ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1974
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Руђер Бошковић: ТЕМЕЉИ ПРИРОДНЕ ФИЛОЗОФИЈЕ
Издавач: СВЕУЧИЛИШНА НАКЛАДА ЛИБЕР, Загреб, 1974.год.
Тврди повез, XL(40)+324 стране, упоредни текст на латинском и српском језику, 24цм.
Врло добро очувано.
`Бошковићева теорија природне филозофије, објављена 1758. године, имала је велики утицај на његове савременике и имала је многе следбенике у наредним вековима. Допринела је открићу структуре атома и подстакла многе научнике на даљи развој модерног схватања структуре материје. Физичар Ледермен (Leon Ledermann), нобеловац, 1993. године написао је да је Бошковићева филозофија „кључ за разумевање целокупне физике“. Немачки филозоф Ниче (Friedrich Nietzsche) сматра да је Бошковићева теорија природне филозофије „највећи тријумф над чулима који је до тада на Земљи постигнут“. Француз Херисман (Lancelott Herrismann) указује да ће „Бошковићева филозофија у целини постати филозофија наредног (21-ог) века“. Овај рад обухвата приказ живота и делатности Бошковића, опис његове филозофије, као и њене доприносе савременој науци и филозофији.`
(Култура 134/2012)

`Руђер Бошковић (Дубровник, 18. мај 1711 — Милано, 13. фебруар 1787) био је дубровачки полихистор. Он је био универзалан стваралац: филозоф, математичар, астроном, физичар, инжењер, педагог, геолог, архитекта, археолог, конструктор, оптичар, дипломата, путописац, професор, најбољи песник на латинском језику осамнаестог века и преводилац-полиглота.

Његово етничко порекло и научно наслеђе, имајући у виду историјско раздобље у коме је живео и данас је предмет бројних полемика. Поред српског различити извори наводе и могуће хрватско порекло, извори такође нису јединствени ни по питању изворне верске припадности његове породице.

Један је од најзначајнијих научника свога времена. Уврштен је међу 100 најзнаменитијих Срба.[18] Био је оснивач Миланске опсерваторије и директор Оптичког института Француске морнарице, унапредио је прва четири фундамента метафизике и отворио пети.

Биографија
Рођен је 18. маја 1711. године као седмо дете трговца Николе Бошковића, Србина[20] из Орахова код Требиња у Херцеговини и мајке Паоле, италијанског порекла, из породице Бара Бетере, познатог дубровачког песника] Његов брат Бартоломеј Баро Бошковић саставио је спис о пореклу породице, где тврди да је њихов прадеда потицао из босанске племићке породице Покрајчић, али да је променио презиме у Бошковић према очевом имену.

Да је обитељ Покрајчића била убрајана међу племените »словинске« обитељи, зна се и иначе, али главно из књиге која се чува у контâ Охмућевићâ , у којој се налазе описи грбова племенитих обитељи те покрајине (Босне), међу којим се спомиње и (грб) те (обитељи). Али наш прадјед, узевши старо име као презиме по очеву имену, што се обичава у словинских народа, промијенио га је. Из ове је (обитељи) Никола као дјечак доведен најприје у Дубровник , затим у Нови Пазар у Раши, бавио се трговином и стекао довољно обилно богатства као награду за своју радиност. Али десило се тада у пуном јеку рата међу царем Леополдом и Турцима, који је почео опсадом Беча, да је ненаданим доласком непријатеља Нови Пазар заузет, спаљен и уништен, а (Никола) је изгубио највећи дио свог иметка те је једва заједно с братом на брзим коњима изашао жив и здрав и сабравши остатке (имовине) дошао у Дубровник гдје је постао грађанином и оженио се Павлом, кћери Бартоломеја Бетере , човјека врло угледнога и надарена свим врлинама, од које је имао врло бројно потомство.

Руђер Бошковић радни век провео је у туђини, где је стекао и светску славу, а само једном свратио у свој завичајни Дубровник, 1747. године.

Гимназију је завршио у Дубровнику у Језуитском заводу. Са 15 године 1725. ступа у Језуитски ред и одлази у Рим. Стекао је врло високо образовање, мукотрпно се пењући језуитском хијерархијом. Студирао је две године реторику и поезију, затим три године филозофију и математику, да би образовање окончао након пет година теологије.

Писао је научна дела у стиховима и писао је поезију од када је учио гимназију. Себе је описивао као астронома и песника.

Своје отаџбинско порекло никада није крио – остао је Словинац, како су се тада називали Јужни Словени.

