Godina izdanja: 2001
ISBN: 86-7346-196-0
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Dereta 2001 215 strana

odlična očuvanost

Rasprava Rađanje tragedije iz duha muzike (kasnije preimenovano u Rođenje tragedije, ili: Jelinizam i pesimizam) Fridriha Ničea predstavlja fundamentalno delo kulturne filozofije i estetike.

Nastajanje i kontekst

Knjiga objavljena 1872. godine bila je Ničeovo prvo delo kao profesora klasične filologije u Bazelu. Radikalno je raskinula sa tradicionalnim akademskim konvencijama tog vremena, kombinujući filološku analizu sa filozofskim spekulacijama i strastvenim poštovanjem prema Rihardu Vagneru. To je dovelo do značajne kontroverze unutar akademskog sveta.
________________________________________
Apolonska i dionizijska pokretačka snaga

Srž Ničeove argumentacije je teorija o dve suprotstavljene umetničke pokretačke sile u grčkoj kulturi:
Apolonsko: Nazvano po bogu Apolonu (bogu reda, svetlosti i forme). Predstavlja svet privida, lepote, individualnosti, jasnih granica i racionalnog poretka. To je sila koja čini život podnošljivim time što haosu daje estetsku formu.
Dionizijsko: Nazvano po bogu Dionisu (bogu vina, zanosa i ekstaze). Predstavlja haos, rastvaranje individualnosti, zanosno jedinstvo bića, izvornu prirodu i muziku. To je prihvatanje strašne, bolne suštine postojanja.
Niče tvrdi da je grčka tragedija dostigla svoj najviši oblik i snagu baš iz međudejstva ove dve sile: dionizijski iskonski užas i patnja bivaju uhvaćeni i estetski sublimisani u umetničko delo posredstvom apolonske forme, jezika i radnje.
________________________________________
Sokratovski optimizam kao pad Niče vidi smrt tragedije ne u spoljašnjim okolnostima, već u razvoju „teorijskog čoveka“, koga su oličili Sokrat i njegov učenik Euripid.
Sokratizam, sa svojim uverenjem da je znanje vrlina i da se svet može u potpunosti spoznati i ispraviti razumom, uništio je dionizijski element. Tragedija je postala optimistička, racionalistička „opera mišljenja“, u kojoj su problemi bili rešivi, a misterije života više nisu imale mesta.
________________________________________
Muzika i iskupljenje kroz umetnost

Za Ničea, muzika je najčistiji dionizijski umetnički oblik, jer neposredno izražava volju za životom i postoji bez posredovanja pojmova ili slika. Na kraju knjige on zagovara oživljavanje dionizijske umetnosti u modernom dobu – i tu obnovu vidi u muzičkoj dramatici Riharda Vagnera.
________________________________________
Kasnija preocena

U kasnijem predgovoru iz 1886. godine, „Pokušaj samokritike“, zreliji Niče delimično se distancirao od mladalačkog, zanosnog jezika knjige i njene bliskosti sa Vagnerom, ali je ostao dosledan osnovnoj ideji apolonskih i dionizijskih polova kao fundamentalnom okviru za razumevanje umetnosti i kulture.