ISBN: 507
Godina izdanja: 507
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Branko Pavlović (16. avgust 1928 — 14. mart 1986) bio je filozof i pisac. Predavao je Antičku filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu . Uređivao je časopise: Gledišta, Filozofija, i Savremene filozofske teme.

Dela: Rasprava o filozofskim naukama (1973), Filozofija prirode (1978), Eros i dijalektika (1997), Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski rečnik (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000). Uvod u savremenu filozofiju (2003) , Filozofija nauke (2007), Udžbenik `Istorija filozofije`, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem.

Učesnik mnogih tribina, radio i TV emisija, okruglih stolova.

Mnogi njegovi savremenici će se setiti prepunih predavanja na Kolarcu, i ništa manje posećenih redovnih predavanja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Biografija
Nakon ni malo lakog detinjstva, odlazi u Beograd. Posle završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, radio je kao profesor filozofije i matematike u jednoj beogradskoj gimnaziji. Prve radove je pisao i objavljivao za časopis Jež. Objavljene tekstove je potpisivao pseudonimom.

Želeo je da prođe barem još nekoliko godina rada na fakultetu, sazrevanja njegovog filozofskog bića kako bi se posvetio pisanju, ali ga je na ogromnu žalost prerana i zloćudna bolest u tome sprečila, 14. marta 1986. godine.

Zahvaljujući borbi porodice da se radovi i spisi sačuvaju od zaborava, boreći se da ne odu u pogrešne ruke, velikom ljubaznošću njegovih studenata Ilije Marića (danas profesora na Hemijskom fakultetu u Beogradu) i Branislava Gojkovića (osnivača izdavačke kuće Plato), radovi su pažljivo pregledani, pročitani, sa ljubavlju uređeni i objavljeni pod okriljem izdavačke kuće Plato.

Tu se, između ostalih mogu naći: Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000)

Ostao je upamćen kao vrsni predavač antičke filozofije, kao neko ko je celim bićem umeo da prenese helensku misao na svoje studente, kao i na one koji to nisu bili. Nesumnjiv filozofski eros je iz kroz njega govorio, a profesor Pavlović je to sa ljubavlju od iskona primao i nesebično delio.

Mnogi studentni pamte čuvene ekskurzije po Grčkoj i Italiji.

Presokratska misao[mrtva veza] je posvećena Milošu N. Đuriću : „Njegova predavanja i dela uputila su me da visoko cenim i volim helensku misao“

I čini se da je veliki deo ovog najvećeg heleniste u Srba ostavio traga na pokojnog profesora Branka Pavlovića.

Za njegov kabinet broj 353, bile su karakteristične biste Sokrata, Platona i Aristotela, kojih se sećaju mnogi studenti i dan danas, kao još jednu od asocijacija na dragog profesora.

Mnogi koji su iskreno osećali i poštovali izvor filozofke misli, i dan danas emotivno govore o profesoru Pavloviću. Kao velika inspiracija i uzor, kao najčistiji prenosilac ljubavi ka antičkoj filozofiji bio je i profesoru dr. Bogoljubu Šijakoviću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu), prof. dr. Vladanu Perišiću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i bivši dekan tog fakulteta), pomenutom Iliji Mariću i Branislavu Gojkoviću kao i Petru Živadinoviću[1], (nekadašnjem uredniku BIGZ-a i direktoru kulturnog centra u Parizu; osnivač izdavačke kuće Paidea) i mnogim drugima.

Sahranjen je u rodnom selu - Piromanu. Epitaf na nadgrobnoj ploči, reči su supruge Mire i sina Darka, koji glasi: `Tvoje reči imaju vatrenu moć i beskonačnu dubinu`

Na porodičnom grobu gde je samo majka sahranjena, nalaze se i fotogafije tragično nastradalog oca i brata. Na tom mestu se može pročitati epitaf najintimnijeg značenja za pokojnog Branka Pavlovića



„Smrću Branka Pavlovića gubimo verovatno poslednjeg velikog zastupnika izvornog antičkog shvatanja filozofije kao težnje ka mudrosti. Za njega filozofija nije bila samo deo školskog sistma i kulturno- naučnog pogona, nego suštinsko obeležje pa i glavno izvorište duha jednog vremena i jednog naroda. U epohi sveopšte politizacije i tehnifikacije umešno je branio jedno tradicionalnije, ali i plemenitije razumevanje zadatka filozofa u javnom i društvenom životu. Zato se filozofijom bavio sa patosom na koji upućuje prvi deo njenog imena, ne osvrćući se previše na to što je ovaj intelektualni afekt ljubavi mnogima u međuvremenu postao nerazumljiv ili čak sumnjiv. On ga je sa ubeđenjem smatrao preduslovom svakog pravog filozofiranja, razume se, ne i samom filozofijom. Filozofija je za njega jednako malo bila samo jedno stanje duže koliko i samo neki poseban oblik i znanje. Bila mu je sve to zajedno, saznajni, moralni i kulturni stav, ali i vrhunac jednog obrazovnog procesa, koji se opsegom i nadasve etičko-praktičnim usmerenjem direktno nadovezivao na Platonov akademjiski krug znanja i vaspitanja. Ovu filozofsku praideju je Pavlović želeo da preuzme modernim sredstvima pouzdajući se s pravom u svoj autentični dar filozofskog propitivanja i poučavanja.

Izuzetni i pomalo samonikli talenat ga je učinio vrsnim filozofskim spisateljem i još sjajnijim predavačem. Sokratske po duhu, njegov filozofske besede su imale i sokratsko dejstvo: generacije i generacije mladih ljudi bile su u svom prelomnom dobu privučene i konačno pridobijene za filozofiju upravo Pavlovićevim predavanjima, možda najboljim predavanjima iz filozofije koja su se kod nas u kontinuitetu mogla slušati krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina. Plenio je istančanošću svojih formulacija, oštroumnim zapažanjima, duhovitim i originalnim improvizacijama, a naročito izvandrednim filozofskim obrazovanjem koje danas sve više postaje retkost. Ono mu je omogućavalo da se pouzdano i lako kreće u širokim istorijskim i temtskim rasponima, od presokratovaca do egzistencijalista, od filozofije religije i mita do filozofije prirode i nauke.

Za sobom je ostavio nekoliko vrednih knjiga i mnogo značajnih studija. Ipak, oni koju budu poznavali jedino njegove objavljene radove imaće samo bledu sliku misaonog bogatstva i retoričke uverljivosti njegove umne reči. Sada kada je ona nepovratno usahla, sada kada se njegova egzistencija izjednačila sa svojom konačnošću, sada kada je smrtno bivstvovanje postalo bivstvovanje smrti, tek sada, kao što to često biva, shvatamo jasnije da je njegova borba za dostojanstvo filozofije bila ujedno borba za sopstveni životni smisao U jednom fedonovski intoniranom cilju napisao je redove koji u fakticitetu smrti neminovno dobija autobiografski značenje:

„Sile sudbine učinili smo svetovnim silama. Jednu od tih sila izazivamo prirodom nužnošću. Ona čini moje telo trošnim, a moju dušu samo harmonijom telesnih delova, muzikom na telesnoj liri. Telo će postepeno slabiti, lira će gubiti čvrstinu i zvučnost, muzika će jednog dana prestati. Mogu donekle odlagati taj čas, ali on mora doći. Protiv ove sile, dakle, ne mogu učiniti ništa. Ali zašto bi me ova nemoć sprečavala da svoj živt dostojno proživim? I ne samo to, mudrost mi nalaže da svoj život dostojno dovršim...“