Godina izdanja: 2012. I izdanje
ISBN: 978-86-7448-548-4
Jezik: Srpski
Autor: Strani

KNJIGA JE NOVA-NEKORISCENA-STANJE:(5+)-ORIGINALNO IZDANJE! Izdavača : PAIDEIA
O DUŠI
FILOZOFIJA
Kategorija : FILOZOFIJA
Autor : Aristotel
Izdavač : PAIDEIA
Pismo : Latinica
Povez : Tvrd
Godina : 2012.
Format :13x20cm
Strana : 537
Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Metafizika , Filozofski sistemi , Ontologija
Ostali naslovi iz oblasti: Filozofija
Isbn: 978-86-7448-548-4
Autor: Aristotel
Izdavač : PAIDEIA
Aristotel je u De An.I postigao dvostruki cilj: 1) duša je nužno povezana za pojmove spoznaje i kretanja, i 2) u tome se manje-više slažu sve prethodeće `teorije` o duši. Može se postaviti pitanje da li Aristotel ispred sebe uopšte ima izgrađene teorije o duši – jer, to pouzdano nema – ili on sam konstruiše kontekst vlastite diskusije koji bi formirao i da ovih `teorija` nema; jer, mimo Platona koji i daje tematski ram Aristotelove rasprave o duši i koji je jedini njegov pravi `sagovornik`, imamo samo rudimentarne, višeznačne i sporadične izjave koje mogu biti metafizički relevantne, kao kod Herakleita, Demokrita ili kod Empedokla, ili su refleksi i preformulacije prastarih narodnih verovanja. No, Aristotel blagonaklono tvrdi da je veza duše, spoznaje i kretanja uočena u ovim teorijama ukoliko se one posmatraju u celini, ali da nijedna od tih veza nije zahvaćena na autentični način veran samoj stvari o kojoj je reč. Drugim rečima: nije se došlo do osnovnog pitanja o bivstvu duše, ali onda ni do prave teorije kognitivnih funkcija duše (opažanje, mnjenje, znanje, Um; a onda i njima podređenih `funkcija`: žudnja, htenje, težnja), ali ni do uviđanja težine metafizičkog problema veze duše i kretanja. Sinopsis : O duši - PARVA NATURALIA
Aristotel(autor)
Slobodan Blagojević(prevod)
Izdavač: Paideia

Aristotel je u De An.I postigao dvostruki cilj: 1) duša je nužno povezana za pojmove spoznaje i kretanja, i 2) u tome se manje-više slažu sve prethodeće `teorije` o duši.
Može se postaviti pitanje da li Aristotel ispred sebe uopšte ima izgrađene teorije o duši – jer, to pouzdano nema – ili on sam konstruiše kontekst vlastite diskusije koji bi formirao i da ovih `teorija` nema; jer, mimo Platona koji i daje tematski ram Aristotelove rasprave o duši i koji je jedini njegov pravi `sagovornik`, imamo samo rudimentarne, višeznačne i sporadične izjave koje mogu biti metafizički relevantne, kao kod Herakleita, Demokrita ili kod Empedokla, ili su refleksi i preformulacije prastarih narodnih verovanja. No, Aristotel blagonaklono tvrdi da je veza duše, spoznaje i kretanja uočena u ovim teorijama ukoliko se one posmatraju u celini, ali da nijedna od tih veza nije zahvaćena na autentični način veran samoj stvari o kojoj je reč. Drugim rečima: nije se došlo do osnovnog pitanja o bivstvu duše, ali onda ni do prave teorije kognitivnih funkcija duše (opažanje, mnjenje, znanje, Um; a onda i njima podređenih `funkcija`: žudnja, htenje, težnja), ali ni do uviđanja težine metafizičkog problema veze duše i kretanja.