ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Srpski
Autor: Strani

m11

`Poetika Sanjarije` od Gaston Bašlara je jedno od ključnih dela u oblasti filozofije i književne kritike, koje istražuje duboke i često zanemarene veze između imaginacije, snova i poezije. Bašlar, poznat po svom radu na fenomenologiji percepcije i imaginacije, u ovoj knjizi se bavi sanjarenjem kao ključnim elementom ljudskog iskustva i kreativnosti.
Knjiga istražuje kako sanjarenje, kao stanje između sna i jave, omogućava pristup dubljim slojevima svesti i kreativnosti. Bašlar analizira kako se kroz sanjarenje otkrivaju unutrašnji pejzaži, emocije i želje, te kako ovo stanje inspiriše poetski izraz. On istražuje različite oblike i teme sanjarenja, od kuća i pećina do šuma i voda, pokazujući kako ovi elementi simbolizuju različite aspekte ljudskog unutrašnjeg sveta. “Poetika Sanjarije” takođe razmatra odnos između sanjarenja i jezika, istražujući kako se kroz poeziju prenose i transformišu sanjarske slike i iskustva. Bašlar naglašava važnost mašte u stvaranju poezije, tvrdeći da je poezija u svojoj suštini akt sanjarenja, proces kroz koji se unutrašnji svet pretače u jezik.
Gaston Bašlar, francuski matematičar, epistemolog i teoretičar poetske mašte – ne nalazim prikladnijeg izraza za ovo poslednje, za onaj deo njegovih radova koji nas ovde posebno interesuje – jeste, koliko znam, jedini mislilac koji je umeo i pristao da od raščerečenosti modernog čoveka između njegove iskonske prirode, nepromenljive ili gotovo nepromenljive, od neolitika naovamo, a možda i od paleolitika, i imperativa nove racionalnosti i naučne efikasnosti izgradi mudrost, uslov razumne sreće... Bio je fascinantan profesor; dok ga nisam čuo nisam ni zamišljao da su mogući takav šarm i spontanost predavačke inspiracije, naročito u ovo doba televizijske i druge automatizacije opštenja. Sa svojim polucilinderom, sa bradom à la Marx, sa sklonostima i navikama provincijskog osobenjaka, kakvih je nekad bilo sijaset u dokonoj slobodi ulica kojima su ljudi hodali pešice, Bašlar nije izgledao niti je bio imalo „moderan“... Dok literatura veći gotovo dva veka slika jad naše osamljenosti, Bašlar peva blagodati samoće, predlaže nam da pomoću čitanja, pomoću „poetikoanalize“, „rekonstruišemo u sebi biće oslobodilačkih samoća“. Naravno, i ovde ista reč pokriva različite stvari. Bašlarova samoća je punoća, mašta naše biće, a lektira je njeno društvo. „Gore, na nebu, raj je jedna velika biblioteka“, veli Bašlar... Konsekventnije no iko, izložio je strukture savremenog naučnog duha i prakse, karakterisane sve strožom apstrakcijom i matematizacijom. Pokazao je da je taj duh negacija svega spontanog, svega neposrednog, „prirodnog“. Kasnije je uvideo da naučna kosmologija ne može ugušiti spontanu kosmologiju, da prvobitni čovek živi u nama sa nesmanjenom vitalnošću, da mu je izraz poezija, da su funkcija nauke i funkcija poezije nesvodljive, i obe neophodne. Mi živimo istovremeno u dva jedan drugom potpuno strana sveta. Bašlar je uspeo da od te rascepanosti napravi dve harmonije koje se uzajamno dopunjuju. Drugi je doživljuju kao tragediju našeg doba... Život je mnogo lepši posle čitanja jedne Bašlarove knjige, čitalac svesniji vlastitog bogatstva, pouzdaniji u se. Ako i ne menja svet, ostavljajući to inteligenciji i nauci, mašta krepi čoveka, „sanjarenju pripadaju vrednosti koje daju pečat čoveku u njegovim dubinama“ – Sreten Marić
Gaston Bašlar (1884–1962) je bio francuski filozof. Njegovi najvažniji radovi su iz oblasti poetike i filozofije nauke. Bio je na najvažnijim mestima u francuskoj Akademiji i uticao na brojne francuske filozofe između ostalih i na Mišel Fukoa, Luj Altisera i Žaka Deridu.
Izdavanje i proizvodnja Sarajevo: `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas)