ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Jezik: Srpski
Autor: Strani

MIT O PEĆINI - Platon
33 str
Мит о пећини је Платонова алегорија представљена у дијалогу `Држава`. Написана је као дијалог Платоновог брата Глаукона и његовог учитеља СокрПлатон описује људе који, почевши од детињства, проводе живот у пећини, са оковима око врата и око бедара, због чега су у потпуности онемогућени да се покрену са места за која су оковани, а и хоризонт, односно видокруг им је из истог разлога сасвим сужен јер они на тај начин могу да виде само оно што се налази испред њих, а никако и оно што је иза или чак поред њих, управо због тога што их окови око врата спутавају у томе да окрећу главе. Некаква светлост, чије порекло ти оковани људи не могу знати, ипак им омогућава да нешто виде испред себе, мада, нејасно и искривљено. Та светлост долази од вештачког извора ватре, која се налази далеко иза њих, те је они никако не могу видети. Између окованих људи и ватре води некакав пут нагоре, што их наводи да помисле како из пећине има излаза. Дуж тог пута изграђен је низак зид, који личи на онај какав постављају мађионичари који изводе своје трикове, настојећи да тиме обману своју публику. У пећини се налазе и неоковани људи који поред тог зида проносе кипове људи и животиња, као и најразличитије могуће артефакте, односно вештачке предмете који су људских руку дело. Они иду дуж пута и носе производе разноликих људских умећа, који штрче иза тог зида који подсећа на некакав параван. Неоковани људи иду тим путем проносећи кипове, међусобно разговарајући или пак ћутећи.[ата. `Алегорија` пећине представља трећу у низу од три Платонове аналогије: прва је о Сунцу, друга је аналогија с линијом.[


U najdragocjenije poruke koje nam je ostavila stara Grčka svakako spadaju i Platonova djela. Ovaj veliki filozof, predmet vječne rasprave među različitim strujama mišljenja, u svakom vremenu ostaje aktualan jer govori o onome što nadilazi ograničenja određenih povijesnih trenutaka: o sadržaju ljudskog života, o onome što se čovjeku događa iznutra, a nužno daje smjer i karakteristike životu koga živi izvana.

U VII. knjizi Države, u dijalogu između Sokrata i Glaukona, Platon kroz usta svog učitelja Sokrata sintetizira mnoga od svojih učenja u arhetipskoj priči o pećini:

– Iza toga, dakle – rekoh – usporedi našu narav prema tome je li ili nije obrazovana sa sljedećim stanjem. Predoči, naime, sebi da ljudi žive u podzemnoj špilji koja ima dug ulaz, otvoren prema svjetlu; da su ljudi u njoj odmalena s okovima na nogama i vratu, tako da ostaju na istom mjestu i da gledaju samo preda se, te glavu radi okova ne mogu naokolo okretati, a svjetlo im ognja gori odozgo i izdaleka njima za leđima; među ognjem i sužnjevima zamisli put gore, a uza nj zid, kao što čarobnjaci stoje pred gledateljima iza ograde, preko koje pokazuju svoje sljeparije.
– Predočujem si.
– Predoči si, dakle, uz taj zid ljude koji nose svakakve sprave što iznad zida izviruju, kipove, druge životinje kamene, drvene i svakojako izrađene; i kako je prirodno da jedni nositelji govore, a drugi da šute.
– Čudnu sliku veliš i čudne sužnjeve.
– Nalik na nas! Jer misliš li najprije da bi sužnji od sebe samih i jedan od drugoga što drugo vidjeli osim sjenâ što bi od ognja padale na stijenu pećine pred njima?
– Ta kako, ako bi prisiljeni bili cijeli život držati glavu nepomično?
– A što bi vidjeli od predmeta koji bi se mimo nosili? Zar ne bi isto?
– Dašto.
– Ako bi se, dakle, mogli među sobom razgovarati, misliš da sjene koje bi vidjeli ne bi običavali zvati jednako kao i prave predmete?
– Bez sumnje.
– Što dalje, ako bi u tamnici od suprotne strane odjekivalo, kad bi koji od prolaznika progovorio, misliš, da bi oni držali da netko drugi govori, a ne sjena koja bi mirno prolazila?
– Zeusa mi, ne mislim.
– Sasvim bi, dakle, takvi ljudi držali da ništa drugo nije istina nego sjene predmetâ?
– Veoma nužno.


K.S.N.