Godina izdanja: 2006
ISBN: 86-7448-323-2
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Paideia 2006 459 strana

odlična očuvanost

Aristotelovo delo pod nazivom `Fizika` (grč. Physika, od physis što znači `priroda`) fundamentalno je delo ontologije prirode i predstavlja temelj prirodnih nauka u antičkom smislu. Za Aristotela, `fizika` je bila široka oblast koja je obuhvatala proučavanje prirode (natural philosophy), uključujući biologiju, hemiju, geologiju i meteorologiju, a ne samo ono što se danas podrazumeva pod modernom fizikom.

Ključne teme i koncepti:

Priroda kao princip promene i mirovanja: Centralna ideja je da prirodni objekti imaju unutrašnji princip (uzrok) kretanja i mirovanja (rast, promena kvaliteta, kretanje kroz prostor, nastajanje i nestajanje). Veštački predmeti, s druge strane, nemaju ovaj unutrašnji princip.
Teorija kretanja (kretanje/promena): Aristotel je razlikovao dve vrste kretanja:
Prirodno kretanje: Kretanje koje proizilazi iz unutrašnje prirode objekta, bez potrebe za spoljašnjom silom. Na primer, teška tela (zemlja i voda) prirodno teže da padnu ka centru Zemlje, dok laka tela (vazduh i vatra) prirodno teže da se uzdignu.
Nasilno (prinudno) kretanje: Kretanje suprotno prirodi objekta, koje zahteva stalnu spoljašnju silu da bi se održalo (npr. bacanje kamena uvis).
Četiri elementa: Verovao je da je sva materija na Zemlji sastavljena od četiri fundamentalna elementa: zemlje, vode, vazduha i vatre, od kojih svaki ima svoje prirodno mesto u univerzumu. Nebeska tela su napravljena od petog, nepromenljivog elementa zvanog etar.
Četiri uzroka: Da bismo u potpunosti razumeli neku stvar, moramo znati njena četiri uzroka:
Materijalni uzrok: Od čega je nešto napravljeno (npr. bronza od koje je napravljena statua).
Formalni uzrok: Oblik ili suština stvari (npr. oblik statue).
Eficijentni (izvršni) uzrok: Ono što je pokrenulo promenu ili nastanak stvari (npr. vajar).
Finalni (svršni) uzrok: Svrha ili cilj zbog kojeg nešto postoji ili se menja (npr. da statua bude lepa ili da se oda počast nekom).
Vreme i beskonačnost: U delu se razmatra priroda beskonačnosti (Aristotel je poricao postojanje aktuelne, fizičke beskonačnosti) i vreme, koje je definisao kao `broj kretanja u odnosu na pre i posle`.
Prvi pokretač (nepokrenuti pokretač): Aristotel je zaključio da mora postojati večni, nepokretni izvor kretanja koji je krajnji uzrok svih kretanja u kosmosu, a koji sam ostaje nepokrenut (deluje kao objekat ljubavi ili težnje, a ne kao fizička sila u modernom smislu).

Aristotelova `Fizika` je imala ogroman uticaj na zapadnu naučnu misao i dominirala je skoro 2000 godina, sve dok je naučna revolucija u ranom novom veku (Galileo, Njutn) nije zamenila modernim, kvantitativnim i eksperimentalnim pristupom proučavanju prirode.