Godina izdanja: 2002
ISBN: 86-13-00990-5
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Rosen, Stanley, 1929-2014 = Rozen, Stenli, 1929-2014
Naslov Granice analize / Stanli Rozen ; prevod Aleksandar Gordić
Jedinstveni naslov ǂThe ǂlimits of analysis. srpski jezik
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 2002
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 2002 (Beograd : BIGZ)
Fizički opis 371 str. ; 23 cm
Drugi autori - osoba Gordić, Aleksandar, 1967- (prevodilac)
Zbirka Velika filozofska biblioteka. Posebna izdanja
Filozofska biblioteka
(karton s omotom)
Napomene Prevod dela: The limits of analysis / Stanley Rosen
Tiraž 1.000
Beleška o autoru: str. 371-[372]
Napomene i bibliografske reference uz tekst
Bibliografija: str. 357-363
Registar.
Predmetne odrednice Analiza (filozofija)
Analitička filozofija

Predgovor srpskom izdanju
Namere, kao i nade koje su me navele na pisanje ove knjige, opisane su prema mojim najboljim sposobnostima u predgovoru izvornom izdanju. Knjiga je sastavljena tokom razdoblja koje se, makar na engleskom govornom području, suočilo s vladavinom u akademskoj filozofiji onoga što se nazivalo „analitičkom filozofijom“. Pisao sam, ne iz odbojnosti prema analitičkom mišljenju, nego pre iz ubeđenja da je prethodno pomenuti pokret bio motivisan preterano uskim poimanjem uma. Ovo poimanje je prvenstveno poticalo od, ili je makar bilo ubrzano od strane, modernog evropskog prosvetiteljstva, koje je, prema mom gledištu, započelo sa Galilejem, a ne filozofima osamnaestog veka, i posebno s prevlašću matematičke paradigme racionalnosti.
Snagu ove paradigme valja naći ne samo u pojmovnim analizama modernih i savremenih filozofa, nego očiglednije u postignućima nauke i tehnologije. Granice iste te paradigme jesu ili treba da budu jednako očigledne. Nema ničega matematičkog u vezi s tvrdnjom da je matematika nadmoćna u odnosu na zamisao racionalnosti koju predstavlja tradicija večne filozofije (*philosophia perennis*). Strogo govoreći, ako ništa sem matematike i logike nije racionalno, onda ništa što se ne može formalizovati nije racionalno.
Nadalje, svako zna, ili treba da zna, kako se proces formalizovanja ne može potvrditi činjenicom formalizacije, kako postoje različiti oblici formalizacije, od kojih svaki zavisi od nekog opštijeg, te stoga i temeljnijeg, oblika rasuđivanja koji se ne može formalizovati, ili koji bi se, čak i ako bi se mogao, morao opravdati neformalizovanim ili diskurzivnim izlaganjima uslova analize, pa i to kako su razne analitičke tehnike koje su počele da vladaju akademskom filozofijom u decenijama tokom sredine dvadesetog veka i same izrazi metafizičkih ili spekulativnih hipoteza o tome šta je razborito, šta je uverljivo, šta je pojmljivo, a šta nije.
Ukratko, upotreba počasnog izraza „analitički“ bila je (a i dalje je) retorička, a ne matematička ili racionalna. Ako nema racionalnog načina da se vrednuju opšte teorijske pretpostavke raznih filozofskih tendencija labavo povezanih nazivom „analitička“, tada je analitička filozofija neracionalno rascvetavanje retoričke preteranosti, te stoga i prvorazredni primer volje za moći. Trebalo bi da smo ovo razumeli od početka, zahvaljujući, s jedne strane, razlici između promišljenog rasuđivanja u području političke teorije i etike, kao i racionalnom razjašnjavanju prirode i vrednosti umetničkih dela, a, s druge strane, logičkoj analizi jezika. To što se razume sintaksa nekog stava o prirodi poezije niukoliko ne doprinosi vrednovanju sukobljenih stavova ove vrste. U stvari, isto to važi za celokupno formalističko rasuđivanje. Sami simboli nekog formalnog računa odslikavaju duboke filozofske pretpostavke; glavni primeri ovoga jesu slučajevi logičke negacije i kvantifikacije, koji počivaju na površinskim metafizičkim odlukama do kojih se dospeva kako bi se olakšao rad formalnog računa. Najmanje što se mora učiniti jeste da se ispitaju alternativni teorijski prikazi ovih sintaktičkih sredstava, kako bi se osiguralo, na primer, da nema smisla u razlučivanju između bića i postojanja, ili da je teorija negacije koja je zasnovana na predikaciji dovoljno moćna da razreši tradicionalne probleme povezane s nastojanjem da se racionalno govori o ničemu.
Iz razloga ove vrste, moja knjiga je delo iz metafizike, a ne analitičke filozofije. Moja namera je da osporim neke od važnih teorijskih pretpostavki vladajućih formalističkih tipova analitičke filozofije, te da tako dokažem kako je odbacivanje tradicionalne filozofije i ograničavanje uma na pojmovnu analizu osiromašenje i čak samouništenje filozofije, a ne krupan napredak. Dopustite mi da ponovim kako nisam želeo da razorim analitičko mišljenje (koja bi zdrava osoba ovo želela?), nego da otvorim horizont konteksta, a tako i temelja analitičkog mišljenja. Prema tome, nužno sam morao da analitičkoj filozofiji pristupim spolja. Nisam pokušavao da napredujem iz unutrašnjosti analitičke filozofije, nego da njena ograničenja ispitan spolja. Ovo, naravno, iziskuje izvesno tehničko znanje makar o širokim razvojnim tokovima u unutrašnjosti, ali takođe iziskuje i slobodu od autoriteta stilova mišljenja i analizovanja koji su određeni za one koji ostaju unutar unutrašnjosti.
Ovaj zahtev me je naveo da razmotrim nekoliko mislilaca i problema koji se u analitičkoj literaturi uobičajeno ne obrađuju s uvažavanjem. Dvadeset ili više godina kasnije mogu videti da sam delimično dobio za pravo postepenim opadanjem analitičke filozofije, to jest, njenim rastvaranjem u mnoštvo potpokreta, osećajem o svom sopstvenom malaksavanju, koje je bilo prevaziđeno jedino prelaskom na neurofiziologiju i filozofiju kognitivne nauke: drugim rečima, u svom najbujnijem obliku, danas je analitička filozofija spoj biologije i elektronskog inženjerstva. Drugi glavni razvojni tok u analitičkoj filozofiji jeste njeno postupno predavanje širokom nizu pokreta kojih se ona ranije gnušala, kao što su postmodernizam, pa čak i hegelovstvo. Drugim rečima, analitička filozofija je sebe postupno analizovala izvan postojanja.
U meri u kojoj još postoji, odvojeno od čisto tehničkog proučavanja filozofije logike ili temelja matematike, ona je ili biološko inženjerstvo ili istorija svog sopstvenog odstupanja. Meni je lično vrlo žao što vidim ovo rastvaranje, i nisam imao nameru da mu doprinosim. Moja želja je bila pre da doprinesem oživljavanju (raz)uma, i to ne smišljajući nov način bavljenja filozofijom, nego odbranom i osvežavanjem starih načina. Veoma se nadam da u svom srpskom otelotvorenju ova knjiga može biti od pomoći onima koji još nisu podlegli novoj verziji čoveka-mašine (*l’homme-machine*), ili njenom suparniku, postmodernizmu.
Koliko je ironično što je slavljenje nekoherentnosti postalo, u neprekidnom iščezavanju jedrine filozofije u naše vreme, poslednji pobornik ljudskog duha. Ali, ne treba da budemo odveć iznenađeni. Ako um ne može sam da odbrani racionalnost, kao što ne može pri ograničenjima formalističkih modela racionalnosti, onda se moramo okrenuti iracionalnosti retorike kako bismo popunili prazninu koja proističe iz naše nesposobnosti da sebe objasnimo sebi samima.
Najzad, dopustite mi da izrazim svoju najsvesrdniju zahvalnost prevodiocu Aleksandru Gordiću i svima onima koji su odgovorni za pojavljivanje srpskog prevoda ove knjige, a posebno svom dobrom prijatelju Mihailu Đuriću, bez kojeg ovaj prevod ne bi postojao.
Stanli Rozen
April 2002.

