telo ono koje posreduje između hore i simboličkog carstva: majka ima pristup kulturi i značenju, ali takođe stvara totalizujuću vezu sa detetom.

Kristeva je takođe zapažena po radu na konceptu intertekstualnosti.

Antropologija i psihologija
Kristeva tvrdi da antropologija i psihologija, ili veza između društvenog i subjekta, ne predstavljaju jedna drugu, već slede istu logiku: opstanak grupe i subjekta. Dalje, u svojoj analizi Edipa ona tvrdi da subjekt koji govori ne može sam da postoji, već da on / ona `stoji na krhkom pragu kao da je nasukan zbog nemogućeg razgraničenja` (Powers of Horror, str.85).


Julia Kristeva 2005. godine
U poređenju između te dve discipline, Kristeva tvrdi da je način na koji pojedinac isključuje majku koja je odbačena kao sredstvo za formiranje identiteta isti način na koji se grade društva. U širem obimu, kulture isključuju majčino i žensko i time one nastaju.