Godina izdanja: 2011
ISBN: 978-86-86525-37-6
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Naslov: Nomos zemlje: u međunarodnom pravu 
Autor: Karl Šmit

Originalni naslov: Carl Schmitt – Der Nomos der Erde

Izdavač: Fedon, Beograd
Prevod: Boro Šuput
(redaktura prevoda Vladimir Milisavljević)

Jezik: b.c.h.s./srpski

Godina izdanja: 2011

Pismo: latinica
Žanr: filozofija

ISBN: 978-86-86525-37-6


POVEZ: tvrdi, sa zaštitnim omotom
Br. str.: 430
Fizički opis: 24 cm
Masa (u gr): 730



knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5* 

[kategorizacija stanja:


5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje)
5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje 
4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju 
3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja 
2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice 
1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva 


- za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju]



DODATNO UZ KNJIGU:

***

Podela pašnjaka

Ivan Milenković

Odmah bi valjalo razjasniti nekoliko stvari. Karl Šmit, nemački pravnik i filozofski pisac, bio je nacista. I to jedan od gorih: učestvovao je u pisanju nekih od najstrašnijih nacističkih zakona.

Uz to je bio i neviđeno ljigav tip. Tekstovi kojima je pokušavao da se dodvori Hitleru odlikuju se visokim stepenom besramnosti, ali je čak i nacistima, koji nisu važili za moralne gigante, to bilo previše. Nikada ga nisu `nagradili` učešćem u nivoima vlasti za kojima je žudeo (možda ga je upravo to spasilo robije po završetku rata). Posle kapitulacije nacističke Nemačke, u američkom pritvoru provodi oko dve godine (u nekoliko navrata), gde biva podvrgnut ozbiljnom ispitivanju, ali ni tada, niti ikada kasnije, nije nedvosmisleno priznao da je nacizam bio magnum crimen. Najviše što će svojm istražiteljima reći jeste da je nacizam bio greška. Čija greška? Ko je pogrešio? Zbog čega? Šta je tu pogrešno? U takve detalje nije se upuštao. Umro je u dubokoj starosti, drčan i prilično zadovoljan sobom, kakav je, uz izvesna kolebanja, bio i za života.
Ništa od rečenog nije sporno. Nije, međutim, (previše) sporno ni to da je Šmit tvorac fascinantnog dela. Najzad, nije sporno ni to da se njegovo delo i nacizam sasvim lepo uzajamno prožimaju. Bilo bi sporno jedino ignorisati njegovo delo zbog toga što je, u građanskom i javnom životu, bio gnjida. Biografija autora slab je, bolje reći nikakav izvor za razumevanje njegovog dela. (Za razumevanje nedela – jeste.) Računa se samo ono što je napisano. (Treba li uopšte podsećati koliko je moralnih idiota, ludaka, zločinaca, osoba s kojima ne bismo ni 7 sekundi želeli da provedemo u istoj prostoriji, napisalo genijalne tekstove? Muzil i Džojs, recimo, nipošto nisu pri dnu te liste, kao ni Hajdeger ili Altiser, uostalom.) Svoj slavni tekst `Pojam političkog` Šmit piše u doba vajnmarske Nemačke, dakle u izrazito teškim, ponižavajućim uslovima za zemlju, ali i u doba kada nacizam još nije bio na pomolu, a ništa manje slavnu `Političku teologiju` godine 1934. Ti tekstovi su, u teorijskom smislu, brutalni. Nastojeći da odredi šta je to što politiku čini politikom i što je, kao takvu, razlikuje od svih ostalih disciplina, on do krajnosti dovodi jednu tradiciju koja počiva na pesimističkom razumevanju čoveka: neprijatelj i neprijateljstvo jesu konstante koje me određuju kao političko biće. Suveren je, pak, onaj ko može da uvede vanredno stanje, dakle ona sila koja je u stanju da suspenduje važeći pravni i politički poredak da bi ga, jel`, sačuvao pred opasnostima koje mu prete spolja, ili iznutra. Verovatno nije potrebno naglašavati koliko su ovakve formulacije godile nacističkim ušima. Posle nacističkog sloma i isleđivanja u zatvoru, Šmit se (razumljivo) primirio, da bi 1957. godine objavio svoju verovatno najznačajniju knjigu, Nomos zemlje (Fedon, Beograd 2011, prevod Boro Šuput).

