ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1981
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Knjige su dobro očuvane.Prvi deo malo okrzan po ivici(kao na slici)
,,Артур Шопенхауер (нем. Arthur Schopenhauer; Гдањск, 22. фебруар 1788 — Франкфурт на Мајни, 21. септембар 1860) био је немачки филозоф. Шопенхауер је био идеалист, класични представник песимизма, који је „вољи” дао главно место у својој метафизици. Његов отац је био успешан пословни човек – делом холандског порекла – обожавалац Волтера и велики противник апсолутистичких типова власти. У Хамбург се с породицом преселио 1783. године, где су остали до смрти – наизглед самоубиства – његовог оца. Шопенхауерова мајка је била успешан писац романа и касније је у Вајмару држала салон који су посећивали многи тадашњи књижевници и интелектуалци међу којима је био и Гете. Артурови односи с мајком су били тешки и антагонични и резултирали су коначним отуђењем.
Филозофија
Шопенхауер је сматрао да је воља основа свега, Кантова „ствар по себи”, суштина света који је само представа. Воља је вечито незадовољена, и зато је живот бескрајна патња, а овај свет најгори могући свет. Циљ свега је нирвана (будизам). Главно дело му је Свет као воља и представа. До већег утицаја дошао је тек пред крај живота и после смрти. Остала дела преведена код нас: Метафизика лепог, Метафизика полне љубави, О стилу и писању, О генију и др.

Шопенхауерова филозофија се најбоље разуме уколико се препозна његов дуг Кантовој филозофији, којег је сматрао највећим мислиоцем модерног доба. Његова главна замерка филозофији савременика у Немачкој (Шелинга, Фихтеа и Хегела), је да су под изговором напретка и тежњи да даље развију Кантове идеје, у ствари покушали да филозофирају на начин који је сâм Кант описао као сасвим неприхватљив. Ако је Кант ишта показао, онда је то да је метафизичка спекулација у застарелом „трансценденталном” смислу потпуно неупотребљива за достизање сазнања које лежи изван људског искуства. По Шопенхауеру, такво је сазнање у принципу недостижно, те се сваки филозоф – и којом год процедуром – који покуша да успостави постојање Бога и бесмртност душе, у ствари упустио у једно безнадежно филозофско испитивање.
Свет као воља
У другој књизи о Свету као вољи и представљању, Шопенхауер разматра шта је свет изван његовог аспекта који нам се чини - тј. аспект света изван представљања, свет који се сматра „самим собом“, његовом унутрашњом суштином. Само биће свих ствари, тврди Шопенхауер, јесте воља. Емпиријски свет који нам се чини као представљање има плуралитет и уређен је у просторно-временском оквиру. Свет као ствар по себи мора постојати изван субјективних облика простора и времена. Иако се свет нашем искуству манифестује као мноштво предмета (објективизација воље), сваки елемент ове многострукости има исту слепу тежњу ка постојању и животу. Људска рационалност је тек секундарни феномен који не разликује човечанство од остатка природе на основном, суштинском нивоу. Напредне когнитивне способности људи, тврди Шопенхауер, служе циљевима воље - нелогичној, безусмерној, непрекидној тежњи која осуђује људску јединку на живот који пати неискупљен коначном сврхом. Шопенхауерова филозофија воље као суштинске стварности која стоји иза света као представљања често се назива метафизичким волунтаризмом.

За Шопенхауера, разумевање света као воље доводи до етичких забринутости (за детаље погледајте одељак о етици доле), које он истражује у Четвртој књизи света као Воља и представљање и поново у своја два наградна есеја о слободи воље и на основу морала. Ниједан појединачни људски поступак није слободан, тврди Шопенхауер, јер су то догађаји у свету појавности и према томе подлежу принципу довољног разлога: човекови поступци су неопходна последица мотива и датог карактера појединачног човека. Нужност се протеже на поступке људских бића баш као и на сваки други изглед, па стога не можемо говорити о слободи појединца који жели. Алберт Ајнштајн је цитирао Шопенхауерову идеју да „човек може да ради како хоће, али неће како хоће“.[10] Па ипак, воља као ствар сама по себи је слободна, јер постоји изван царства представљања и самим тим није ограничена било којим од облика нужности који су део начела довољног разлога.

Према Шопенхауеру, спас од нашег јадног постојања може доћи кроз вољу која је `смирена` метафизичким увидом који открива индивидуалност само као илузију. Светитељ или „велика душа“ интуитивно „препознаје целину, схвата њену суштину и открива да она непрестано пролази, заокупљена узалудним напорима, унутрашњим сукобом и вечитом патњом“[11] другим речима, потиче из увида да је свет сам по себи (ослобођен облика простора и времена) један. Подвижничке праксе, примећује Шопенхауер, користе се као помоћ „само-укидању“ опоруке, што доводи до блаженог, искупитељског стања „празног хода без празнина“ без напора и патње."