Godina izdanja: 2019.
Format - 14.8x21 cm
Povez - Mek
Pismo - Ćirilica
Izdavač: Talija izdavaštvo
Autor: Džon Stjuart Mil
EAN: 9788680406824
Svakom čoveku je poslednji i najviši cilj da što više i skladnije razvije svoje snage u njihovoj ličnoj osobini, a uslovi kojima će to postići jesu: sloboda rada i raznolikost položaja.

Ovim citatom Vilhelma Humbolta, Džon Stjuart Mil počinje jedno od svojih najglasnijih dela, knjigu sa nazivom O slobodi. Interesantna je činjenica da je ovo delo preveo tadašnji knežević, Petar I Karađorđević. Važno je istaći to da je ovo delo na tadašnjeg kneževića ostvarilo veliki uticaj, da bi, kada je postao kralj, Petar I na mesto apsolutizma uspostavio ustavnost i parlamentarizam, bivajući svestan važnosti uzgoja slobode i tolerancije i činjenice da se dokratija gradi na duži period, u vidu ukorenjene tradicije.

Osnovno načelo ovog dela glasi: U društvu je svako odgovoran za svoje ponašanje samo utoliko ukoliko se to i drugih tiče. U onome što se njega samog tiče, svako je samostalan, pravno neograničen. Svako je sam svoj gospodar nad samim sobom, nad svojim telom i nad svojom dušom. Dakle, ovde je stvar jasna granice društva, podrazumevajući pod istim i državu i svakodnevne ljude koji nas okružuju, treba da zadiru samo u one sfere našeg ponašanja koje se njih samih tiču. Ostalo je u isključivoj slobodi pojedinca i neprikosnoveno je pred bilo kakvim pokušaj pritiska. On veli da su Mnogobrojni oni koji neko ponašanje, koje se njima ne dopada, smatraju ličnom uvredom baš kao što je to smatrao i onaj verski predvodnik koji je, kad su ga okrivljavali zbog toga što ne poštuje religozne osećaje drugih ljudi, odgovorio da držeći se svoje opake vere, oni vređaju njegove osećaje. Kao što vidimo, ovo se itekako sukobljava sa osnovnim Milovim načelom, da su ovakvi stavovi lična stvar pojedinca, kao što je lična stvar pojedinca i neki materijalni predmet koji poseduje, te bilo kakvo oduzimanje prava na taj predmet predstavlja krađu koju prati krivična sankcija. Dakle, kakvi god stavovi pojedinca bili i kako god on neumesno i nerazumno živeo, njegovi bližnji ne smeju da mu smetaju u tome, ako on ne čini drugima štetu, jer svako je čuvar svog sopstvenog telesnog, duševnog i umnog zdravlja i, kako sam Mil kaže, čovečanstvo više dobija kad svakog pušta da živi kako mu je volja, nego kada svakog prisiljava da živi pra volji drugih. Međutim Onaj ko je još uvek u takvom stanju da o nju moraju drugi da se staraju, takvome je potrebna zaštita i protiv svoje radnje i protiv onoga što mu spolja preti. Kao što vidimo, Mil je ipak svestan stanja da su deca tabula rasa i da im je potrebno dati određenu osnovu. On na račun toga govori da je Moralni zločin i pra zlosrećnom detetu i pra društvu izroditi decu, a ne starati se za hranu, koja im nije nužna samo za telo, već i za dušu kojoj je potrebno vaspitanje ,i, ako roditelji ne ispune ovu dužnost, onda je država dužna da je ispuni o trošku roditelja. Međutim, on na ovo gleda kao na nužno zlo, jer se protivi bilo kakvom vaspitanju većeg broja dece pra određenom kalupu, jer bi svaka vlast težila da decu vaspita na način podoban za ostvarenje tiranije.

Ali kad čovek stasa, tada je njegova ličnost u takvom stanju da ima pravo da tumači iskustvo i da se njime koristi po svojoj volji. Sama njegova ličnost mora da otkrije onaj deo poznatog iskustva koji doista priliči njenim okolnostima i njenom značaju