Taj čudni naslov, ta neobična mešavina starogrčkog nomos (zakon) i nemačkog der Erde (zemlja), nipošto nije slučajan. Šmit traga za izvornim značenjem reči, verujući da se upravo tu, na samom izvoru, krije suština stvari, ali se svojim etimologizovanjem, istovremeno, suprotstavlja i pravnom pozitivizmu koji ne vidi istorijsku uslovljenost pravnih pojmova. Starogrčko nomos, dakle, ta Urwort, ta protoreč kojoj Šmit hoće da vrati `prvobitnu snagu i veličinu`, sačuvala je, po njegovom mišljenju, izvorni smisao uprkos iskrivljavanjima kroz prevode i rđavu upotrebu. Na samom početku ona je, u glagolskom obliku nemein, značila `deliti`, odnosno `napasati`, a kao nomos `podela pašnjaka`, zasnivalačko prisvajanje zemlje. Nomos, prema tome, uvek upućuje na prostor. Nijedna institucija, niti bilo kakvo zakonodavstvo, ne može da postoji bez prethodnog razgraničenja na tlu, bez ustanovljavanja osnovnog prava na zemlju. Zakon je vezan za zemlju. No, Šmit ne bi bio to što jeste kada bi se zadržao na, manje ili više, zdravorazumskom uvidu po kojem su stabilnost, nepomerivost, trajnost zemlje, čvrstina tla, potrebne da bi se oformila nekakva institucija. Naravno da ne može bez tla, ali je potrebno još nešto: čin, odluka, odnosno nomos. Tek tada, odlukom o tome da se uspostavi nekakav poredak, da se ustanovi institucija, da se proglasi zakon, prostor zemlje postaje ono do čega je Šmitu stalo: poredak. Tek tada pašnjak postaje politička činjenica.
Etimologija je, međutim, samo početak jedne brutalne i, u svojoj brutalnosti, zavodljive teorijske konstrukcije koja će da uroni u evropsku modernost i pokaže da je jus publicum europaeum, evropsko javno pravo, jedan od ključnih momenata deteologizacije rata, ili, u nešto skromnijoj varijanti, izraz izbacivanja teoloških momenata iz rata. Ranije smo se, naime, ubijali i mrzeli, dočim se danas fino možemo ubijati i bez mržnje. Potom će Šmit da se upusti u razmatranje problema razgraničenja na moru i vazduhu (kopno je, u međuvremenu, (ne)uspešno podeljeno), da se dotakne krize evropskog javnog prava i oživljavanja pojma pravednog rata (nije, naime, poznato da je iko, ikada, u istoriji vodio nepravedan rat), da se pozabavi aporijom mirotvorca, da još malo provrti svoje omiljene motive teologa, neprijatelja i suverena i usput nam udeli nekoliko korisnih saveta za život u zlom liberalno-demokratskom svetu. Na Šmitovoj se teoriji, naravno, ne može zasnovati parlamentarna demokratija i to je, verovatno, najteži prigovor na koji on nema odgovor. Tome uprkos njegovi uvidi svetlucaju tamnim, opakim, hladnim sjajem, na koje moramo da reagujemo kako nas tama, što ju je i sam Šmit radosno proizvodio, ne bi progutala.

U izradi ove knjige učestvovala su i dva vrsna poznavaoca Šmitovog dela, Vladimir Milisavljević, redaktor prevoda, i Petar Bojanić, pisac pogovora.


***

Filozofija / nemačka filozofija / filozofija prava / savremena filozofija / hermeneutika / pravni poredak / nomos / propisi / zakoni / zemlja / krv i tlo / politika / pravo / politika i pravo / zemlja / zemljište / rat / religija / teologija / Evropa / javno pravo / pravedni rat / Neprijatelj /


***

UNOS: 250904
Šifra: FDN_KD