Умро је у вили Босии у Милану, притиснут умором и душевном слабошћу али и последицама `дуготрајне грознице` (коју је стекао на обали Мале Азије када је својевремено кренуо у Цариград). На миланском гробљу је и сахрањен 13. фебруара 1787. године, а срце му је пренето у завичај. Милутин Миланковић наводи податак да је сахрањен у Милану у цркви Санта Мариа Подоне.

Каријера
Свештеник је постао 1744. године и одмах ступио на катедру за математику Колегијума у Риму. Треба знати да је он још као студент теолошке науке започео праксу, радећи као учитељ на нижим разредима исте установе. У Риму остаје као предавач до 1759. године, када напушта Рим. Он је годину дана раније схватио да је језуитски ред у кризи и да мора негде да се склони. Борави 1760. године у Паризу, а затим у Лондон. После кратког боравка и истраживања у Цариграду 1761. године враћа се у Италију 1763. године.

Након једногодишњег бављења у Риму, постаје 1764. године професор математике на Универзитету у Павији. Између 1765-1772. године живи у Милану где оснива Миланску опсерваторију, и постаје њен први директор. Када је укинут језуитски ред остаје обични свештеник и сели се 1773. године у Париз. Као шеф маринске оптике на париској Сорбони и француски поданик проводи осам година. Одатле креће 1782. године последњи пут у Италију.

Научни рад
Бошковић је као угледни математичар, професор и научник позиван је да решава неке проблеме свог времена. Тако је 1742. године уврштен у трочлану комисију која је утврђивала узроке пукотине на великој куполи ватиканске цркве Св. Петра. Тражено је другом приликом његово стручно мишљење у вези каналисања реке Тибар.[28] Папа га опет ангажује 1750. године, сада да измери дужину меридијанског степена у папиној држави. Године 1756. га је ангажовао аустријски цар Франц I да пресуди у спору око река и пловидбе између града Луке и Тоскане. У Бечу је у то време за царицу Марију Терезију, помагао око поправки на згради Дворске библиотеке.

Од 1736. године, редовно објављује годишње по неколико стручних расправа. Спада у ред тада најплоднијих научника, када је реч о писању. Објавио је 70 радова, од којих највише су то они из математике , астрономије и физике , а остало су дела поетска, астрономска или путописна. У зрелом добу он је надалеко познат и признат; јавља се као члан више Академија – лондонске, париске, римске.

Написао је дело Путопис од Цариграда до Пољске, која се односи на једно његово научно путовање. Он се 1762. године као члан енглеског научног Краљевског друштва упутио том трасом, да би на терену посматрао `пролаз Венере испред сунчевог диска`.[30] Кренуо је за Петроград, али због слабог здравља није стигао даље од Пољске. Путопис је први пут објављен на италијанском језику 1784. године.

Руђер Бошковић је, између осталог, творац и јединственог закона силе, претпостављајући да постоји не само привлачење (Њутнов закон) него и одбијање у наизменичном мењању на малим растојањима међу телима. Сматрао је да је елементарна честица без димензија извор силе, а време и простор је, насупрот Њутну сматрао релативним, па се с правом може назвати претечом Алберта Ајнштајна. Пронашао је два геометријска метода за одређивање елемената Сунчеве ротације на основу посматрања положаја три тијела, затим је израчунао димензије и спљоштеност Земље. Открио је геометријски модел израчунавања путања комета.

У геологији је значајан јер је писао о компензацији маса унутар гора и тако поставио темеље каснијем развоју теорије изостазије. Регионалне поремећаје силе теже тумачио је разликом у густини горњих и доњих делова Земљине коре.

У домену класичне физике, формулисао је јединствени закон свих сила. Претпоставио је постојање, не само привлачних, него и одбојних сила. Својим идејама о релативности простора и времена је био претеча Ајнштајнове теорије релативности.

Објавио је велики број радова из сферне тригонометрије и статистичких метода у физици: Theoria philosophiae naturalis redakta ad unicam legem virium in natura existentium, Opera partinentia ad opticam et astronomia, Elementorum universae matheseos, О морској плими, Теорија конусних пресека, Елементи математике итд.

Наслеђе

Улица у Милану која носи име по Бошковићу
Српски студенти у Паризу основали су 1917. године Књижевно друштво „Руђер Бошковић”.

Бошковић је утицао на Ничеа, који је писао о њему у С оне стране добра и зла.

Михајло Пупин је наручио његов портрет од сликар Влахе Буковца и записао - Не може српски народ остати без лика једног од својих највећих синова.`