Stenli Rozen bio je američki filozof rođen 1929. godine, jedan od najznačajnijih učenika Lea Štrausa i jedan od najtemeljnijih tumača antičke filozofije u savremenoj misli. Školovao se na Čikaškom univerzitetu, gde je i doktorirao, a potom predavao na brojnim uglednim institucijama, među kojima se izdvajaju Univerzitet u Torontu i Bostonski univerzitet, gde je proveo najveći deo karijere. Rouzen je bio mislilac izrazite erudicije, čije se delo kreće između klasične metafizike, etike i estetike, sa posebnim naglaskom na Platonovu filozofiju, ali i na dijalog sa modernim i savremenim misliocima, od Kanta i Hegela do Hajdegera. U svojim radovima je insistirao na važnosti filozofskog vraćanja izvorima, odbijajući reduktivna čitanja tradicije i savremene relativističke tendencije. Njegov stil karakterišu preciznost, jasnoća i stalna polemika sa filozofskim modama, uz veru da filozofija mora da ostane istrajna potraga za istinom i smislom, a ne akademska disciplina lišena egzistencijalne težine. Kao autor brojnih knjiga, među kojima se posebno ističu „Platonov sofist“, „Hermeneutika kao politika“, „Maska prosvetiteljstva“ i „Nedovršena filozofija“, Rouzen je ostavio snažan trag u savremenoj filozofiji. Umro je 2014. godine, ostavivši za sobom impozantno delo i generacije studenata koje je naučio da filozofija nije ni puka filologija ni tehnička logička vežba, već ozbiljan i odgovoran način života.

MG81 (N)