ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Srpski
Autor: Strani

kao na slikama
pitajte pre kupovine ako vas nešto interesuje


Veselin Masleša Sarajevo
1990. godina
379 str.
mek povez



Ričard MeKej Rorti (Njujork, 4. oktobar 1931 – 8. jun 2007) bio je američki filozof. Obrazovan na Univerzitetu u Čikagu i na Univerzitetu Jejl, imao je snažna interesovanja i obuku kako iz istorije filozofije, tako i iz savremene analitičke filozofije, od kojih je poslednja bila glavni fokus njegovog rada na Univerzitetu Prinston 1960-ih.[1] Kasnije je odbacio filozofsku tradiciju prema kojoj znanje uključuje tačno predstavljanje („ogledalo prirode“) sveta čije postojanje ostaje potpuno nezavisno od tog predstavljanja.
Ričard Mekej Rorti

Portret Ričarda Rortija
Datum rođenja
4. oktobar 1931.
Mesto rođenja
Njujork, Njujork, SAD
Datum smrti
8. jun 2007. (75 god.)
Mesto smrti
Palo Alto, Kalifornija, SAD
Univerzitet
Univerzitet u Čikagu Univerzitet Jejl
Zanimanje
Filozof
Era
Filozofija 20. veka
Rorti je imao dugu i raznovrsnu akademsku karijeru, uključujući pozicije stjuarta profesora filozofije na Univerzitetu Prinston, kenana profesora humanističkih nauka na Univerzitetu Virdžinije i profesora uporedne književnosti na Univerzitetu Stanford. Među njegovim najuticajnijim knjigama su Philosophy and the Mirror of Nature (1979), Consequences of Pragmatism (1982) i Contingency, Irony, and Solidarity (1989).
Rorti je na ideju znanja kao na „ogledalo prirode“ gledao kao na sveprisutnu istoriju zapadne filozofije. Protiv ovog pristupa, Rorti se zalagao za novi oblik američkog pragmatizma (koji se ponekad naziva i neopragmatizam)[2] u kojem naučne i filozofske metode čine samo skup potencijalnih „rečnika“ koje ljudi napuštaju ili usvajaju tokom vremena u skladu sa društvenim konvencijama i korisnošću. Rorti je verovao da bi napuštanje reprezentacionističkih izveštaja o znanju i jeziku dovelo do stanja uma koje je nazivao „ironizam“, u kojem ljudi postaju potpuno svesni nepredviđenih slučajeva koji su smešteni u istoriju i svog filozofskog rečnika. Rorti je ovaj brend filozofije vezao za pojam „socijalne nade“; verovao je da će se bez reprezentacionističkih računa i bez metafora između uma i sveta ljudsko društvo ponašati mirnije. Takođe je naglasio razloge zbog kojih tumačenje kulture kao razgovora predstavlja ključni koncept „postfilozofske“ kulture odlučne da napusti reprezentacionističke izveštaje o tradicionalnoj epistemologiji, uključujući američki pragmatizam sa metafizičkim naturalizmom.
Biografija
Glavna dela
uredi
Philosophy and the Mirror of Nature
uredi
U Philosophy and the Mirror of Nature (1979), Rorti tvrdi da centralni problemi moderne epistemologije zavise od slike uma koji pokušava verno da predstavlja (ili „ogledalo“) nezavisnu od uma, spoljnu stvarnost. Ako se odreknemo ove metafore, onda je čitav poduhvat temeljne epistemologije pogrešan. Osnivač smatra da bi izbegao nazadovanje svojstveno tvrđenju da su sva uverenja opravdana drugim uverenjima, neka uverenja moraju biti samoopravdavajuća i činiti temelje čitavom znanju.
U Philosophy and the Mirror of Nature kritikovana su dva čula „osnovanosti“. U epistemološkom smislu, Rorti je kritikovao pokušaj opravdanja tvrdnji o znanju tako što ih je pronašao u nizu temelja (npr. samorazumljive premise ili neinferencijalne senzacije); šire, kritikovao je tvrdnju filozofije da temeljno funkcioniše u okviru kulture. Prvi argument se oslanja na Selarsovu kritiku ideje da u čulnom opažanju postoji „dato“, u kombinaciji sa Kvinovom kritikom razlike između analitičkih rečenica (rečenica koje su istinite samo na osnovu onoga što znače) i sintetičkih rečenica (rečenica ostvaruje svet).
Svaka kritika, koja se uzima sama, predstavlja problem za koncepciju kako filozofija treba da napreduje, ali ostavlja dovoljno tradicije netaknutom da bi nastavila sa svojim nekadašnjim težnjama. U kombinaciji, tvrdio je Rorti, dve kritike su poražavajuće. Bez privilegovanog uvida u strukturu verovanja i privilegovanog carstva istina ili značenja, mi umesto toga imamo znanje kao ona verovanja koja plaćaju svoj put. Rorti je tvrdio da je jedini stvarni opis stvarnog procesa istrage bio Kunijev prikaz standardnih faza napretka disciplina, oscilirajući kroz normalne i nenormalne periode, između rutinskog rešavanja problema i intelektualnih kriza.
Nakon što je odbacio fundamentalizam, Rorti tvrdi da je jedna od retkih uloga koja ostaje filozofu da deluje kao intelektualni gadfli, pokušavajući da izazove revolucionarni raskid sa prethodnom praksom, ulogu koju je Rorti rado preuzeo na sebe. Rorti predlaže da svaka generacija pokušava da sve discipline podvrgne modelu koji koristi najuspešnija disciplina dana. Po Rortijevom mišljenju, uspeh moderne nauke naveo je akademike u filozofiji i humanističkim naukama da pogrešno oponašaju naučne metode. Philosophy and the Mirror of Nature popularizovali su i proširili ideje Vilfrida Selarsa (kritika mita o datosti) i Vilarda Van Ormana Kvajna (kritika analitičko-sintetičke distinkcije) i drugih koji zagovaraju vitgenštajnovsku doktrinu o „rastvaranju“, pre nego rešavanje filozofskih problema.
Contingency, Irony, and Solidarity
uredi
U Contingency, Irony, and Solidarity (1989), Rorti napušta specifično analitičke načine eksplikacije u korist narativnog pastiša kako bi razvio alternativni konceptualni rečnik `platonistima` koje odbacuje. Ova šema zasnovana je na uverenju da ne postoji vredna teorija istine, osim neepistemske semantičke (kao što se Donald Dejvidson razvio iz dela Alfreda Tarskog). Rorti predlaže da zadatak filozofije treba razlikovati po javnoj i privatnoj liniji. Od privatnih filozofa, koji pružaju veće sposobnosti da se (pre) stvaraju, pogled prilagođen Ničeu i koji Rorti takođe identifikuje sa romanima Marsela Prusta i Vladimira Nabokova, ne treba očekivati da pomažu u javnim problemima. Za javnu filozofiju, neko bi se mogao obratiti Rolsu ili Habermasu.
Ova knjiga takođe označava njegov prvi pokušaj da posebno artikuliše političku viziju koja je u skladu sa njegovom filozofijom, vizijom raznolike zajednice povezane oporbom okrutnosti, a ne apstraktnim idejama poput „pravde“ ili „zajedničke humanosti“, vođene od strane odvajanja javnog i privatnog područja života.
U ovoj knjizi Rorti uvodi terminologiju ironizma, kojom se služi za opisivanje svog načina razmišljanja i svoje filozofije.
Objectivity, Relativism, and Truth
uredi
Među esejima iz Objectivity, Relativism, and Truth: Philosophical Papers, Volume 1 (1990), nalazi se „Prioritet demokratije filozofiji“, u kojem Rorti brani Rolsa od komunitarnih kritičara. Rorti tvrdi da se liberalizam može „slagati bez filozofskih pretpostavki“, dok istovremeno priznaje komunitarima da se „koncepcija sopstva koja čini zajednicu konstitutivnom za sebe dobro slaže sa liberalnom demokratijom.`[15] Za Rortija, o socijalnim institucijama treba razmišljati kao o „eksperimentima u saradnji, a ne kao pokušajima otelotvorenja univerzalnog i neistorijskog poretka.`[16]
Essays on Heidegger and Others
uredi
U ovom tekstu Rorti se fokusira prvenstveno na kontinentalne filozofe Hajdegera i Deridu. Tvrdi da ovi evropski „post-Ničeovci“ mnogo dele sa američkim pragmatičarima, jer kritikuju metafiziku i odbacuju korespondencionu teoriju istine. Kada razgovara o Deridi, Rorti tvrdi da je Derida najkorisniji kada se na njega gleda kao na smešnog pisca koji je pokušao da zaobiđe zapadnu filozofsku tradiciju, umesto kao pronalazača filozofske (ili književne) „metode“. U tom smislu, Rorti kritikuje Deridine sledbenike poput Pola de Mana zbog toga što su dekonstruktivnu teoriju književnosti shvatili previše ozbiljno.
Achieving Our Country
uredi
U Achieving Our Country: Leftist Thought in Twentieth-Century America (1997), Rorti pravi razliku između onoga što vidi kao dve strane levice, kulturne levice i progresivne levice. On kritikuje kulturnu levicu, što su primer poststrukturalisti poput Fukoa i postmodernisti poput Liotarda, zbog nuđenja kritika društva, ali ne i alternativa (ili alternativa koje su toliko neodređene i opšte da bi mogle biti abdikacije). Iako ovi intelektualci pronicljivo tvrde o bolestima u društvu, Rorti sugeriše da ne pružaju alternative i čak povremeno negiraju mogućnost napretka. S druge strane, progresivna levica, koji su za Rortija pragmatičari Djui, Vajtman i Džejms Boldvin, dali nadu u bolju budućnost kao svoj prioritet. Bez nade, tvrdi Rorti, promene su duhovno nezamislive i kulturna levica je počela da rađa cinizam. Rorti progresivnu levicu vidi kao da deluje u filozofskom duhu pragmatizma.
O ljudskim pravima
uredi
Rortijev pojam ljudskih prava zasnovan je na pojmu sentimentalnosti. Tvrdio je da su ljudi tokom istorije osmislili različita sredstva za shvatanje određenih grupa pojedinaca kao neljudskih ili podljudskih. Razmišljanje u racionalističkom (temeljnom) pogledu neće rešiti ovaj problem, tvrdio je on. Rorti se zalagao za stvaranje kulture globalnih ljudskih prava kako bi se sprečilo da se kršenja događaju sentimentalnim obrazovanjem. Tvrdio je da bi trebalo stvoriti osećaj empatije ili podučavati empatiju drugima kako bi razumeli tuđu patnju.[17]